S vremena na vreme, tokom vekova, postojali su pokreti koji su uzdizali i naglašavali istinu da je spasenje u Hristu i samo u Hristu. Obično je ovaj naglasak dolazio kao odziv na sistem u kome je mnogo veći naglasak bio stavljen na čoveka, njegova dela, pravila i propise. Jedan od ovakvih zapanjujućih pokreta je reformacija iz 16. veka.
Dve krajnosti
Uvek postoji opasnost koja izgleda da prati ovakve pokrete. Uvek je postojala i uvek će postojati. To je opasnost da zbog naglaska na Hristu i realnosti Njegovog života u nama, ljudi mogu početi da misle da više ne postoji potreba za pisanom Reči (Biblijom) sada kada zapravo imamo i živimo sam Hristov život.
Ovo je bilo razmišljanje fanatika koji su se pojavili u danima Martina Lutera. Oni su vikali, „Duh, Duh.“ Oni su zaključili da pošto sada imaju Hrista lično, ne postoji više bilo kakva potreba za pisanom Reči i da će ih sam Hrist kroz svog Duha voditi do toga da će automatski znati i raditi ono što je ispravno. Odbacujući Božju Reč oni su zavisili od toga kako su ih upućivala njihova sopstvena osećanja i rezultat toga je da su počeli da se ponašaju fanatično i nesređeno. Vidimo i da se mnogo toga sličnog dešava i danas u Pentakostalnom pokretu.
Sa druge strane, postoje mnogi koji govore o pravednosti u Hristu a koji odbijaju da naglase realnost Njegovog života u nama. Njihov glavni fokus je na tome šta je Hrist učinio za mene, ali oni jako malo govore o tome šta On radi u meni. Rezultat toga je religija u kojoj se mnogo priča o Hristu i opravdanju, ali u kojoj postoji jako malo ispoljavanja Hristovog života.
Pravednost u Hristu je predivna istina. Zapravo ona predstavlja sve istine umotane u jednu. Kada to razumemo ne samo da ćemo videti čovekovo oslobođenje kao jednostavnu i kompletnu stvar, već ćemo biti ispunjeni divljenjem prema Bogu i Njegovom Sinu. Ali mora se postaviti pitanje kako izbeći ove dve krajnosti, jednu koja nas baca u vatru fanatizma i drugu koja nas baca na led formalizma?
Od pogrešnog znanja do pogrešnog iskustva
U svakom slučaju, pogrešno znanje vodi do pogrešnih verovanja i naravno, pogrešno verovanje vodi do pogrešnog iskustva. Iz ovoga vidimo da je temelj hrišćanskog iskustva ispravno znanje (Rimljanima 10:14). Istina je, da znanje samo po sebi neće koristiti nekoj osobi, ali neće doći ni do napretka ni do promene, bez znanja. Ako ljudi poveruju kada nauče istinu, rezultati će biti vidljivi u životima u kojima se otkriva Hrist. Tako da, kako napredujemo u iskustvu života u Hristu, budimo sigurni da nastavljamo sa ispravnim znanjem i razumevanjem. Ovo je jedini način da se zaštitimo od zamki u koje su drugi upali.
Iskustvo nasuprot istini
Hrist lično živi u verniku. Ovo je istina koju Biblija poučava izrazito i u više navrata. Hristov život u nama daje nam kompletnu pobedu nad grehom. Ovo je takođe nešto što se ne dovodi u pitanje ako prihvatimo ono što Biblija kaže. Pa uprkos ovim činjenicama Biblija nam je i dalje veoma potrebna. Zašto? Zar me sam Hrist neće lično poučavati? Zar neću automatski znati da činim ono što je ispravno, pošto je Hrist taj koji živi a ne ja? Kakva je moja dalja potreba za pisanom Reči, kada zapravo u sebi imam živu Reč? Pitanja kao što su ova su razlog zbog koga je od vitalnog značaja da razumemo šta obuhvata istinsko hrišćansko iskustvo.
Pre svega, rešimo ovo pitanje: Apsolutno sve stvari koje su nam potrebne, ili koje će nam ikada biti potrebne, su već obezbeđene. Sve te stvari su već naše (1. Korinćanima 3:21-23). Bog je uzeo sve što čoveku može ikada biti potrebno – mudrost, pravednost, posvećenje, otkupljenje, silu, život itd. (1. Korinćanima 1:30; Kološanima 2:3; 1. Jovanova 5:11) i stavio sve u Isusa Hrista. One se u Hristu nalaze kao realnost, nezavisno od našeg iskustva. Bilo da želimo ili ne, bilo da verujemo ili ne verujemo, one su u Hristu. Kada osoba primi Hrista, onda sve ove stvari postaju njene, jer pripadaju Hristu i ta osoba i Hrist postaju sudeonici istog života (1. Korinćanima 12:13). U Isusu prebiva punina božanstva telesno i mi smo potpuni u njemu. Sve što On ima i jeste je ono što i mi imamo i jesmo.
