Isusa su jednom pitali ljudi koji su ga sledili, „Šta treba da radimo da bismo činili dela Božja?” (Jovan 6:28)
Isto pitanje danas postavljaju mnogi hrišćani, šta moramo činiti da bismo se spasili? Šta Bog želi od nas da radimo? Šta On zahteva od mene? Ljudi daju različite odgovore. Neki onome ko je pitao ukazuju zakon; drugi mu ukazuju na određenu crkvu; a ipak mu neki ukazuju na ljudske tradicije. Međutim, uprkos svim ovim lažnim jevanđeljima Isusov odgovor razotkriva svaku laž.
„Ovo je delo Božije da verujete onog koga on posla.“ (Jovan 6:29)
Da bi se ispunila Božja volja u vašem životu treba da verujete u Njegovog Sina u kome smo svi ispunjeni (kompletni) (Kološanima 2:10). Ako se ispravno razume, jevanđelje predstavlja obećanje o životu i spasenju svima koji prihvate Njegovog Sina. (Jovan 6:40)
Sa sledećim Isusovim rečima ne može biti zabune: „Zaista, zaista, kažem vam, onaj ko veruje u mene ima večni život“ (Jovan 6:47)
Bog je obećao da će spasiti čoveka i dati mu večni život ako on bude utemeljen u Hristu. Čitanje ovih reči donosi neočekivanu radost i mir verniku. Pa ipak, Božja ljubav sija još jače kada se uporedi sa načinom na koji su Adam i Eva stvoreni.
Sve zahvaljujući Hristu
Kada je Bog stvorio Adama stvorio ga je tako da bude jedno sa Njim. Biblija nam kaže da je Adam bio stvoren po Božjem obličju (1. Mojsijeva 1:26-27); ne samo po Njegovom fizičkom obličju, već i po duhovnom. On je bio stvoren čist, čestit i pravedan (Propovednik 7:29). Bio je odeven i krunisan slavom i čašću (Psalmi 8:5). Bio mu je dat autoritet nad čitavom zemljom (1. Mojsijeva 1:28). Takođe mu je bio dat um sa takvom snagom i sposobnošću da prodre u stvaranje tako precizno da svako stvorenje opiše tačno onako kako ga je Bog opisao (1. Mojsijeva 2:18-20).
Razmislite o ovome! Šta je Adam morao da uradi da bi zaslužio život, pravednost i autoritet nad celim svetom? Ništa! On je već bio stvoren kao neko ko je već posedovao pravednost i večni život. On nije uradio ništa da bi to zaradio. On je bio stvoren pravedan pre nego što mu je bio izgovoren bilo kakav zakon, i pre nego što je poznavao bilo koji zakon i bio mu poslušan. Na osnovu ovoga možemo videti da je Adam bio stvoren sa pravednošću bez zakona. Ovo povlači za sobom pitanje: na osnovu čega je Bog dao sve ove blagoslove Adamu? Odgovor se nalazi u sledećim stihovima:
„Jer je kroz njega (Isusa) sve bilo stvoreno na nebesima i na zemlji, vidljivo i nevidljivo, bilo da su to prestoli ili uprave ili poglavarstva ili vlasti. Sve je stvoreno kroz njega i za njega. On je pre svega, i sve je u njemu objedinjeno.“ (Kološanima 1:16-17)
Zapazite da kaže „sve je bilo stvoreno…za njega“ i „sve je bilo u njemu objedinjeno.“ Ovo naglašava činjenicu da je Isus Onaj kroz koga je sve stvoreno i za koga je sve stvoreno; i kaže nam još da su sva stvorenja objedinjena u Njemu, tj. pronalaze svoje postojanje, potporu, život i blagoslove u Njemu. Zapazite šta dalje čitamo o Njemu:
„U početku beše Reč, i Reč beše kod Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku kod Boga. Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo. U njoj je bio život i život je bio svetlost ljudima.“ (Jovan 1:1-4)
Reč – Isus, je bila sa Bogom od početka, pre samog stvaranja. U ovom kontekstu nam je bilo rečeno „u njoj je bio život i život je bio svetlost ljudima“. Drugim rečima, večni život se nalazio u Reči, u Hristu, pre pada, od samog početka. Sva stvorena bića primaju svoj život, primanjem Onoga u kome se nalazi život. Pismo Ga naziva, „Tvorcem života.“ (Dela 3:15)
Drugim rečima, načelo po kojem se dogodilo stvaranje je bilo to da su u Reči, sve stvorene stvari pronašle život i bile blagoslovene. Ako jednostavno zamenimo Reč sa Hrist imaćemo sledeće načelo: U Hristu su sva stvorenja blagoslovena.
