Jedna od najtežih i najozbiljnijih grešaka koja se može počiniti dok se proučava Biblija jeste kada čitalac dođe do nekog zaključka koji nema nikakve veze sa pasusom koji čita. Istinsko značenje teksta se zamenjuje se zamišljenom idejom koja se zasniva na unapred predodređenom zaključku. Težina ove opasnosti ilustrovana je u popularnom verovanju da je Bog Trojstvo. Ova ideja izražena je na sledeći način: „Postoji samo jedan Bog: Otac, Sin i Sveti Duh, jedinstvo tri večne Ličnosti“ (28 Fundamentalnih vjerovanja Adventista, strana 3).
Ovo popularno gledište vodi do alarmantnih posledica po jednu od temeljnih biblijskih istina. Ovakav zaključak o Bogu je posledica nedostatka istinskog značenja mnogih biblijskih pasusa i zamene istinskog značenja sa zamišljenim, proizvoljnim značenjem. Svaki stih u Bibliji se tumači tako da se uklopi u taj kalup pretpostavke, bez obzira na pravo značenje stiha. Ovaj proces je vrlo dobro opisala Elen Vajt: „Ali kako ljudi padaju u takvu grešku? Tako što počinju sa pogrešnim pretpostavkama i čine sve da dokažu da je greška istinita“ {The Ellen G. White 1888 Materials, p.1436.1}.
Kada se ovaj princip primeni na proučavanja Biblije, počinjemo da shvatamo proces pomoću koga greška postaje fundamentalno verovanje. Ova greška onda postaje sredstvo pomoću koga se tumači svaki stih i otkrivenje, kako bi moglo da se uklopi sa pretpostavkom. Stihovi se upotrebljavaju i tumače na bilo koji način, kako bi se greška dokazala istinitom. Ova ogromna tragedija ima veoma alarmantne posledice. „Laž u koju se veruje, koja se praktikuje, postaje za njih istina“ {The Ellen G. White 1888 Materials, p.1436.1}.
Videti znači verovati
Želim da demonstriram kako ova greška dovodi do zloupotrebe jasnih biblijskih stihova koji izražavaju jednostavnu i moćnu istinu. Umesto da se uzdate u moju reč, hajde da vidimo kako ovaj proces izgleda na delu. Evo jasnog biblijskog stiha: „Ali kad se vreme navršilo, Bog je poslao svog Sina, rođenog od žene i rođenog pod Zakonom”(Galatima 4:4). Ovaj stih zajedno sa Jovan 3:16 je adekvatan dokaz da je Bog imao jedinorođenog Sina, davno pre nego što se sin rodio u Betlehemu. Ne postoji naznaka da je Božje posedovanje Sina išta manje realno od slanja tog sina na zemlju.
Evo kako su ovaj stih komentarisali znameniti teolozi: „Hrist je bio Božji Sin pre nego što je bio rođen od žene… Mi se bavimo metaforičkom upotrebom reči „sin.“ „Sin nije doslovni, prirodni Sin od Oca“ (Angel Manuel Rodríguez, Adventist World, A Question of Sonship, November 2015).
Ovaj adventistički teolog ne iznosi samo svoje lično mišljenje. Ovo predstavalja zvanični stav Adventističke crkve na ovu temu. Na suštinski odnos Oca i Sina ukazuje se kao na „metaforičko sinaštvo.“ Jasno i očigledno značenje stihova zamenjeno je ezoteričnim simbolom. Drugim rečima, Bog zapravo nema sina. To je samo obična metafora.
