Veličina posla nije ono što impresionira Boga. Svet gleda na veličine i brojeve, ali Bog gleda na dela vere – čak i kada bi bila veličine zrna gorušice. Dakle, kada nas Bog dovede do kraja nas samih i oiviči nas sa svih strana i razbije sve naše nade, primimo to k srcu! On nas je spremio za veću iskorišćenost time što nas je doveo do mesta da vidimo svoju nemoć. Osposobio nas je da proizvodimo Isake.
Tako je i Isus pripremio apostole za Njegovu službu. Šta mislite da bi inače bila svrha tih tri i po godine obučavanja? Nisu oni učeni da pišu školske teze koje će im pribaviti doktorat iz teologije! Neki danas smatraju da će tako biti spremljeni da služe Gospodu, ali Isus nije zato obučavao svoje apostole. Nijedan od dvanaest apostola (osim možda Juda Iskariot!) ne bi mogao proći sa dobrim ocenama iz osnova teologije (po našem ocenjivanju), čak i da su pokušavali. Isus je njih obučavao da nauče prvenstveno jednu lekciju, da bez Njega ništa ne mogu činiti (Jovan 15:5). I kažem vam, čovek koji je savladao tu lekciju vredi više nego stotinu profesora teologije koji nisu naučili tu lekciju.
Potpuna zavisnost od Boga jeste znak pravog Božijeg sluge. To je bila istina čak i za Gospoda Isusa Hrista kada je boravio na zemlji kao sluga Jehove. U proročkom ukazivanju na Njega kod Isaije 42:1 Bog kaže: “Pogledajte mog slugu kojeg ja podržavam.” On nije stojao svojom snagom, Bog ga je podržavao. Pošto je Hrist sebe ispraznio, Bog je stavio svog Duha na Njega, kao što se u nastavku stiha to govori. Samo na one koji su došli do kraja samih sebe i ispraznili sebe od samopouzdanja i samodovoljnosti Bog izliva Svog Duha.
Pogledajte neke značajne Isusove izjave koje jasno pokazuju u kojoj meri je On bio ispražnjen od svog ‘ja’. “Sin ne može ništa činiti sam od sebe… Ja sam od sebe ne mogu učiniti ništa… Ne radim ništa sâm od sebe… Nisam govorio sâm od sebe, nego Otac koji me je poslao, On mi je dao zapovest šta treba da govorim i šta da kažem… Reči koje vam govorim, ne govorim ih sâm od sebe” (Jovan 5:19,30; 8:28; 12:49; 14:10).
Zadivljujuće! Savršeni, bezgrešni Božiji Sin živeo je po veri. Ispražnjen od sve zavisnosti od samoga sebe, u potpunosti je zavisio od svog Oca. Stoga Bog poziva i nas da živimo tako.
Kada smo samodovoljni mi pokušavamo da koristimo Boga da nam pomogne da Mu služimo, ali kada smo ispražnjeni (od svoga JA), Bog može nas da koristi.
Obožavanje Boga
Druga lekcija koju je Avram trebao da nauči bila je pravo značenje obožavanja. Ako pouzdanje u Boga znači ispražnjenost od samopouzdanja i samodovoljnosti, onda obožavanje Boga znači ispražnjenost od svega (uključujući i posedovanje stvari).
Kao u 1. Mojsijevoj 15, tako i u 1. Mojsijevoj 22 zapis započinje sa izrazom: “Nakon toga…” Kada pogledamo na situaciju nastalu odmah nakon tog časa probe, ovde takođe vidimo Avrama u pobedničkoj poziciji. Neznabožac je došao k njemu i rekao: “Avrame, posmatrali smo tvoj život i znamo da je Bog sa tobom šta god da činiš” (1. Mojsijeva 21:22). Bez sumnje, oni su doznali za čudesan način kako je Sara zatrudnela i bili su ubeđeni da je Bog sa ovom porodicom. Ismailo je bio ispraćen. Isak je sada bio miljenik Avramovog srca. Avram se sada nalazio u smrtnoj opasnosti da izgubi svoju prvu ljubav i odanost prema Bogu. I tako ga je Bog iznova oprobao i rekao mu da prinese Isaka kao žrtvu.
Žrtva i obožavanje
Jesmo li ikada čuli da nas Bog poziva na jedan tako naporan i težak zadatak ili smo samo čuli kako nas On sve vreme teši obećanjima? Lako je našem telesnom umu da umisli kako mu Bog sve vreme govori utešna obećanja. Pošto nam se ne sviđa težak put, možemo biti gluvi za Božiji glas kada nas poziva na težak zadatak.
