Često razmišljamo, pričamo i diskutujemo o tome šta je sve greh učinio nama ljudima, našoj planeti i svemu na njoj. Ta tema je aktuelna otkad ujutru otvorimo oči, pa sve dok ih uveče ne zatvorimo na postelji. Ne moramo ići nigde dalje da bismo shvatili kako je ovde teško živeti.
Manje – više, svuda je isto, i na istoku, i na zapadu, i na severu i na jugu. Zla, patnje, plač, bolesti, smrt; i opet to isto milionima puta. Ne treba nigde ići, dovoljno je samo biti u svojoj sopstvenoj koži i osetiti šta je greh učinio našem telu, umu, duhu i duši. Sve je definitivno poremećeno. Sve tuži i uzdiše.
Apostol Petar kaže da i sama tvorevina, i živa i neživa uzdiše i čeka oslobođenje. Isus je one koji su ga primili obezbedio dovoljnom silom, ne samo da prežive ovaj život, nego da ga žive u punini ali u duhovnim blagoslovima mira, čistote, radosti, dobrote i ljubavi. Ipak, nije nas oslobodio svakodnevne teškoće života i uz to, rekao je da ćemo imati nevolju kao Njegovi učenici, jer nismo od sveta, a svet voli svoje.
Nećemo biti shvaćeni na ovom svetu, bićemo progonjeni na razne načine. Ali Hrist je s nama uvek, i zauvek. Imati Njegov Duh u svom duhu i deliti radosnu vest o Njegovom spasenju, najveća su privilegija i blagoslov na ovom svetu.
Često sam znao da pomislim: Blago onima na nebu, blago anđelima, oni se ne muče kao mi na ovoj Zemlji. Na nebu je pesma, radost, nema nikakve boli, tuge, smrti. Savršeni uslovi. No, da li na nebu trenutno vlada apsolutna radost? Ne bih rekao. Zašto? Kako da se Otac raduje kada mu se deca muče? Njegova radost će otpočeti kada budu došli kući. Kada je izgubljeni sin došao kući, Biblija kaže „počeše se radovati“. Do tada, svaki dan za oca bio je agonija jer je stalno razmišljao o onome ko je otišao. Očev najveći san bio je da doživi dan kada mu se odbegli sin vraća.
Greh je najviše pogodio Boga. Bog je najveća žrtva greha zato što je On ljubav. Patnja uzrokovana grehom direktno je proporcionalna osetljivošću na greh. Što više volite, to ćete više patiti. Nećete patiti jedino ako se stavite u oklop ili navučete bodlje na sebe, ali tada nećete ni voleti. Onaj ko uđe u rizik da voli, rizikuje da bude povređen i ostavljen. Bog je sa takvim rizikom stvarao sva bića. Iako znajući sve unapred, da će biti omražen, odbačen, lažno optužen, ipak ih je stvorio. Želeo je da svoju ljubav deli sa svojim stvorenjima, a najpre sa svojim Sinom. Bog prosto ne može da ne voli i da ne daje. To je Njegova priroda. On voli i dobre i zle, krotke i buntovne, ponižene i naduvane.
Po prirodi koju smo nasledili od Adama, mi se plašimo Boga. Zato se On trudi da nam se otkrije u životu na takav način da nas ne prestraši, dovoljno nežno da nas tankim nitima privuče k sebi, da ga poželimo u svom srcu. On želi da se vrati na prvobitni ideal u odnosu sa nama – na direktnu komunikaciju, na razgovor prijatelja sa prijateljem, srca sa srcem. I kada nas spase tako što poverujemo u Onog koga je poslao, Njegovog ljubljenog Sina Isusa Hrista, On se svojim Duhom useli u nas sa svojim Sinom, čijim pobedničkim životom otpočinjemo pobednički život, i tako se preko nas objavljuje drugima, sve dok god postoji čovek koji će ga prihvatiti. Njegov najveći san je da vidi svoju decu kako dolaze kući. Bog se ne može smiriti dok ne dočeka dan kada ćemo otići u Njegov zagrljaj. To srce još niko nije uspeo tako da razume kao Njegov Sin.
Imaćemo privilegiju da proučavamo to srce prepuno ljubavi tokom čitave večnosti. O divite se nebesa i sva stvorenja tom biću koje je podnelo najveću žrtvu ikada, dajući Svog Sina za one koji su ga zamrzeli! Poklonite mu se svi i prinesite mu svoju večnu zahvalnost! Amin!
