“Ne više ja”, rekao je Pavle. On je dopustio da bude ispražnjen od svoga ‘ja’ tako da Hrist može živeti i vladati u njemu. Čak se i Isus ispraznio kada je sišao sa Božanskog prestola do užasnih dubina krsta (Filipljanima 2:5-8). Krst treba da ima isti značaj u našem životu kao u životima Isusa i Pavla.
U Jakovu 2:23 Avram je nazvan ‘prijatelj Božji’. On je bio tip onih koji se danas u novozavetnom dobu nazivaju Božjim prijateljima. Isus je rekao svojim učenicima baš pre odlaska na krst: “Vi ste prijatelji ako me slušate (kao što je Avram činio). Više vas ne nazivam robovima, jer se gospodar ne poverava svojim robovima; sada ste Moji prijatelji, potvrđeni činjenicom da sam vam rekao sve što je meni Otac rekao” (parafraza) (Jov.15:14-15).
U novozavetnom dobu Bog nas poziva da budemo ne samo Njegove sluge, nego Njegovi prijatelji – koji su ušli u Njegove tajne savete i koji razumeju Njegovu Reč. Avram je bio takav prijatelj. Bog mu je otkrio svoje tajne (1. Mojsijeva 18:17.19). Bog je obilato blagoslovio Avrama. Nama se takođe kaže da “svi koji veruju Hristu mogu deliti isti blagoslov koji je Avram primio” (parafraza) (Galatima 3:9).
Kakav je to bio blagoslov kojim je Bog blagoslovio Avrama? Božje obećanje Avramu bilo je: “Blagosloviću te” (1.Mojsijeva 12:2). Ali Božje obećanje se ne završava sa: “Blagosloviću te.” On nastavlja da govori, “…i ti ćeš biti blagoslov drugima.” To je bila punina svrhe koju je Bog imao za Avrama i to jeste Njegova svrha za nas danas. Ne samo da ćemo biti blagosloveni nego i kanal kroz koji će taj blagoslov uticati na druge. Galatima 3:14 pojašnjava da je Avramov blagoslov za nas danas povezan sa darom Svetog Duha. Kroz Svetog Duha nam se prenosi taj izobilni Hristov život i onda taj isti život poslužuje drugima kroz nas.
U Jakovu 2:21-23 gde je Avram nazvan Božjim prijateljem spomenuta su dva događaja iz Avramovog života:
(a) Njegovo verovanje Bogu kada mu je On rekao da će dobiti sina (stih 2:23 ukazuje na 1. Mojsijevu 15:6)
(b) Njegovo prinošenje Isaka kada to Bog traži od njega (stih 2:21 ukazuje na 1. Mojsijevu 22:5).
Jakov je spojio oba slučaja koja su opisana u 1. Mojsijevoj 15 i 22 kada je hteo da kaže da je Avram nazvan Božjim prijateljem. Ta dva poglavlja u 1. Mojsijevoj opisuju dva važna perioda u Avramovom životu. Štaviše, u ta dva važna poglavlja nailazimo na prva pojavljivanja dve važne reči u Bibliji – “vera” (1. Mojsijeva 15:6) i “obožavanje” (1. Mojsijeva 22:5).
Pošto je celo Sveto Pismo nadahnuto od Boga, mora postojati neka značajnost koja je povezana sa prvim pojavljivanjem jedne važne reči u Svetom Pismu. Iz tog razloga, ova dva odeljka Svetog Pisma će nas mnogo toga naučiti u vezi značenja vere i obožavanja. To su dve lekcije koje je Avram trebao da nauči – šta znači verovati Bogu i šta znači obožavati Boga. Oboje je moguće jedino ako prihvatimo krst kao instrument našeg ‘pražnjenja’.
Imati pouzdanje u Boga
Avram je trebao da nauči da imati pouzdanje u Boga ne znači samo intelektualno verovanje, nego i biti ispražnjen od samodovoljnosti i samozavisnosti. U 1. Mojsijevoj 15 (gde se reč ‘vera’ pojavljuje u 6-om stihu), zapis počinje rečima “Posle ovih stvari…” (stih 1). Prethodno poglavlje, na koje se odnosi ovaj izraz, ukazuje da je to bilo vreme velike pobede u Avramovom životu. Sa 318 neobučenih slugu, on je izašao i porazio vojske četiri kralja. Zatim, na kraju svega toga, poneo se toliko plemenito pred kraljem Sodoma da je odbio da primi bilo kakvu naknadu za svoj trud. Bog mu je čudnovato pomogao u obe ove prilike. Sada, u času svoje pobede, Avramu je bilo lako da se oseća samodovoljno.
