Licem u lice
Jedna od najužasnijih posledica greha je ta što je izopačio naše shvatanje Boga. Ovo je viševekovna tragedija. Najveći cilj plana obnovljenja je obnovljenje našeg shvatanja Boga. Dokaz ovog užasnog izopačenja ilustrovan je u ponašanju naših prvih roditelja nakon što su odbili da budu poslušni Bogu:
„Tada su im se otvorile oči i shvatili su da su goli. Zato su spleli smokvino lišće i napravili sebi pokrivala za bedra. I čuli su glas Gospoda Boga, koji je išao vrtom za dnevnog povetarca, pa su se čovek i njegova žena sakrili od lica Gospoda Boga među drvećem u vrtu.“ (1. Mojsijeva 3:7-8)
Adam i Eva su izmislili plan prikrivanja pre nego što Bog ponovo dođe da ih poseti. Njihov plan je obuhvatao to da spletu sebi pokrivala od smokvinog lišća kako bi pokrili svoju golotinju, sa nadom da će im to biti dovoljno da mogu da se pojave pred Bogom. Ali kada se Bog pojavio otkrili su da mere koje su preduzeli nikada neće biti dovoljno dobre da bi ih mogle kvalifikovati za to da stoje pred Bogom. Kada su čuli Njegov glas istog trenutka im je postalo jasno da ničim ne bi mogli nadoknaditi i kompenzovati svoje jadno i bedno stanje i pobegli su da bi se sakrili od lica Božjeg.
Zapazimo činjenicu da nije Bog taj koji ih je gonio, niti je Bog bio taj koji se sakrio od njih. Bog je došao da ih traži. Bog nije bio neupućen u to što se dogodilo; On je tačno znao šta su oni uradili pa je ipak došao da ih potraži. Da li se Božji stav prema njima promenio makar za jedan milimetar zbog toga što su ubrali zabranjeni plod? Apsolutno ne! Istinska ljubav se ne menja. Otac voli svoju decu i kada su dobra i kada su loša. Bilo da su podbacili ili su uspeli dobar otac ih podjednako voli. I tako Bog kaže, „Jer sam ja Gospod, ja se ne menjam….“ (Malahija 3:6). Zbog toga je Bog otišao da potraži Adama i Evu, jer je to bio Njegov običaj, čak i kada su se pobunili protiv Njega. Božji stav prema njima se nije promenio.
Skrivanje od Božjeg lica
Ali ipak se nešto promenilo i to se ne dovodi u pitanje. Ono što se promenilo predstavlja najveću i najtragičniju posledicu greha. Čovek je pobegao da se sakrije od Boga, Njegovog Oca i Najboljeg Prijatelja. Realnost ove promene u čovekovom stavu prema Bogu ilustrovana je na drugim mestima u Bibliji. Razmotrimo Mojsijev susret sa Bogom na planini Sinaj:
„Dok moja slava bude prolazila, staviću te u pukotinu u steni i zakloniću te svojom rukom dok ne prođem. Posle toga ću skloniti svoju ruku i videćeš me s leđa. Ali moje lice ne može se videti.” (2.Mojsijeva 33:22-23)
U ovom susretu sa Mojsijem Božje delovanje je bilo slikovito. Bog je mogao pokazati Mojsiju „neko svoje lice“ dok je prikrivao svoju slavu da je htio da to učini. Kada se Isus pojavio pred Avramom sa dvojicom anđela Avram je video njegovo lice i otvoreno razgovarao sa njim, licem u lice. Kada je Bog rekao Mojsiju, „ne možeš videti moje lice i ostati živ“, želeo je da nas pouči lekcijama koje imaju dublje duhovne implikacije.