Ali Avram je imao uho da čuje i imao je srce koje je bilo voljno da posluša šta god da Bog zapovedi. Ustao je rano sledećeg jutra i otišao da posluša (stih 3). Zapis nam ne govori kroz šta je stari patrijarh sve prošao tokom prethodne noći nakon što mu je Bog progovorio. Siguran sam da te noći nije spavao. Mora da je bio budan i više puta odlazio da gleda svog voljenog sina; suze su morale kotrljati niz njegovo lice dok je razmišljao o tome šta mora da mu uradi. Kako je Avramu bilo teško da žrtvuje sina u svojoj starosti, ali bio je spreman da po svaku cenu posluša Boga. Oko pedeset godina ranije, stavio je svoju ruku na plug kada ga je Bog pozvao u Uru i sada se neće okretati natrag. Ono što je Avram rekao bilo je rečeno nečijim rečima:
“Sačuvaj me od gledanja natrag, Ručke su moga pluga suzama okvašene, raonici rđom načeti. I opet, i opet moj Bože! Moj Bože! Sačuvaj me od povratka natrag.”
Nije bilo ni prigovora, ni pitanja. Avram nije rekao: “Gospode, do sada sam bio veran. Zašto tražiš još i ovu tešku stvar?” Niti je rekao: “Gospode, ja sam već do sada toliko žrtvovao – mnogo više nego svi oko mene. Zašto me pozivaš na veće žrtve?” Mnogi vernici često upoređuju svoje žrtvovanje sa žrtvovanjem drugih i odugovlače kada ih Bog pozove da idu dalje od onih okolo, ali kod Avrama nije bilo tako. Nije bilo nikakvog ograničenja za poslušnost, niti kraja njegovoj voljnosti da žrtvuje za svog Boga. Nije čudo što je postao Božiji prijatelj.
Dok je odlazio da žrtvuje Isaka, u Avramovom srcu je postojala vera da će Bog nekim načinom vratiti njegovog sina iz smrti. Jevrejima 11:19 nam to kaže. Bog je već tada dao predukus sile uskrsnuća kroz njegovo vlastito telo i Sarino, rođenjem Isaka. Zasigurno ne bi takvom Bogu predstavljao problem da vrati Isaka natrag u život, koji je žrtvovan na oltaru. I tako Avram kaže svojim slugama kada ih je ostavio u podnožju brda Morije: “Ja i mladić ćemo se popeti i žrtvovati, i ponovo (obojica) vratiti (nazad) vama” (stih 5.) Bila je to reč vere. On je verovao da će se Isak sa njim vratiti nazad.
Zapazite takođe da on svojim slugama kaže: “Otići ćemo da obožavamo Boga.” On nije prigovarao da Bog od njega traži nešto previše, niti se hvalio u vezi zadivljujuće žrtve koju treba da učini za Boga. Ne. Avram nije pripadao kategoriji onih koji lukavo informišu druge o žrtvama koje su uradili za Boga. Avram je rekao da ide da obožava svog Boga i mi ovde razumemo nešto od pravog značenja obožavanja.
Setite se kako je Isus rekao: “Avram se radovao da vidi Moj dan; i video je, i obradovao se” (Jovan 8:56). To se sigurno odnosi na ovaj slučaj kada je na brdu Morija Avram video Hristov dan. Ostareli patrijarh je tog dana proročkom vizijom u svom vlastitom delu video sliku (makar mutnu) kada će Bog Otac sâm položiti svog jedinorođenog Sina na brdu Golgoti i prineti Ga kao žrtvu za grehe čovečanstva. I toga dana na brdu Moriji Avram je saznao nešto o tome šta će koštati Božije srce da izbavi nevaljali svet. Došao je do nivoa bliskog zajedništva sa Božijim srcem tog jutra. Da, on je obožavao Boga – ne samo lepim rečima i pesmama, nego skupom poslušnošću i žrtvom.
Duboko i blisko poznanje Boga može doći jedino kroz takvu poslušnost. Mi možemo nakupiti puno tačnih teoloških informacija u naš razum, ali pravo duhovno poznanje može doći jedino kada sve predamo Bogu. Drugog puta nema.
Darodavac ili Njegov dar?
Avram je ovde bio oproban da li će više voleti Darodavca ili Njegov dar. Isak je bez sumnje bio Božiji dar, ali Avram je bio u opasnosti da ima jednu neobičnu privrženost prema svom sinu. Isak je postao idol koji je mogao da zamrači Avramovu duhovnu viziju. I tako je Bog intervenisao da spasi Avrama od takve tragedije.