U to vreme Bog je progovorio Avramu i rekao da će imati sina. I ne samo to, nego je još rekao da će kroz tog sina doći potomstvo koje će biti brojno kao nebeske zvezde. Ovo je izgledalo skoro nemoguće, ali Avram je verovao Gospodu (1. Mojsijeva 15:6). Jevrejska reč prevedena ovde sa ‘verovao’ jeste ‘aman’, što je reč koju koristimo na kraju naših molitvi ‘amin’. Ta reč znači, “Tako će biti”. Kada je Bog govorio Avramu da će imati sina, on je odgovorio sa ‘amin’, što u suštini znači: “Gospode, ja ne znam kako će se ovo desiti, ali pošto si ovo Ti rekao, verujem da će se to zbiti.”
Božje obećanje je izgledalo teško jer Sara nije više mogla roditi. Naravno, sam Avram je još bio plodan. Dakle, bilo je neke šanse. Drugim rečima, obećanje nije baš doslovno bilo nemoguće, ali za sigurno jeste bilo teško.
Pomaganje Bogu da izađe iz škripca
Nakon što je čuo od Boga obećanje, Avram mora da je u sebi razmišljao i rekao: “Dobro, mislim da treba da pomognem Bogu u ovoj situaciji, pošto Sara ne može da rodi.” I tako on spremno prihvata Sarin predlog da se spoji sa Agarom, njegovom sluškinjom. Iskreno je želeo pomoći Bogu. Imao je osećaj da Bog ima poteškoće davši obećanje koje, ljudskim jezikom rečeno, ne može biti ispunjeno. Božji ugled je stavljen na rizik. I tako da bi sačuvao Boga od ove neugodne situacije Avram se spojio sa Agarom i proizveo Ismaila! Međutim, Bog odbacuje Ismaila kao neprihvatljivog, jer je bio proizvod ljudskog truda.
Toliko mnogo motivacije za hrišćanski rad u današnje vreme proističe iz istog telesnog razmišljanja kakvo je Avram imao. Vernicima se govori da Bog zavisi od njihovog napora i da, ako Ga iznevere, Njegova namera neće biti izvršena! Stvari očigledno nisu izašle tačno onako kako je Bog planirao i On sada kao rezultat toga ima poteškoće! Neka ohrabrenja za hrišćansku službu odaju utisak da je svemogući Bog trenutno iscrpljen i očajnički potrebuje našu pomoć! Bez sumnje, Bog koristi ljudsko posredništvo za sprovođenje Njegovih namera. On je dobrovoljno prihvatio ovo ograničenje zato što želi da imamo privilegiju da sarađujemo sa Njim u Njegovom radu. Međutim, to sigurno ne znači da će posao ostati nedovršen ako Mu ne budemo poslušni. Ne. On je suveren. Sigurno da postoji posao za Isusa koji možemo raditi, ali ako to ne radimo, On će samo proći kraj nas i dati taj posao nekom drugom – a mi ćemo izgubiti privilegiju da budemo Božji saradnici. Slabašni čovek neće sprečiti Boga da sprovede svoj program.
Bog može uraditi svoj posao vrlo dobro i bez naše pomoći. Treba da shvatimo tu činjenicu. Ako naša služba Bogu potiče od bilo koje ideje da pomažemo Bogu u Njegovim poteškoćama, jedino što ćemo proizvesti jesu neprihvatljivi ‘Ismaili’. Služba koja ima svoje korene u ljudskoj energiji, telesnom razumu, ljudskim sposobnostima i prirodnim talentima (čak i njihovom najboljem izdanju), potpuno je neprihvatljiva za Boga. Ismail može biti vrlo pametan i impresivan. Avram čak može vapiti ka Bogu govoreći: “O da bi Ismailo živio pred Tobom” (1. Mojsijeva 17:18), ali Božji odgovor je: „Ne. Rođen je kroz tvoju snagu, Avrame. Dakle, ne mogu ga prihvatiti, koliko god da je dobar.”