Ali zašto vidimo tako malo od Hristovog života u tako mnogo hrišćana, čak i u onima kojima verujemo da su pošteni i iskreni? Ako zaista posedujemo Hristov život, sa svim njegovim kvalitetima, zašto su onda teorija i realnost toliko udaljeni jedno od drugog?
Pisana i živa Reč
Kako bismo odgovorili na ovo pitanje moramo razumeti mesto koje Božja Reč zauzima u iskustvu hrišćanina. Razmotrite sledeće stihove:
„Jer niste ponovo rođeni iz raspadljivog nego iz neraspadljivog semena, rečju živog i večnog Boga.“ (1. Petrova 1:23)
„Posveti ih istinom. Tvoja reč je istina.“ (Jovan 17:17)
Osoba može čitati ove stihove i zaključiti da su reči, same po sebi, ono što zapravo obavlja ove stvari u nama, ali to bi bilo u suprotnosti sa pasusima koji nas jasno uče da sam Hrist posredstvom svog Duha živi i radi u nama. Ključ za razumevanje ovoga je da se vidi povezanost između Hristovog dela, žive Reči, i Biblije, pisane Reči.
Uopšteno govoreći, Bog ne deluje u nama protiv naše volje i naše svesnosti. Hristov život u nama se ispoljava svesnim i voljnim potčinjavanjem Njegovoj volji, kao što je to otkriveno našim umovima. Drugim rečima, Hristov život u nama se ispoljava kooperativnim, svesnim, inteligentnim odzivom na istine koje nam On otkriva. Nije baš uobičajeno da Bog preuzme kontrolu nad telom i umom neke osobe i da je podstakne da se ponaša na tačno određen način, mimo svesnosti te osobe i njenog inteligentnog izbora.
Kada razumemo ovo onda možemo videti da, bez obzira na to koliko nam je Bog dao, možemo primiti samo onoliko koliko svesno znamo i stoga verujemo. Možemo biti carevi, ali neznanje će učiniti da živimo kao siromasi. Naše oči se otvaraju kroz Božju Reč. Preko Reči, život po Duhu, koji je već naš, postaje nam poznat, omogućavajući nam tako da ga iskusimo. Drugim rečima, mi smo već naslednici svih stvari, ali to ne znamo. Mi primamo malo, zato što samo to i očekujemo da ćemo primiti. Ja bih to uporedio sa čovekom koji je nasledio knjigu od prijatelja milionera, koja je napisana misterioznim kodom. Koliko nam je poznato, jedina stvar koju je nasledio bila je ova knjiga. Ali pošto je proučavao knjigu dan za danom postepeno je počeo da razume kod. Konačno je dešifrovao prvu stranu i naučio da postoji određeni bankovni račun koji se vodi na njegovo ime a na kome se nalazi milion dolara. Svo ovo vreme on je bio milioner, a da to nije ni znao. Sada kada zna može početi da troši novac. Ali je željan da dođe do druge strane, jer ko zna kakva još bogatstva čekaju da budu otkrivena! Stvar je u tome da je bio podjednako bogat i prvog dana, kao i onog dana kada je dešifrovao kod, ali on to nije znao, tako da nije mogao ni imati koristi od toga.
Ovo na neki način ilustruje vezu između našeg iskustva i Božje Reči. Sve nam je već dato, ali ipak mi moramo da saznamo za to i da poverujemo.
„Dakle, vera proističe iz propovedanja, a propovedanje kroz objavu Božju“ (Rimljanima 10:17)
Hristov život u meni, menja moju prirodu, ali uopšteno govoreći, on mi ne daje edukaciju na neki natprirodan način. Hrist mi ipak i dalje otkriva svoju volju kroz Božju Reč. Iako u Hristu imam savršenu duhovnu prirodu – Hristovu prirodu, ja i dalje imam samo ljudsko znanje i mogu živeti tu savršenu prirodu samo u skladu sa onim što znam da je ispravno. Zbog toga Hrist nastavlja da me obrazuje kroz svoju Reč, prosvetljenu Njegovim Duhom, kako bi dan za danom, već savršen u Hristu, postao zreliji i savršenije manifestovao Hrista u svom ponašanju.