Da li se praznici negdje uklapaju?
Šta je sa držanjem praznika danas? Da li je ispravno držati praznike ako naše spasenje ne zavisi od toga?
U ovakvom položaju se nalaze neki hrišćani danas. Iz svog ličnog iskustva sa onima koji drže praznike shvatio sam da se do uobičajenog držanja praznika dolazi kroz tri načina razmišljanja:
- Postoje oni koji veruju da držanje praznika i dalje predstavlja Božji zahtev koji se mora slušati. Do ovog rezonovanja se došlo prethodnim verovanjem da su sve odredbe i dalje validne i obavezujuće danas kao što su bile u vreme Mojsijeve dispenzacije. A pošto su praznici deo odredbi logično sledi da ih moramo držati. Zanemarivanje ovoga smatra se grehom.
Praznici su bili uvedeni u vreme izbavljenja iz Egipta, a ne kao Subota koja je bila uvedena prilikom stvaranja. Praznici nisu postojali pre izbavljenja iz Egipatskog ropstva. Njihova svrha je bila da pouči Izraelce o Mesiji koji je trebalo da dođe. Jednom kada je Mesija došao i ispunio ih više ne postoji potreba da se pridržavamo senki koje su služile samo kao sredstvo poučavanja o Mesijinom delu. Verovanje da je držanje praznika i dalje zahtev postavlja vernika u veoma opasan položaj u kome on prebacuje svoj fokus sa Hrista na zakon (čini, ne čini).
- Drugi razlog koji se koristi za držanje praznika je taj da u njima postoji blagoslov. Ovo verovanje nas uči da mi ne držimo praznike kao sredstvo spasenja. Mi ih jednostavno držimo zato što u tome postoji blagoslov a nama je neophodan svaki blagoslov do kojeg možemo da dođemo. Zašto ne provesti više vremena sa Bogom?
Ponovo, do ovog verovanja se dolazi zbog nerazumevanja jevanđelja, da smo mi kompletni u Hristu i da se svi blagoslovi koje možemo primiti nalaze u Njemu. Držanje praznika sa ciljem da se prime blagoslovi ukazuje na to da vernik nije kompletan u Hristu. Štaviše, koliko nam Biblija otkriva, Bog nije stavio naročite blagoslove na praznike kao što je stavio na Subotu (1. Mojsijeva 2:3). Stoga, tvrditi da postoje naročiti blagoslovi u držanju praznika nije ni biblijski ni logično. Blagoslovi dolaze iz zajednice sa Bogom i vremena provedenog sa Njim.
- Treće verovanje je da mi držimo praznike iz edukativnih razloga. Pisac ni na koji način ne može tvrditi da zna šta se nalazi u srcu vernika tako da ne treba osuđivati ovaj razlog. Međutim, pisac je ostao pitajući se, zašto ih držati svake godine ako je to samo u edukativne svrhe? Zašto ne naučiti lekcije iz jednog ili dva ciklusa i nastaviti dalje?
Koliko ja mogu da vidim iz Pavlove diskusije u Galatima 4. poglavlje, on je smatrao držanje praznika dokazom njihovog udaljavanja od jevanđelja. Da li oni koji danas drže praznike idu stopama Galata? Da li bi Pavle rekao istu stvar onima koji drže praznike danas kao što je rekao i Galatima u ono vreme? Verujem da hrišćani nemaju ni jedan razlog da drže praznike, nose rese, puštaju bradu itd. U najboljem slučaju ovo treba posmatrati u istom svetlu kao i obrezanje. Ne postoji više zahtev za obavljanjem ovih stvari. One više ne nose nikakvo duhovno značenje. Međutim, niko ne može da osudi osobu koja obrezuje svoje novorođenče iz bilo kog razloga osim duhovnog.