Isto tako je sa službom koja ima svoje poreklo u nama samima. Bog je onda nije prihvatio i neće je ni danas prihvatiti! Ako ima bilo kakvog ljudskog objašnjenja za našu hrišćansku službu – ako je to jedino rezultat izvrsne teološke obuke koju su naši oštri umovi usvojili, ili je omogućena pošto imamo novac da izdržavamo sebe u hrišćanskom poslu – tada, koliko god impresivno naš rad izgledao u očima ljudi, u dan probe biće spaljen kao drvo, seno i slama. Taj dan će otkriti mnoštvo ‘Ismaila’ proizvedenih od strane dobronamernih hrišćana koji nikada nisu bili ispražnjeni od svoje samodovoljnosti. Jedini rad koji će trajati u večnosti je onaj koji je učinjen u poniznoj zavisnosti od Svetog Duha. Neka nam Bog pomogne da savladamo ovu lekciju sada umesto da žalimo pred Hristovim sudom.
Dela vere
Naš sebični život je toliko podmukao i prevaran da može da uđe u samu svetinju Božju i pokuša tamo da Mu služi. Moramo paziti na to i usmrtiti naše ‘ja’ čak i kada ono traži da služi Bogu. Božji posao treba da bude delo vere – a to je delo koje ima poreklo u čovekovoj bespomoćnoj zavisnosti od Boga. Dakle, ne radi se o tome koliko je efektivan naš posao u očima ljudi ili u našim vlastitim očima. Važno pitanje je da li je naš posao rezultat rada Svetog Duha ili našeg vlastitog rada. Bog nije toliko zainteresovan koliko je urađeno, nego čijom silom je došla energija za rad. Da li je posao urađen kroz moć novca i intelektualnih mogućnosti ili kroz snagu Svetog Duha? Ovo je stvaran test duhovnog posla, dela vere. Drugim rečima, Bog je više zainteresovan za kvalitet nego za kvantitet. Božji istinski rad se danas sprovodi, kao i od starine, ne kroz ljudsku snagu ili moć, nego kroz silu Svetog Duha (Zaharija 4:6). Mi zaboravljamo ovu istinu na našu štetu.
Ljudski ekstremitet – Božja prilika
Isak, nasuprot Ismailu, nije bio proizvod Avramove jačine. Avram je do tada postao sterilan (ovo je jasno iz Rimljanima 4:19, gde je rečeno ne samo za Sarinu utrobu, nego i da je Avramovo telo bilo ‘mrtvo’). Isak se rodio tako što je Bog osnažio polno onemoćalog Avrama. Ovakva vrsta službe će trajati večno. Jedan ‘Isak’ vredi hiljadu ‘Ismaila’. Avram je mogao zadržavati Ismaila neko vreme, ali konačno Bog je tražio da ga otera (1. Mojsijeva 21:10-14). Svi ‘Ismaili’ će biti oterani jednog dana. Jedino je Isak mogao ostati sa Avramom. Ovde imamo duhovnu lekciju. Jedino služba koja je rezultat Božjeg rada kroz nas ostaće za večnost. Sve drugo će biti spaljeno. Možda ste čuli za izreku: “Samo jedan život koji će uskoro biti prošlost; jedino što je urađeno za Hrista ostaće.” Bilo bi prikladnije reći: “Jedino što je Hrist radio kroz mene ostaće.”
Samo ono što je “od Njega, kroz Njega, i za Njega” (Rimljanima 11:36) ostaće za večnost. Pavle je živeo i trudio se prema onome koliko je Bog živeo i radio kroz njega (Galatima 2:20 i Kološanima 1:29). Stoga je njegov život i trud bio tako efektivan. On je živeo verom i on je radio verom.
U 1. Mojsijeva 16:16 čitamo da je Avram imao 86 godina kada je Agara rodila Ismaila. Odmah u sledećem stihu (1.Mojs.17:1) čitamo da je Avram imao 99 godina kada mu se Bog ponovo javio. Ovde vidimo razdoblje od 13 godina i to su bile godine kada je Bog sačekao da Avram postane polno nemoćan. Bog nije mogao da ispuni svoje obećanje dok Avram nije polno onemoćao. To je Božiji način za sve Njegove sluge. On ne može da radi kroz njih dok ne spoznaju svoju nemoć. I u nekim slučajevima, Bog mora da čeka mnogo godina.
