Poznavanje Boga je od izuzetne važnosti za naše spasenje. Biblijski stih Jovan (17:3) nam jasno govori o tome. U nastavku izlaganja videćemo da Bog nije strogi sudija koji nas kažnjava. Čovek osuđuje sam sebe što se odvaja od Boga i neće da prihvati ruku spasenja koju mu je pružio Bog Otac kroz Sina svoga Jedinorodnoga i ljubljenoga.
Bog voli grešnike, ali ne voli greh
Greh je odvojenost od Boga. Čovek se rađa u grešnoj prirodi, odvojen od Boga (Psalam 51:5). Kada je Adam sagrešio, on je odvojio sebe i čitav ljudski rod od Boga. Bog to zna i zato je poslao Sina svoga Jedinorodnoga i ljubljenoga da se čovek može spasiti. To se vidi iz sledećeg stiha:
Jovan (3,17-18) „Jer ne posla Bog Sina svoga na svet da sudi svetu, nego da se svet spase kroz Njega. Koji u Njega veruje ne sudi mu se, a koji ne veruje već je osuđen, jer nije verovao u ime Jedinorodnog Sina Božijeg.“
Grešni čovek koji živi u Adamu, nije kriv što je takav. To je priroda njegova. Kradljivac mora da krade, lažljivac mora da laže, lenjivac ne može da radi, preljubnik mora da čini preljubu, pripadnik LGBT populacije mora da živi takvim životom, nasilnik mora da čini nasilje. To su vidljivi gresi života u Adamu, koje osuđuju ljudi koji takođe žive u Adamu, a ne žive takvim životom, ali oni imaju nevidljive grehe, koji su sakriveni i teško primetni, koji su prisutni u njima i koji su možda čak i opasniji od vidljivih greha. To je pala i grešna ljudska priroda, koja je odvojena od Boga. Oni koji su odvojeni od Boga su razapeli Hrista. Na žalost i danas Ga razapinju, svi koji žive u Adamu, iako većina njih misli da žive moralnim životom. Hrist je to znao. Zato se na krstu molio za one koji ga razapinju.
Luka (23,34) „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine.“
Hrist nije mrzio one koji ga razapinju, jer je znao da su odvojeni od Boga i da su robovi greha. Rob ima svoga gospodara. To je knez tame koji upravlja ovim svetom. Svi koji robuju grehu su nemoćni, jer greh gospodari nad njima. Nemoćne osobe ne treba mrzeti. Mrzeti grešnika je isto kao utopljenika potapati u vodu. Utopljenika treba izvlačiti iz vode. Treba ga voleti. Zato pravi hrišćanin ne može mrzeti, jer on treba da ljubi i neprijatelje svoje (Matej 5,44).
Čovek ne može sam izaći iz grešnog života, odnosno ne može se sam spasiti. Sin Božiji nije došao da sudi ljudima koji grešno žive, nego je došao da se svi koji žive u Adamu spase kroz njega. Grešni čovek nije osuđen što živi grešnim životom, ali je grešan ako ne veruje u Sina Božijeg, jer se verom Njegovom, odnosno blagodaću Njegovom spašavamo i zadobijamo život večni. Kada grešnik primi Hrista u srce svoje tada će Hristova ljubav i prisutnost u srcu njegovom pobediti i otkloniti svako zlo, greh, nevolju, tugu, žalost pa čak i bolest. Hrist nas povezuje sa svojim Ocem nebeskim, jer tada su i Otac i Sin u srcu našem (Jovan 14,23). Jedini lek za izopačenu ljudsku (Adamovu) prirodu jeste Hrist.
Milost Božija prema Adamu i palom i grešnom ljudskom rodu
Šta je Bog uradio sa Adamom. Adam je trebao da umre večnom smrću. Bog je izveo Adama iz raja, jer da ga je ostavio u raju, Adam bi jeo sa drveta života i greh bi postao večan. Bog pokazuje svoju agape ljubav i omogućava Adamu i njegovom potomstvu, odnosno grešnom i palom ljudskom rodu, da živi pod Božijom milošću. Čovek jedino pod Božijom milošću može da se vrati Bogu kroz Njegovog ljubljenog Sina. Milost Božija i danas deluje. Da nema milosti Božije, zlo u svetu koje je dosta prisutno, bilo bi još veće.