Nakon ovoga što sam rekao postoji razlika između držanja praznika i obrezanja. Držanje praznika zahteva određivanje tačnog dana kada praznik počinje; kada je nov mesec, kada je žetva itd. ovo mora biti praćeno verovanjem da je to zahtev i da se mora držati tačno određenog dana zbog blagoslova koji postoje tačno tog dana i nijednog drugog. Ako promašimo tačan dan ostajemo uskraćeni za blagoslov. Ako to nije slučaj, zašto pokušavati da se odredi tačan datum? I ako ne postoji potreba da se odredi tačno vreme ili dan onda koja je razlika između okupljanja u posebno vreme i okupljanja u bilo koje drugo vreme? Sastanci i skupovi tokom kojih se vernik može okupljati i družiti sa drugim vernicima i uživati u zajednici i druženju sa njima, mogu se održavati u bilo koje vreme tokom godine. Ako se blagoslovi zaista nalaze samo u okupljanju, druženju i vremenu provedenim sa Bogom onda pitanje praznika postaje potpuno nevažno.
Koliko sam ja mogao da zaključim, neosnovano je držati praznike bez prethodnog unutrašnjeg verovanja da je to zahtev ili da postoje blagoslovi u tim posebnim danima, a i jedno i drugo su pogrešni. Prihvatanje bilo kog od ova dva verovanja postavlja vernika u istu poziciju u kojoj su bili Galati nakon što su se udaljili od jevanđelja. To postavlja vernika pod staratelja ili pod zakon.
Zbog toga ja ne držim praznike jer verujem da držanje praznika može biti opasan znak dubokog nerazumevanja jevanđelja. Savetujem svim čitaocima koji drže praznike da preispitaju svoj položaj i postave sebi pitanje “Zašto držim praznike?” Ako je vaš odgovor “zato što je to zahtev ili zato što u tome postoji blagoslov” onda ste počinili istu grešku kao i Galati i „Hrist vam ništa neće koristiti“ (Galatima 5:2).
Slučaj Galata
Pavle je uzeo držanje praznika Galata kao dokaz njihovog udaljavanja od jevanđelja i smatrao je njihovo ponašanje za ozbiljnu pretnju svom delu. Njegove reči njima su bile:
„Bojim se za vas, da se možda nisam uzalud trudio oko vas.“ (Galatima 4:11)
Ponašanje Galata i njihova reakcija prema Judaistima brinula je Pavla i učinila da se on boji za njih. Njihov uticaj se mogao širiti i uticati na ostale zajednice (crkve) u njihovoj okolini. Jevanđelje, čijem propovedanju je Pavle posvetio svoj život, bilo je ugroženo ponašanjem Galata. Pavle je razumeo da u pravom jevanđelju ne postoji mesto za legalizam. Da ovi Galati nisu bili ispravljeni i vraćeni na pravi put njihov uticaj bi se raširio i Pavlov trud među njima bi bio uzaludan, jer se on trudio da ih oslobodi od robovanja idolatriji. Sada ih nalazi kako se ponovo vraćaju drugom obliku ropstva; ropstva zakonu.
Ista je situacija i sa hrišćanima koji danas drže praznike. Svaka osoba koja danas drži praznike govori drugoj osobi da je držanje praznika neophodno. Činjenica je da ljudi uče iz našeg primera i zaista nema mnogo smisla reći, „Ja držim praznike, ali zaista ne verujem da je to neophodno.“ Pavle kaže da smo mi hrišćani pismo koje „poznaju i čitaju svi ljudi“ (2. Korinćanima 3:2). Većina ljudi koja vidi naša dela i ponašanje ispravno će zaključiti da mi verujemo u neophodnost da budemo deo hrišćanskog iskustva. Stoga, kao i u Pavlovo vreme, ovakvo ponašanje je i danas pretnja istinskom jevanđelju.
