Manchester, Jamaica
www.restorationministry.com
vidclay@gmail.com

Čovjekov duh

Jedno od pitanja koje je fasciniralo ljude od kada postoje je pitanje „šta je čovek?“ Šta je njegova istinska priroda? Naravno, očigledno je da je čovek daleko superiorniji od životinja. On je sposoban da misli, rezonuje, oseća, što ga postavlja na nivo beskrajno iznad bilo kog drugog stvorenja na planeti zemlji. Čovek je postao sposoban da istražuje svoje telo i otkrio je da se u svojoj fizičkoj spoljašnosti ne razlikuje previše od drugih živih bića. Zapravo su i neke od razvijenijih životinja veoma slične čoveku. Međutim u području uma postoji velika razlika. Čovek poseduje osobinu, sposobnost o kojoj zna jako malo i za koju ima poteškoće da je definiše, ali koja ga čini nečim što je više od životinje. Svi znamo da imamo um i da smo sposobni za obavljanje funkcija koje se ne mogu jednostavno objasniti na biološki način. Ova osobina uma koja je zbunila  čoveka u isto vreme mu je dala sposobnost da upravlja planetom na kojoj živi.

Šta je ova osobina koju zovemo um i odakle potiče?

Koliko mogu da se setim odrastao sam sa uverenjem da je čovek sačinjen od dve komponente, praha zemaljskog i daha životnog. Bio sam usmeren na 1. Mojsijevu 2:7 kao temelj na kome se može utvrditi ovakvo verovanje.

„Gospod Bog je stvorio čoveka od zemaljskog praha  i udahnuo mu u nozdrve dah života, i čovek je postao živa duša.“

Izgledalo je da ova ideja ima smisla. Bilo je lako zamisliti šta se desilo kada je čovek stvaran: pre svega postojalo je beživotno telo koje je ležalo načinjeno od praha zemaljskog. Onda je Bog započeo proces disanja u čoveku i kada je čovek počeo da diše postao je duša živa. Bio sam naveden da pomislim da je čovek samo parče zemlje, prah koje diše.

Možda nisu svi obrazovani na ovaj način, ali u mom religioznom okruženju na ovaj način se poučavalo. Uvek smo mislili da je važno da ljudi ovo razumeju.

Ko će biti vaskrsnut?

Kada sam obraćen, u svojoj 22. godini, došlo mi je na um pitanje na koje nisam mogao da pronađem odgovor. Pitanje je bilo sledeće: ako bi trebalo da umrem da li bih lično ja bio vaskrsnut? Ako bih trebalo da umrem, bilo je očigledno da bi se moje telo vratilo u prah, razložilo bi se na sitne molekule od kojih je načinjeno. Tako da, ako sam bio samo komad zemlje i praha koji diše, kako bi Bog vaskrsao istu osobu na vaskrsenju? Da li bi ponovo sakupio iste molekule i atome koji su prethodno činili moje telo kako bi me vratio u život? Shvatio sam da je odgovor morao da bude, ne. Same ćelije koje čine naše telo menjaju se svake godine. Telo koje sad imam nije sačinjeno od istih atomskih čestica od kojih je bilo sačinjeno pre deset godina. Zapravo, tokom života osobe, većina materije koja zapravo čini njegovo telo promenila se nekoliko puta. Čak je i moguće da ono što čini jednu osobu u pogledu aktuelnih molekula i atoma moglo biti deo nečijeg drugog tela u isto vreme u prošlosti. Tako da je pitanje koje mi se urezalo u um i počelo da me opterećuje jeste šta mene čini onim što sam ja? Postavljao sam ova pitanja mnogim ljudima za koje sam mislio da znaju i rečeno mi je „Bog može da vrati u život nekoga kao što si ti.“ Naravno, kada sam ovo čuo, postao sam veoma zabrinut, jer je to zvučalo kao da će moj brat blizanac ustati prilikom vaskrsenja umesto mene. Drugi su mi govorili, „nije ti neophodno da znaš kako se to dešava. Bog je sposoban da to uradi i to je sve što treba da znaš.“ Ni ovaj odgovor me nije zadovoljio. Nisam smatrao da je pogrešno što sam tragao za razumevanjem. Tako sam počeo pažljivo da proučavam, i na sopstveno olakšanje, otkrio sam da Biblija ima jasan odgovor na moje pitanje. Biblija jasno uči da je čovek više od tela koje diše. Otkrio sam da postoji nešto u čoveku što se zove duh i da je ovaj duh najvažniji deo čoveka. Kada Biblija kaže da je Bog udahnuo u čoveka dah životni ne govori se samo o vetru ili vazduhu. Mi nismo samo šaka prašine koja diše; mnogo smo više od toga.