Jedan autor govori o blagoslovenosti posedovanja ničeg (blagoslov nemaštine). Bog je učio Avrama na brdu Moriji o blagoslovenosti ispražnjenosti od svega i o nemaštini. Pre toga dana, Avram je držao Isaka u duhu posedništva, ali nakon što je položio svog sina na oltar i prineo ga Bogu, on nikada više nije posedovao Isaka. Da, istina je da je Bog vratio Isaka Avramu i da ga je opet imao kod sebe u kući, ali Avram više nikada nije posedovao Isaka kao nešto svoje. Isak je od tada postao Božji i Avram je držao Isaka kao što upravitelj drži imovinu svoga gospodara. Drugim rečima, imao je Isaka, ali ga više nije posedovao.
Ovakav treba da bude naš stav prema stvarima ovog sveta. Možemo ih imati i koristiti, ali nikada ne treba da se vežemo ni za jednu od njih. Sve što imamo treba da je stavljeno na oltar i potpuno predato Bogu. Ništa ne smemo posedovati. Možemo zadržati samo ono što nam Bog vrati nazad sa žrtvenika – a čak i to treba da držimo samo kao upravitelji. Samo tada možemo u istini obožavati Boga. To je staza ka slavi Hristovog života.
Ovaj princip se ne primenjuje samo za materijalne stvari. Primenjuje se isto tako na duhovne darove. Moguće je da držimo čak i darove Svetog Duha na posesivan način. Zar nije Isak bio dar od Boga? Zašto ga onda Avram nije mogao zadržati? Razumljivo je zašto je Ismailo bio oteran, jer nije bio obećano potomstvo, ali slučaj sa Isakom je drugačiji. On je bio Božiji dar, proizveden u Božijoj sili. Zašto je Avram i njega morao da pusti?
I tako takođe možemo da raspravljamo. Možemo da razumemo potrebu da predamo našu privrženost za stvari ovog sveta, ali zasigurno (kaže nam naš osećaj) možemo zadržati one darove koje nam je sâm Bog dao. Međutim, Bog kaže: “Ne. Položi čak i tvoje duhovne darove (koje sam ti ja dao) na oltar i vrati mi ih, da ne bi ispunili tvoj život i zamračili tvoj pogled na Mene, Darodavca.” Bog želi da budemo oslobođeni od svake neuredne privrženosti čak i prema najsvetijim darovima Duha koje nam je dao. On želi da žrtvujemo čak i ‘Isake’ koje smo dobili od Njega i da se ne vezujemo ni za jednoga od njih. Zar nije upravo ovo ono što mnogi vernici nisu videli? Predali su svoje ‘Ismaile’, ali ne i ‘Isake’. Predali su grešne stvari, ali darove koje im je Bog dao sada koriste da proslave sebe – kao mlađi sin koji je uzeo darove svog oca i potrošio ih na sebe.
Šta je ono što ispunjava našu viziju – naši darovi i naša služba, ili sâm Darodavac? Ovo pitanje treba stalno da postavljamo sebi. Mi smo najviše u opasnosti kada nas Bog mnogo blagoslovi i moćno koristi. Tada je lako da izgubimo naš pogled na Boga. Potrebno je da se iznova i iznova vraćamo do oltara brda Morije i da iznova damo sve naše Bogu.
Pravo obožavanje počinje kada sâm Darodavac ispunjava naše srce i našu viziju. Samo tada možemo bezbedno koristiti Njegove darove. U suprotnom ćemo zlostavljati Božije darove i prostituisati ih za sebičnu upotrebu. Zar nije upravo to razlog tolike zloupotrebe darova Svetog Duha u naše vreme?
Ono što nas košta svega
Avramova odanost je oprobana tog dana kada je Bog od njega zatražio Isaka. Da je Bog tražio 10.000 ovaca ili 5.000 volova, to bi Avramu bilo lakše da prinese. Međutim, jedan Isak ga je koštao svega i on je odlučio da prinese ništa manje od onoga što je Bog tražio. Avram je mogao da kaže ono što je David rekao kasnije: “Neću nikada prineti mom Bogu ono što me ništa ne košta” (2. Samuelova 24:24). Da, pravo obožavanje uključuje prinošenje Bogu onoga što nas košta svega.
Interesantno, ali to (gde je Avram prineo Isaka, na brdu Morija) zbilo se tačno na mestu gde je David izgovorio te reči koje su gore citirane (gumno Orne se tamo nalazilo). Takođe, to isto mesto je Gospod izabrao za gradnju Njegovog hrama, hiljadu godina kasnije (2. Dnevnika 3:1). Bog je naredio da se sagradi Njegov Dom upravo na mestu gde su dvojica Njegovih slugu (Avram i David) učinili skupoceno žrtvovanje. Baš tu se vatra spustila sa neba i tu se videla slava Božja (2. Dnevnika 7:1). Danas je isto tako. Bog gradi svoju pravu crkvu i iskazuje svoju moć i slavu tamo gde nađe ljude i žene koji su voljni da se odreknu sebe i prinesu Mu ono što ih košta svega.