Zatim reče: „Ali ne možeš videti moje lice, jer čovek ne može mene videti i ostati živ.” (2.Mojsijeva 33:20)
Ovo je bio odgovor na Mojsijev zahtev, „molim te, pokaži mi svoju slavu.“ Ovo je interesantno kada se uporedi sa nečim što je apostol Jovan rekao u jevanđelju po Jovanu 1:14. On kaže: „I Reč je postala telo i prebivala je među nama i gledali smo njenu slavu, slavu kao jedinorođenog od Oca, punu blagodati i istine.“ Jovan kaže, „gledali smo njegovu slavu,“ ali Bog kaže Mojsiju, „niko ne može videti moju slavu….niko ne može videti moje lice i ostati živ.“
Dakle, Bog je sakrio svoje lice i Mojsiju dozvolio da ga vidi sa leđa. Ovde postoje duhovne implikacije koje treba da razmotrimo. Šta predstavlja Božja slava? To je Božji karakter predstavljen kao Božja slava. U ovom iskustvu sa Mojsijem Bog je poučavao lekciju da ljudskom biću nije moguće da posmatra punu realnost Njegovog karaktera. Takvo znanje je toliko nadmoćno da bi postalo destruktivno za palog čoveka. I šta je Bog uradio? Pokazao je Mojsiju svoja leđa. Kako ovo primenjujemo u duhovnom smislu?
Čovekova grešnost je učinila, ne da se čovek samo boji Boga, već je u njegovom umu izopačila čovekovu sliku o Bogu. Kada su Adam i Eva bežali da se sakriju od Boga, On nije učinio ništa što bi izazvalo strah kod njih. Njegov stav prema njima se nije promenio, ali na nesreću, njihovo razumevanje Boga se promenilo i zbog njihovog izopačenog pogleda na Boga nije im bilo moguće da se suoče sa njim, licem u lice.
Prekriven velom tame
Bog se nikada ne menja. Svaki problem koji proizilazi iz ove grešne situacije, svaki strah koji imamo od Boga, svaka rezervisanost u pogledu Boga, zasniva se na našem nerazumevanju Boga, i to nije zasnovano na tome ko je Bog, ili na tome kakav je Njegov istinski stav prema nama. Bog nam ne nameće svoje uslove pre nego što želi da nas prihvati. Na primer, On ne kaže, „ako nisi dovoljno dobar, ne možeš prići blizu mene.“ Ako je naše shvatanje Boga ovakvo to je zbog toga što još uvek gledamo u Njegova leđa, nismo videli Njegovo lice.
U 1.Carevima 8:12, čitamo: Tada je Solomon rekao: Gospode, ti si rekao da ćeš prebivati u gustoj tami.“ Ovo je čudan stih, jer nam je na drugim mestima naznačeno da Bog prebiva u sjajnoj svetlosti. U svakoj slici kojom se predstavlja Bog nalazimo da je On sakriven zaslepljujućom svetlošću, ali ovde Solomon izjavljuje da je Bog odabrao da prebiva u „gustoj tami.“ Kako ovo da razumemo? Očigledno, Bog govori o načinu na koji se odnosi prema čovečanstvu i povezuje sa njim. U odnosu sa čovečanstvom Bog mora da se sakrije u tamu ljudskog neznanja, jer čovek nije sposoban da posmatra Božiju slavu u svoj svojoj punini. Zato se Bog krije u tami, ne zbog sebe, već zbog ograničenosti čovečanstva i nesporazuma i nerazumevanja koje ljudi imaju prema Bogu. Realnost je da su ova pogrešna razumevanja postala toliko duboko ukorenjena u ljudskom razmišljanju, da čak i danas, među najboljim hrišćanima, ova pogrešna razumevanja i dalje postoje i utiču na našu zajednicu sa Bogom na svakom nivou. Ovo pogrešno razumevanje Boga je faktor koji ima najveći uticaj na našu veru i najozbiljnije ograničava našu sposobnost da primimo darove od Boga.
