Obično volim da podelim razmišljanja koja se tiču mog ličnog odnosa sa Bogom i da ohrabrim braću da Mu više veruju. Međutim, ovog puta ću podeliti sa vama jedno kratko razmišljanje o stvarima koje se dešavaju među nama, a siguran sam da su veoma jak remetilački faktor širenju radosne vesti kao imperativa našeg života.
Pre sedam i više godina prvi put sam čuo pravu biblijsku istinu o Ocu i Sinu, a sa njom je bilo povezano to da je koncept Trojstva supstitut te istine i vavilonska prevara koju su prihvatile gotovo sve hrišćanske denominacije, uključujući i adventističku.
Pronalazili smo se mi koji smo počeli tako da verujemo i bilo nas je sve više, u zemlji i inostranstvu. Vremenom je fokus sa objavljivanja istine o Ocu i Sinu počeo da prelazi na napadanje Trojstva. Mislili smo da je to isto. Međutim, nije. Jedno je objavljivati nešto a drugo baviti se protiv nečega. To drugačije zvuči u ušima ljudi i oni to osete.
Okupljali su se ljudi koje je Trojstvo kao prevara snažno iritiralo a takođe su bile uključene i emocije zbog odbacivanja od strane crkve, tj. onih sa kojima smo donedavno sedeli u klupama, jeli i pili i spavali. Bili smo povređeni, ljuti, ogorčeni. Često i prečesto tema razgovora bio je otpad crkve, postupanje propovednika i izdajstva od strane nekadašnje braće. Iako bismo se psihički ispraznili, to nikome od nas nije davalo mir. Falilo nam je jevanđelje, a mi smo mislili da je borba protiv Trojstva – jevanđelje.
Okupiti se za nešto i okupiti se protiv nečega nije isto. Ako se ljudi ne okupe oko i za Hrista, i tema razgovora nije lepota Hristove ljubavi, sve ostalo će se vremenom pokazati kao greška, a međuljudski odnosi će biti samo gori i gori. Rasprave oko citata Elen Vajt, prepirke oko zakona i pravila, oko ishrane, odevanja, proročanstava, to se dešava kada nemate pravo jevanđelje.
Međutim, Bog nas sve voli i ne ostavlja nas u tome. Istinom o Ocu i Sinu, Bog nam je otvorio vrata da uđemo u pravu radost, radost našeg Gospoda, a to je radosna vest ili jevanđelje a ne da ostanemo u mestu i očekujemo Hristov drugi dolazak. Nažalost, neki su odbili taj Božji poziv i počeli da se izruguju onima koji su odbacili legalizam i počeli da žive novozavetnim hrišćanstvom, tj. da žive po Duhu. Kako vreme prolazi sve veća je razlika među te dve grupe ljudi. Jedni su sve nezadovoljniji, imaju potrebu da se raspravljaju, napadaju, osuđuju, dok druga grupa ima sve veći mir, bolje odnose u porodici i nemaju potrebu da se bave drugima i da ih osuđuju; jednostavno – zadovoljni su sa Hristom i Hrist im je dovoljan.
Interesantno je da Pavle neke hrišćane naziva lažnom braćom. Ko su bili ti ljudi? To su oni koji su priznali Hrista za Mesiju, da je On Božji Sin. Dakle, oni su znali istinu o Ocu i Sinu. Međutim, ti ljudi su se borili protiv jevanđelja i života po Duhu jer su hteli da pravila i dalje uređuju duhovni život, što je sa Hristom iluzorno. Ali ne samo to, oni su se oštro borili protiv onih koji su propovedali radosnu vest, pravili im probleme i podsticali druge da sumnjaju u njih. Svedoci smo da danas u tzv. antitrinitarskom pokretu ima puno takvih. Međutim, mi ih i dalje nazivamo braćom, zato što oni veruju u istinu o Ocu i Sinu. Ali, šta znači nazvati nekoga bratom? To znači da imamo istog roditelja.
Reč „brat“ u Bibliji je duhovna kategorija. Naravno, svi ljudi su braća po Adamu, fizičkom ocu, ali u duhovnom smislu, nismo svi braća. Brat je u Bibliji onaj ko ima istog duhovnog oca, tj. Hrista u sebi. On ima Hristov Duh i to je ono što te povezuje sa njim, a ne toliko ispravan teološki koncept. Brat je sveti pojam i nije dobro da ga rasipamo kako nam dođe i svakoga tako nazivamo. Brat je onaj ko je nanovorođen jer ima novu prirodu, novi Duh živi u njemu. Ti to jednostavno znaš, osetiš kad si u njegovoj prisutnosti. Ta osoba zrači i privlači te ljubavlju.
Oni koji su odbacili jevanđelje koje mi propovedamo su lažna braća ili antijevanđelisti. Oni su antitrinitarci ali nažalost, i antijevanđelisti. Za njih je sve „anti“ a ništa „za“. Njihova okupljanja su praćena svađama, raspravama i tenzijom a jedina stvar koja ih drži okupljenima je borba protiv onih koji objavljuju radosnu vest, tj. borba protiv njihovog zajedničkog „neprijatelja“, pošto nas tako doživljavaju. Tu se oni najbolje slažu i to im je vezivno tkivo. Tužno je što sve ovo pišem, ali to je realnost.
Apostoli kažu da sa ovakvim ljudima ne treba da se družimo, da jedemo i pijemo i da ih čak i ne primamo u kuću. Surovo, pa gde je tu ljubav? Pa to je ljubav, da ne bacaš bisere pred svinje i da se ne mešaš sa onima koji sramote Hristovo delo na krstu. To nisu ljudi koji su naivni, u neznanju. To su ljudi koji dobro znaju šta verujemo, oni su čuli radosnu vest ali se sprdaju sa njom i prave nas neprijateljima „istine“. Sa takvima ne treba gubiti vreme ni u raspravama i dokazivanjima, ni lično ni na društvenim mrežama. Ono što možemo i jedino smo na to pozvani jeste da se molimo za njih da im Bog omekša srca dok još ima vremena i izvuče ih iz duhovne tame i slepila.
Znam da to isto oni kažu za nas da smo mi u duhovnoj tami i slepilu, i da smo najveća opasnost za hrišćanstvo, ali to nije bitno, ipak se molimo za njih i prepustimo ih Bogu.