Tako da je sve već dato hrišćaninu. Zapravo, Biblija izjavljuje da je „svet“ već pomiren sa Bogom (2. Korinćanima 5:19), a ne samo hrišćanin! Ali samo posredstvom Reči možemo ući u svoje nasledstvo. Bez Božje Reči ne bismo ništa imali, jer kako možemo verovati u nešto što ne poznajemo (Rimljanima 10:14)? A ako ne verujemo, ne možemo primiti. Zato Pavle kaže da su neznabošci, „zamračenog uma i otuđeni od života koji daje Bog, zbog neznanja koje je u njima.“ (Efescima 4:18)
Pisana Reč otkriva istinu, ona ne čini istinu. Ona otkriva realnosti o Hristu koji je istina i živa reč i ispunjenje svega što Božja Reč obećava i zahteva.
„Jer koliko god ima Božjih obećanja, posredstvom njega postala su „da”. (2. Korinćanima 1:20)
Vera prima život
Ali pisana Reč prihvaćena verom je ključ. Iako je sve već naše u Hristu, hrišćanski život se živi samo verom. Vera pristupa svemu što je Bog dao ali neverovanje ne prima ništa. Sva moć, svi blagoslovi, sva slava Božija, ne znače ništa osobi koja ne veruje. Vera je ključ koji otključava, oslobađa, pristupa neograničenim Božjim sredstvima, koja su nam već data u Hristu ali za koje mi ne znamo. Pisana Reč proizvodi veru (Rimljanima 10:17) koja prima živu reč. Ali koliko žive reči primamo? Samo onoliko koliko očekujemo da ćemo primiti. Samo proporcionalno našoj veri koja se zasniva na Božjoj Reči. Jasno je da što više učimo iz Božje pisane Reči i verujemo u tu Reč, postojaće odgovarajući napredak u našem iskustvu u Hristu, živoj reči. Ali ne zato što nam već nije bilo dato sve u Hristu, od početka. Ne, već samo zato što su naše razumevanje i vera ograničeni i zato što nas Božja Reč postepeno prosvetljava.
Zato se apostol Pavle molio za Efesce da njihovo razumevanje postane prosvetljeno, kako bi mogli postati zahvalni zbog svega onoga što im je bilo dato u Hristu (Efescima 1:15-23).
Priča o Gedeonu
Priča o Gedeonu je dobra ilustracija onoga o čemu smo pričali. Gedeon je živeo u Izraelu u ranoj fazi njihove istorije. To je bilo vreme kada su oni bili potčinjeni Madijancima. Njihovo stanje je postalo toliko očajno da kada bi požnjeli svoje useve, Madijanci bi jednostavno došli i pokupili plodove njihovog mukotrpnog rada, a oni nisu mogli baš ništa da urade po tom pitanju.
Jednog dana Gedeon je vršio svoju pšenicu, ali je nije vršio na podu, već u vinskoj presi, nadajući se da će tako prevariti Madijance i sačuvati malo svojih useva od njihove otimačine. Gedeon je bio pripadnik nacije koja je bila potištena i poražena. On je bio isti kao i ostatak naroda, čovek bez duha ili nade. Sve čemu je mogao da se nada je da promenom svojih navika i sakrivanjem od Madijanaca bude u mogućnosti da obezbedi dovoljno hrane da preživi. Iznenada se trgnuo kada je čuo glas iza sebe koji je govorio:
„Tada mu se pojavi Gospodnji anđeo i reče mu: Gospod je s tobom, hrabri junače. …Tada se Gospod okrenu prema njemu i reče: Ti si snažan i izbavićeš Izrael iz madijanskih ruku. Ne šaljem li te ja? (Sudije 6:12-14)
Gedeon je začuđeno gledao oko sebe da vidi kome se ta osoba (anđeo) obraćala. Sigurno se nije obraćao njemu jer on nije bio hrabri junak! Ali kada je shvatio da se anđeo njemu obraćao odgovorio je:
„Oprosti, Gospode, ali čime ću izbaviti Izrael? Evo, moja porodica je najmanja u Manasijinom plemenu, a ja sam najneznatniji u kući svog oca.” (Sudije 6:15)