Reč prevedena kao „dah“ u 1. Mojsijevoj 2:7 je hebrejska reč neshamah i može biti prevedena na nekoliko različitih načina. Prema Strongovom hebrejskom rečniku neka od značenja su vetar, dah, duh, duša. Tako da ova reč može biti prevedena i kao „duh.“ Bilo bi ispravno da čitamo stih na sledeći način, „Bog mu je udahnuo u nozdrve duh života.“ Verujem da je ovo istinsko značenje ovog stiha. Bog nam ovim stihom nije samo rekao da je čovek kao parče zemlje počeo da diše. Ne. Takođe nam je rekao da je postavio um ili duh u čoveka; unutrašnji deo Njegovog bića koji je vitalni deo čovekovog sklopa.

Ponovo u Novom savezu nalazimo istu istinu. Ispitajmo nekoliko drugih stihova koji očito potvrđuju ovo učenje. Jakov 2:26 kaže: Dakle, kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva.“

Ovde kaže da je telo bez duha mrtvo. Grčka reč pneuma koja je prevedena kao „duh“, može se takođe prevesti i kao „dah“, i kao „duh.“ Propovednik mi je jednom rekao, „ne postoji mesto u Bibliji koje kaže da je čovek načinjen od dva dela. Tamo gde Biblija govori o čovekovom duhu to se odnosi na dah. Očito, ovaj propovednik nije bio upoznat sa sledećim stihovima. Knjiga Propovednikova 12:7 kaže: Tada se prah vraća u zemlju, gde je i bio, a duh se vraća Bogu, koji ga je dao.“

Ovaj stih govori o tome šta se dešava kad pojedinac umre i pominje dva aspekta osobe. Tu je prah i tu je duh. Prah se vraća u zemlju, ali šta se dešava sa duhom? Duh se vraća Bogu. Da li ovo govori o vazduhu ili dahu? Da li se ovde govori o tome da kada čovek umre vazduh koji je disao se vraća Bogu? Mnogi ljudi veruju u to, ali postoji mnogo dokaza koji kažu drugačije. 1.Korinćanima 5:3-5 kaže: „A ja, odsutan telom, ali prisutan duhom, već sam presudio, kao da sam s vama, onome koji je tako postupio, da u ime našeg Gospoda Isusa, kad se vi skupite, a i ja ću duhom biti s vama po sili našeg Gospoda Isusa, takvog predate Sotoni na uništenje tela, kako bi se duh mogao spasti u dan Gospoda Isusa.

U Korintskoj zajednici postojao je čovek koji je preoteo ženu svom ocu i Pavle je bio veoma uznemiren zbog toga. Ovde je on savetovao zajednicu kako bi trebalo da postupi u vezi toga i evo šta kaže. Tri puta govori o duhu i nijedan put ne govori jednostavno o vazduhu koji ulazi u nozdrve. Pre svega on kaže, „odsutan sam telom, ali sam prisutan duhom.“ Onda kaže, „kada se vi skupite ja ću duhom biti sa vama.“ On ne govori o dahu. Konačno kaže, „predajte takvog Sotoni na uništenje tela kako bi se duh mogao spasti u dan Gospoda Isusa.

Postoji nešto što se zove duh, i možda mi to ne možemo da objasnimo šta je, ali Biblija kaže da postoji i da je deo sklopa svakog ljudskog bića. Pavle kaže da, iako telo može biti uništeno, ipak je moguće da se spasi duh. Zapazite poslednje Isusove reči dok je umirao na krstu:

„Isus je povikao iz sveg glasa: „Oče, u tvoje ruke predajem svoj duh!” (Luka 23:46)

On nije bio zabrinut za svoje telo već za svoj duh, šta god on bio. Na isti način, kada je Stefan umirao njegove poslednje reči su bile, „Gospode, primi moj duh.“ (Dela 7:59). On nije rekao „uzmi vazduh koji dišem.“ Postojao je neki drugi deo njega koji je predstavljao ono što je Stefan istinski bio, i molio je Hrista da sačuva taj deo njega.