Avram je trebao da uči šta zapravo znači verovati Bogu. Trebao je naučiti da jedino kada postane nemoćan, tada će zapravo praktikovati veru. U Rimljanima 4:19-21 čitamo da iako je Avram znao da je njegovo telo nemoćno da proizvede sina, ipak ga to nije zabrinjavalo. Bio je jak u veri i proslavio je Boga kroz veru da je On potpuno u mogućnosti da izvrši ono što je obećao. On se nije pokolebao neverom jer su njegove stope čvrsto stajale na Božijoj Reči koja mu je bila upućena. Međutim, kada je Avram mogao uvežbati takvu veru? Jedino kada je došao do kraja svakog pouzdanja u svoje lične sposobnosti. Mi takođe možemo vežbati pravu veru jedino kada dospemo u stanje potpune bespomoćnosti. To su Božiji putevi, tako da se nijedno telo nikada ne može pohvaliti u Njegovoj prisutnosti.
To svakako ne znači da mi ne radimo ništa. Ne. Bog ne želi da budemo sniženi do stanja neaktivnosti. To je pogrešna krajnost sa druge strane. Bog je koristio Avrama da bi proizveo Isaka. Nije Bog sve sam učinio, jer Isak nije rođen bez da je Avram učinio svoj deo. Ne. Međutim, postojala je razlika između rođenja Ismaila i Isaka. U oba slučaja otac je Avram, ali u prvom slučaju se radi o zavisnosti o Avramovoj vlastitoj snazi, a u drugom slučaju se radi o zavisnosti o Božijoj snazi. U tome je bila razlika – i koliko bitna razlika!
Ne pouzdavanje u telo
Na kraju trinaeste godine čekanja Bog se javio Avramu i dao mu zavet obrezanja (1. Mojsijeva 17:11). Obrezanje je podrazumevalo odsecanje i odbacivanje ljudskog tela. Ono simboliše odbacivanje pouzdanja u sebe – kao što to Pavle objašnjava u Filipljanima 3:3 “Mi smo obrezanje… koji se ne pouzdajemo u telo.”
Zapazite da je iste godine kada je Avram poslušao Boga i obrezao se Isak bio začet (1. Mojsijeva 17:1 i 21:5). Ovde imamo da naučimo lekciju. Bog čeka da naučimo da se ne pouzdajemo u sebe i naše mogućnosti. Kada konačno dođemo do tog nivoa da shvatimo da je nama nemoguće, samima po sebi, da služimo Bogu i da Mu ugodimo (Rimljanima 8:8) i kada počnemo da se pouzdajemo u Boga da radi kroz nas – tada nas On podiže i čini kroz nas posao za večnost.
U 85-oj godini rođenje deteta Avramu je izgledalo teško. Do 99-e je polno onemoćao i ono što je pre izgladalo teško, sada je postalo nemoguće. Tada je Bog delovao.
Neko je rekao da u pravom Božjem poslu postoje tri stadijuma – teško, nemoguće, učinjeno! Ljudski razum nailazi na poteškoće da sledi takvo razmišljanje, jer duhovna istina jeste bezumlje za prirodni um, ali to je Božiji način.
Nijedno telo nikada neće biti u mogućnosti da se proslavi u Božjoj prisutnosti, kako sada tako ni u večnosti (vidi 1. Korinćanima 1:29). Bog radi sve dok Hrist konačno zadobije prevažnost u svemu (Kološanima 1:18). Ako bi na nebu postojao nekakav posao koji će večno vrediti, a koji je učinjen ljudskom genijalnošću i pameću, tada bi kroz večnost neki čovek bio u mogućnosti da uzme zaslugu za to. Međutim, Bog će se pobrinuti da to ne bude tako. Sva ta služba za ljudsku slavu biće spaljena pred Hristovom sudijskom stolicom. Ovde na zemlji čovek može uzeti zasluge za nešto što radi, ali to će sve biti svedeno na pepeo pre nego što dođemo do obale večnosti. U tim danima Bog će sakupiti sve stvari u Hristu i onda će kroz sve vekove Hristos jedino imati prevažnost.