U suštini, Gedeon je rekao, „moj Gospode ti grešiš. Ja nisam hrabri junak. Moja porodica je najmanja u Manasijinom plemenu (koje je inače bilo najmanje od svih izraelskih plemena) a ja sam najneznatniji u kući svog oca. U suštini, ja sam niko i ništa i imam jako malo hrabrosti!“ Ko je sada bio u pravu? Anđeo ili Gedeon? Ako je Gospod rekao da je Gedeon bio hrabri junak da li je Gedeon bio hrabri junak? Naravno da je bio! Čak iako to ranije nije bilo istina čim je Bog to izgovorio to je odmah postala istina. Međutim, činjenica je da je uprkos činjenici da je bio hrabri junak, Gedeon mogao živeti samo kao slabašna kukavica, jer je verovao da je to zaista i bio! Sva moć koja je već bila njegova nije mu bila dostupna sve dok nije poverovao. Tako da je Bog morao da učini nešto da ojača njegovu veru (ne da poveća njegovu snagu – već je imao svu snagu koja mu je bila potrebna). Tako mu je Bog dao znak da bi mu pokazao da je zaista bio sa njim. Gedeon je ostavio ovčije runo na gumnu dve noći da testira Boga. Jedne noći rosa je bila svuda okolo, a runo je bilo suvo, a druge noći svuda okolo je bilo suvo, a runo je bilo vlažno (Sudije 6:36-40)
Konačno je Gedeon poverovao u Božju reč jer je Bog bio dovoljno milostiv da mu da neki dokaz. Ali davno pre nego što je primio dokaz, Gedeon je već bio moćni, hrabri junak, samo je bio problem u tome što on to nije znao. Kada je konačno poverovao Bog mu nije učinio ništa što već nije bilo učinjeno. Jedina razlika je bila u tome što je sada Gedeon verovao da je bio u stanju da živi život hrabrog ratnika. Otišao je sa 300 ljudi i potpuno opustošio vojsku od nekoliko stotina hiljada Madijanaca. Zato što je konačno poverovao. Možemo sada videti istinsko značenje izraza, „rasti u Hristu.“ Ovo ne znači da bismo trebali biti više kao Hrist, već da bi trebalo više da primimo Hrista, većom verom (ko što nam Reč više otkriva Hrista). Mi se širimo i napredujemo u životu, privilegijama, autoritetu i Hristovoj sili, kao što nas Reč vodi iz vere u veru (Rimljanima 1:17).
Vodič za ispravno i pogrešno
Dok Reč otkriva Hristov život i sva veličanstva predstavljena u tom životu koja su nam sva data u Hristu, ona takođe savršenije otkriva Božji karakter i standard pravednosti. Iako smo već kompletni u Hristu, sudeonici njegove pravedne prirode pobedonosne nad grehom, ipak ponovo mora biti naglašeno da mi nemamo savršeno znanje. Moguće je biti 100 odsto poslušan Bogu, a ipak činiti nešto što nije u harmoniji sa Njegovom savršenom voljom! Istinski hrišćanin jedino želi da ugodi Bogu. On samo želi da čini dobro jer ima Hristovu prirodu i ovako se otkriva Hristova priroda – u želji da se čini dobro. Međutim, on ne poseduje svo znanje o Hristu i njegov koncept ispravnog i pogrešnog može i dalje biti pogrešan. Ovo ne znači da Hrist ne živi u njemu, već da je on jednostavno beba u Hristu. Beba ima prirodu i život, ali ne i znanje odrasle osobe.
Bog takvo pogrešno i neupućeno ponašanje ne uračunava hrišćaninu u greh – ništa više nego što bi dvogodišnjem detetu uračunao oponašanje odraslih uz korišćenje ružnih reči i klanjanje pred idolima. Međutim ovako pogrešno ponašanje svakako pogrešno predstavlja Božji karakter i nije Božji plan da ostavi bilo koje svoje dete u takvom stanju. Tako da ponovo vidimo važno mesto koje Božja Reč zauzima u našem obrazovanju, u otkrivanju Božjeg karaktera, kako ne bismo samo mogli iskreno živeti Hristov život, već da bismo ga mogli živeti savršeno. Postoji savršen balans, harmonija i međusobna zavisnost između pisane i žive Reči. Često prevagnemo na jednu ili drugu stranu i uperimo ova sredstva jedna protiv drugih. Mi kažemo „Duh, Duh,“ ili „Reč, Reč.“ Ali u ispravnom razumevanju pozicije oba ova sredstva, pojavljuje se predivna lepota i mi shvatamo da različiti elementi Božjeg dela dolaze u savršen sklad.