Da li nas naše hrišćanstvo košta nešto? Da li je naša služba za Boga laka i jeftina stvar koja nas ne košta vremena, novca ili energije? Da li nas naše molitve koštaju nešto? Da li smo povukli graničnu crtu u vezi žrtvovanja koje smo voljni učiniti za Boga? Da li tražimo lagodnost i udobnost? Kako onda možemo očekivati da Božija vatra siđe na nas i da slava Božija bude vidljiva u našim životima? Nemojmo se zavaravati. Punina Svetog Duha može rezultirati jedino svesrdnim predavanjem sebe Bogu.
Put krsta jeste bolan. Koliko je Avramu bilo bolno da se suoči sa mislima da sâm treba da zakolje vlastitog sina? Nama nije lako da gledamo kako naša deca pate, kao rezultat naše poslušnosti Bogu. To može biti vrlo skupo, ali blago nama ako smo voljni da podnesemo čak i to. Bog nikome nije dužnik. Ako poštujemo Njega, On će zasigurno poštovati nas; i mi ćemo doživeti da i naša deca slede Boga, kao što je Isak sledio Avramove stope. Isakova voljnost da bude svezan na oltaru i bude zaklan bila je indikacija njegove lične odanosti Bogu svoga oca. Isak je bio snažan, sposoban mladić i njegov stari otac nikada ne bi mogao da ga sveže na žrtveniku da on sâm nije pristao na to. Međutim, Isak je video stvarnost Boga u životu svoga oca i bio je voljan da se potčini svemu što je Bog želeo. Ovde vidimo Isakovu posvećenost Bogu isto koliko i Avramovu. Takođe vidimo kako je istina to što je Gospod rekao da će Avram “zapovediti svojoj deci i svojim ukućanima da se drže Gospodnjeg puta” (1. Mojsijeva 18:19).
Sa druge strane, mnogi vernici su snizili svoje visoke vrednosti i kompromitovali svoje hrišćanske principe, a sve radi nekih materijalnih koristi za svoju decu – samo da bi posle videli kako njihova deca odrastaju da bi slomila njihova srca i živela za svet. Kakva je to tragedija!
Najvrednije nagrade u nebu su rezervisane za one koji su sledili Avramove stope, i koji, poput njega, nisu ništa zadržali od Boga, koliko god da je bilo skupo.
Mnogo hrišćana koji imaju jako mnogo daju vrlo malo Bogu. Dok nekolicina koji imaju toliko malo, daju vrlo mnogo. I to je tako, kroz mali i verni ostatak Bog zida svoju Crkvu. Božije Carstvo ne dolazi kroz spektakularnu spoljašnju pojavu, nego kroz Božijeg čoveka kao što je taj misionar. Neki od tih ljudi možda neće biti poznati na zemlji, ali će blistati kao zvezde u večnosti.
Apostol Pavle je došao iz bogate poslovne porodice iz Tarsa i mogao je odabrati lagodan život kada je bio spašen na putu za Damask. Mogao se smestiti u Tarsu kao hrišćanin biznismen, ali on to nije uradio (2. Korinćanima 11:23-28). Otišao je da služi Bogu i podneo je nevolje. Dobio je 195 štrafti na svojim leđima, bio kamenovan, pretrpeo brodolom i suočio se sa mnogim opasnostima u svojoj službi Bogu. Ako bismo ga pitali zašto je sve to podneo, odgovorio bi: “Kada sam dao Gospodu svoj život, odlučio sam da Mu neću prineti u žrtvu nijednu službu koja me ništa ne košta.”
Koliko nas košta naše služenje Bogu, u smislu gubitka novca, udobnosti, reputacije, časti i zdravlja? Da li shvatamo da ne znamo šta zapravo znači obožavati Boga, ako nas naše hrišćanstvo ne košta svega što ovaj svet smatra dragocenim? Oni koji služe Bogu celim srcem, ostavljajući sve radi Njega – to su jedini ljudi koji neće žaliti u večnosti. Gospod danas poziva one koji će Ga slediti celim putem krsta – bivajući ispražnjeni od svega.
Put krsta je jedini put sile. Isus je odlučno upravio svoje lice da ide na krst. Kako je to kod nas? Mi ćemo se svakodnevno susretati sa ovim izborom. Ako tražimo tri laka koraka ka pobedonosnom životu, onda Biblija nema poruku za nas, ali ako smo voljni da platimo cenu odricanja sebe i svakodnevnog uzimanja krsta i hodanja sa Isusom, tada ćemo zaista znati za silu Svetog Duha koja počiva na nama za naš život i našu službu.
Tekst preuzet sa Interneta i dijelom korigovan od strane administratora.