Ipak, Bog je morao da prebiva u gustoj tami, u odnosu sa čovekom, zbog čovekove nesposobnosti da primi punu istinu o tome, kakav je stvarno Bog? Ta tama obuhvata umove mnogih ljudi, čak i danas. To je naš stvarni problem. Ali postoji prelepa misao u 2. Korinćanima 4:3-6: „A ako je i pokrivena dobra vest koju objavljujemo, pokrivena je onima koji odlaze u propast, onima kojima je bog ovog doba zaslepio nevernički um, da do njih ne prodre svetlost slavne dobre vesti o Hristu, koji je Božje obličje. Jer mi ne propovedamo sebe, nego Hrista Isusa kao Gospoda, a za sebe govorimo da smo vaše sluge radi Isusa. Jer Bog koji je rekao da iz tame zasja svetlost, obasjao je naša srca da nam da svetlost slave Božje u licu Isusa Hrista.“
Kada je Mojsije pitao, „pokaži mi svoju slavu“, Bog je odgovorio „ne možeš videti moje lice i ostati živ“, pa mu je Bog pokazao svoja leđa. U Novom savezu nam je data duhovna primena svega ovoga. Ovde nam je rečeno da je sada moguće videti Božju slavu i ostati živ, jer je Bog otkrio tu slavu u licu Isusa Hrista! Tako je danas moguće gledati u Božje lice i živeti! Ali gledanjem u Isusovo lice ono što vidimo nije fizičko ispoljavanje svetlosti. Kada Biblija kaže da vidimo Božiju slavu u licu Isusa Hrista to se odnosi na Božji karakter ili Božju prirodu. Božji stav prema čovečanstvu je u potpunosti otkriven i prikazan u „licu“ ili životu Isusa Hrista. Ovo je poenta, i u našem proučavanju Boga, moramo ga posmatrati u svetlosti koja sija sa Isusovog lica, u suprotnom, naša gledišta i shvatanja će biti pogrešna.
Prenesena slava
U priči o tome kako je Bog posetio Mojsija na planini Sinaj govori se o veoma interesantnom fenomenu koji se dogodio. Izgleda da je bliskom povezanošću sa Bogom nešto od te slave preneto i na Mojsija. „Zatim je Mojsije sišao sa gore Sinaj, držeći u ruci dve ploče Svedočanstva. Mojsije nije znao da mu koža na licu zrači svetlošću zbog toga što je razgovarao s Bogom. Kad su Aron i svi Izraelovi sinovi ugledali Mojsija i videli da mu koža na licu zrači svetlošću, plašili su se da mu priđu.“ (2.Mojsijeva 34:29-30)
Mnogo puta u Bibliji vidimo pokazivanje ove realnosti. Istine u vezi sa Božjim karakterom predstavljene su pokrivenim velom jer ljudi nisu bili sposobni da ih razumeju. Dok ne vidimo Isusa, onakvog kakav On zaista jeste, jevanđelje će za nas uvek biti nešto prekriveno velom, siromašno i neadekvatno shvaćeno. Ali Bog nam kaže da je u Isusu Hristu skinuo veo tako da svako ko želi može pogledati i videti Božju slavu u svoj svojoj punini i veličanstvu.
„Ali njihovo shvatanje je otupelo. Jer do današnjeg dana ta ista koprena stoji ne podignuta kad se čita stari savez, jer se uklanja samo posredstvom Hrista. I tako sve do danas, kad god se čitaju Mojsijevi spisi, koprena pokriva njihovo srce. Ali kad se neko obrati Gospodu, koprena se uklanja. Gospod je taj Duh, a gde je Gospodnji Duh, tamo je sloboda. I dok otkrivenih lica poput ogledala odražavamo Gospodnju slavu, svi se mi preobražavamo u isti lik, odražavajući sve veću slavu, onako kako nas preobražava Gospodnji Duh.“ (2.Korinćanima 3:14-18)
Dok posmatramo Isusovo lice, bez ovog vela, Božjim duhom se preobražavamo u isto obličje. Ovo Bog radi za nas; korak po korak, pokazuje nam Isusovo lice, kako bi veo mogao biti sklonjen, kako bismo Ga mogli videti i razumeti onakvim kakav On zaista jeste.