Ako Hristovo sinaštvo predstavlja metaforu, onda i slanje tog sina na zemlju ne predstavlja ništa drugo do običnu metaforu. Na isti način, njegovo rođenje na zemlji od žene mora takođe predstavljati metaforu kako bi se održala doslednost u čitanju stiha. Pretpostavka o Trojstvu postavlja tako smešne zahteve čitaocu. Ta pretpostavka primorava čitaoca da prihvati apsurd. Ovaj metod objašnjavanja Biblije opisala je Elen Vajt: „U najjasnije istine otkrivene u Bibliji, učeni ljudi su ubacili sumnju i tamu, koji pod pretpostavkom velike mudrosti uče da Pismo ima mistično, tajno, duhovno značenje, koje nije očigledno na upotrebljavanom jeziku. Ovi ljudi su lažni učitelji“ {Ellen White, The Great Controversy, p. 598.3}.
Nije lako zloupotrebljavati Božju reč na ovaj način. To je sredstvo za izopačavanje Božje istine i menjanje istine greškom. Izopačavanje i pretvaranje uzvišene istine o Božjem sinu u mističnu metaforu je ozbiljna stvar. Ovo je samo jedna od demonstracija kako pretpostavka o Trojstvu vodi do negiranja Božjeg Sina. Ona u suštini uči da Bog Biblije NEMA stvarnog sina. Tako Isusovo Božje sinaštvo ne predstavlja ništa drugo do beznačajnu metaforu.
Upozorenje
Apostol Jovan nas upozorava na ovu veliku opasnost. Njegovo jevanđelje je bilo napisano za jednu ekspresnu svrhu. Evo kako je on to učinio u Jovan 20:30: „Isus je pred učenicima učinio i mnoga druga čuda, koja nisu zapisana u ovom svitku. A ova su zapisana da biste verovali da je Isus zaista Hristos, Sin Božji, i da verujući imate život večni u imenu njegovom.“ Godinama kasnije, u poslanicama koje je pisao crkvi, on još uvek podseća na važnost istine da se Isusovo božansko sinaštvo ne može tako lako negirati. „Ko god poriče Sina, nema ni Oca. Ko priznaje Sina, ima i Oca“ (1. Jovanova 2:23)
Jovan nije ukazivao na metaforu, već na realnost sina. Negiranje te realnosti, pretvaranjem u metaforu je upravo ono na šta je Jovan upozoravao!
Izlaz
Kako možemo izbeći upadanje u takvu opasnost? Odgovor je jednostavan. Ne počinjite sa pretpostavkom i ne idite kroz Bibliju pokušavajući da dokažete pretpostavku. Završićete sa zloupotrebljavanjem Božje reči. Umesto toga, neka vas duh istine vodi do istinskog značenja Božje reči. „Jezik Biblije bi trebalo objasniti u skladu sa očiglednim značenjem tog jezika, osim ukoliko se ne koristi simbol ili figura“ {Ellen White, The Great Controversy, p. 598.3}.
Ovo je prirodan način čitanja i razumevanja Biblije. Ako Hristovo sinaštvo predstavlja samo metaforu, onda je Božje očinstvo takođe metafora. Ovo pretvara Oca i Njegovog Sina u glumce u kosmičkoj drami. Reči „Otac“ i „Sin“ postaju nazivi uloga koje se igraju, a ne istinski izraz stvarnog oca i stvarnog sina. Razmislite o tome, ako je Božji sin samo metafora, onda sve što je on učinio u tom metaforičkom sinaštvu takođe mora biti metafora. Da li su njegova smrt i vaskrsenje deo ove ekstravagantne igre? Šta je sa njegovom službom u svetinji kao našeg Prvosveštenika? Ovo takođe mora biti proširenje primarne metafore. Kao takvi, nisu ništa drugo do različite scene koje se igraju u složenom kosmičkom performansu metaforičkog sina!
Ovaj neizbežni katastrofalni zaključak ilustruje đavolsku zamku izvrtanja biblijskih realnosti i pretvaranja tih realnosti u metafore! Bog je stvarni Otac koji ima stvarnog sina. Njegova stvarna ljubav prema ovo svetu bila je otkrivena u tome što nem je dao svog stvarnog voljenog sina. Prihvatimo tu ljubav i dopustimo joj da nas transformiše, umesto da mi pretvaramo nju u besmislenu metaforu.