Osobe koje žive moralnim životom, a ne veruju u Boga, one su takve zahvaljujući milosti Božijoj, a da nisu svesne toga. Takve osobe imaju velike izglede da zadobiju život večni, jer će ih Bog provesti kroz nevolje i iskušenja i naći put do srca njihovog. Bog nam je dao slobodnu volju i to je izraz Njegove ljubavi. On ne čini ništa protiv naše volje. Nevolje i iskušenja kroz koje ljudi prolaze, mogu biti po Božijem dopuštenju, iz ljubavi Božije prema čoveku, da bi čovek otvorio svoje srce za Boga i da bi se vratio Izvoru i Darodavcu života. Nevolje i iskušenja, koje ljude snalaze, gledajući sa ljudskog aspekta, nisu dobre. Pošto je čovek ograničen sa svojim umom, pogotovu u odnosu na Boga, Bog zna šta je najbolje za čoveka, tako da nevolje i iskušenja mogu biti spasonosni za čoveka.
Ljubav kroz Sina je temelj Božije ljubavi zajedno sa Planom spasenja
Bog je pokazao trostruku ljubav prema čoveku:
a) Kada je Adam sagrešio, Bog je izlio svoju milost na Adama i Adamovo potomstvo. Adam je trebao da umre večnom smrću, jer je plata za greh – smrt (Rimljanima 6:23).
b) Bog je preuzeo na sebe veliki rizik, jer je dao čoveku slobodnu volju. Koristeći svoju slobodnu volju, čovek može da čini zlo i sebi i onima oko sebe. Kada se zlo umnoži, onda isti ljudi, koji žive odvojeno od Boga, optužuju Boga da je On odgovoran za zlo koje se dešava u svetu. Međutim, slobodnom voljom, mi se možemo vratiti Bogu, povezati se sa njim kroz Njegovoga Sina i svojim postupcima i ponašanjem smanjiti zlo u sebi i oko sebe. Slobodna volja je izraz Božije ljubavi.
c) Bog je pokazao svoju ljubav kroz Sina svoga
Rimljanima (5,19) „Jer kao što kroz neposlušnost jednoga čoveka postaše mnogi grešni, tako će i kroz poslušnost jednoga postati mnogi pravedni.“
1. Korinćanima (15,22) „Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će u Hristu svi oživeti.“
Planom spasenja, koga su Otac i Sin doneli na Nebu, pre nego što je Adam sagrešio i Otac i Sin su pokazali najveću agape ljubav prema ljudskom rodu. U slučaju da ljudski rod zgreši, Jedinorodni i ljubljeni Sin Božiji, sići će na zemlju u obličju čovečijem i otkupiti pali i grešni ljudski rod.
Galatima (4,4) „Ali kada se vreme navršilo, Bog je poslao svog Sina, rođenog od žene i rođenog pod Zakonom.“
Isus je na Zemlji hranio gladne, pojio žedne, lečio bolesne, podizao mrtve, isterivao nečiste duhove i to je činio silom koju je dobijao od Oca Nebeskog.
Matej (12,28) „A ako li ja Duhom Božijim izgonim demone, onda je došlo k vama Carstvo Božije.“
Isus je svu silu i vlast dobijao od Oca.
Matej (28,18) „Dade mi se svaka vlast i na nebu i na Zemlji.“
Isus je svojim životom na Zemlji pokazao svojim sledbenicima kako treba da žive, pod uslovom da On živi u srcu svojih sledbenika. Da bi Hrist živeo u srcu svojih sledbenika, da bi mogao da im da silu i slavu i blagodat, morao je učiniti nešto, za ljudski rod, što do tada niko nije učinio u istoriji ljudskog roda. Morao je da dođe u poziciju u kojoj se našao Adam kada je sagrešio, da bude odvojen od Oca svoga nebeskoga.
Na krstu, na Golgoti, Sin Božiji se našao u poziciji u kojoj je trebao da se nađe Adam i Adamovo potomstvo. Tako je Sin Božiji pretrpeo smrt koja je naša da bismo mi imali život koji je Njegov. Uzeo je grehe ovoga sveta u kojima nije imao udela da bismo mi nasledili Njegovu pravednost koju nismo zaslužili.
Hvala dragom Ocu našem nebeskom na najlepšem daru koga nam je poslao, Isusu Hristu, tako da se možemo kroz veru, blagodaću Njegovom spasiti i zadobiti život večni!