Kada se svako od nas rodi, ima telo, ali takođe posedujemo i sposobnost koja nam omogućava da mislimo i učimo. Rađamo se sa umom, i kako rastemo, počinjemo da razvijamo karakter. Da li ovo treba da ima veze samo sa telima koja imamo ili sa nečim drugim. Kada se svako dete rodi ono počinje da se ponaša na određen način i to nema nikakve veze sa telima koja imamo. Čak i identični blizanci razviju drugačije ličnosti. Postoji nešto više od tela. Ponekad to zovemo „um“, ponekad zovemo „duh“, ali svi znamo da sama tela ne predstavljaju naš istinski identitet. Tela nisu ključna komponenta koja nas čine onim što mi zaista jesmo. Postoji nešto više.

Kasetofon i kaseta

Pre mnogo godina pročitao sam ilustraciju koja je dala lepu ideju o vezi između tela i duha. Svi znamo šta je kasetofon. Za njegov rad potrebne su dve komponente. Jedna komponenta je sam kasetofon, a druga je kaseta. Na početku prezentacije možemo staviti praznu kasetu u kasetofon i pritisnemo dugme za snimanje. Onda će kasetofon početi da snima svaki zvuk koji do njega dolazi. Na kraju prezentacije možemo izvaditi kasetu iz kasetofona i zakopati kasetofon dva metra ispod  zemlje. Ali dok god imamo kasetu svaki zvuk koji je nastao tokom prezentacije je sačuvan, i jednog dana, ako uzmemo istu tu kasetu i stavimo je u drugi kasetofon potpuno ista stvar će se čuti sa kasetofona. Ovo ilustruje vezu između ljudskog tela i duha. Duh se može uporediti sa kasetom, dok se telo može uporediti sa kasetofonom. Može li kaseta da radi bez kasetofona? Bez kasetofona ona ne može da funkcioniše, ali kada je ponovo stavite u kasetofon istog trenutka oživljava ono što je bilo snimljeno. Ukoliko ih ponovo razdvojite oboje su „mrtvi.“ Jedno ne može da funkcioniše bez drugog.

Tako tokom našeg života naša kompletna ličnost i karakter je snimljena u našem duhu. Sve što osobu čini jedinstvenim pojedincem utisnuto je u njen duh. Kada osoba umre telo se vraća u zemlju od koje je i uzeto, ali duh, suštinski deo osobe, čuva se u nesvesnom stanju. Bog čuva ovaj duh do vremena vaskrsenja, kada će Bog vratiti ovaj duh u novo telo. Osoba će se onda vratiti u život sa potpuno istom ličnošću, karakterom, sećanjima itd, iako će joj telo biti drugačije. Ja nikada nisam video duh. Ja ne znam šta je moj duh, ali Biblija kaže da on postoji i moje razumevanje mi kaže da to ima smisla. Naravno, kada je osoba mrtva njen duh ne može da hoda ili leti okolo i da plaši ljude kao što neki veruju. Duhu je potrebno telo kako bi funkcionisao. Ali jednog dana Bog će staviti duh u novo telo. To će biti mnogo bolje telo, ali će to biti ista ličnost koja se ponovo pojavljuje. To će biti ista ličnost, a ne neko koje sličan toj osobi! Jednostavno rečeno, ovo je čovekov sklop i sastav i kada ovo budemo razumeli, možemo priznati šta su naši istinski problemi i možemo početi da razumemo kako se njima trebamo baviti. Mi počinjemo da razumemo da naš istinski problem nije stanje našeg tela, već stanje našeg duha ili uma. Duh kontroliše telo i otkriva se kroz telo. Zbog toga bi se problemom greha trebalo baviti na nivou duha.

Možemo promeniti izgled svog tela, možemo promeniti svoju frizuru ili ukrasiti svoje lice. Možemo nabaciti mišiće podizanjem tegova. Možemo se doterati fizički, ali istina je da ne možemo da promenimo duh sa kojim smo rođeni. Ako ovo razumemo na samom početku onda ćemo prepoznati da bilo koja stvarna promena u našem duhu mora biti Božje delo i da to nije nešto što čovek može ostvariti.

Razumevanje ove istine je veoma važno. Ne samo da nam daje temelj sa kog možemo početi savršenije da razumemo Božju prirodu, već nam pomaže da razumemo koji je zapravo naš stvarni problem.

image_pdfimage_print
2 Septembra 2018