JA mora biti razapeto
Jedna žena je dobila zastrašujuće otkrivenje. Videla je ruku koja nosi zavežljaj prljavih krpa i blagi glas joj je rekao: “Ovo je proisteklo od sve tvoje službe Bogu u prošlosti.” Ona je negodovala govoreći da je godinama bila posvećena Gospodu. Međutim, Gospod joj je odgovorio da je sva njena služba bila ‘posvećeno JA’, što je proisteklo od njene (lične) energije i njenih vlastitih planova. Tada je čula jednu reč koja joj je bila upućena: “Raspet!” Mislila je: “Nisam tražila da budem razapeta, nego da budem ispunjena.” Ipak, smirila se na toj jednoj reči i došla do poznanja Isusa kao vaskrslog Gospoda!!
‘Ja’ mora biti razapeto pre nego što nam Bog može dati mesto u bilo kakvoj službi. Mi možemo služiti Bogu celim srcem i tada reći: “Gospode, molim te prihvati ove Ismaile koje sam proizveo.” Bog će reći: “Ne!” On će i sada reći: “Ne”, a On će i u večnosti reći: “Ne.”
Zavisnost o Svetom Duhu
Hajde da proverimo sebe u jednoj oblasti – u oblasti molitve. Da li zaista znamo šta znači moliti, što Biblija naziva ‘molitvom vere’? Samo kada stignemo do kraja sa samima sobom možemo ovako moliti, jer prava molitva jeste jednostavno ispovedanje naše bespomoćnosti Bogu. Nema zasluge u izgovaranju lepih, rečitih i impresivnih molitvi. Ovakvo obično moljenje mogu svi da rade – čak i neznabošci. Međutim, molitva vere može doći jedino od onoga koji prepoznaje svoju nemoć i potpunu bespomoćnost bez Boga. To znači “moliti u Duhu” (Efescima 6:18) i to je jedina vrsta molitve koja donosi odgovor. Kao što je neko rekao: “Ono što danas treba nije više molitvi, nego više uslišenih molitvi.” Nemojmo se varati kao neznabošci, da su Bogu ugodne naše mnogobrojne molitve. Ne. Molitva nema vrednost pred Bogom ukoliko ne proizilazi iz prepoznavanja naše vlastite nemoći.
Toliko malo današnjeg jevanđeoskog rada je delo vere. Imamo toliko mnogo elektronskih uređaja i druge priručnike koji nam pomažu u našoj službi Gospodu, da su mnogi od nas, skroz nesvesno, zavisni od njih, radije nego od Gospoda. Danas izgleda kao da nije potrebno biti ispunjen Svetim Duhom da bi služio Gospodu. Možemo nakupiti i statistike o našim “obraćenjima”, ali u večnosti ćemo shvatiti da su bila lažna. Nebo se ne raduje zbog naših napora, zato što nismo oslobađali duše od njihove samocentričnosti, nego smo ih samo zabavili i dali im ugodno vreme.
Božji put se nije promenio. Danas nam je isto potrebno da budemo ispražnjeni od samodovoljnosti i ispunjeni Božijim Duhom – ako želimo da proizvedemo ‘Isaka’ koji je Bogu ugodan. Biblija kaže: “Proklet da je čovek koji se oslanja na čoveka i koji od svoje samodovoljnosti pravi ruku oslonca…biće kao nerodno drvo” (Jeremija 17:5, parafrazirano). Koliko god da takav čovek odaje privid rodnosti pred drugima, on će u večnosti stojati kao nerodno drvo, jer njegov rad ima poreklo u njemu samom i u osloncu na ljudsku energiju i ljudske resurse.
Sa druge strane, tamo kaže: “Blagosloven čovek koji veruje Gospodu i kome je Gospod pouzdanje. On je kao drvo zasađeno pokraj reke, kojem korenje dopire do duboke vode…njegovo lišće ostaje zeleno i nastavlja da rađa svoje izvrsne plodove” (Jeremija 17:7,8 Living Bible prevod).
Da primenimo ilustraciju prema onoj koju nalazimo u 1. Korinćanima 3:10-15. Čime gradimo? Drvetom, senom i slamom, ili zlatom, srebrom i dragim kamenjem? Jedna unca zlata vredi više nego tone slame, nakon što vatra učini svoj deo posla. Jedino originalna dela vere ostaće nakon tog dana testiranja.
