Postoje dva gledišta među nama u pogledu toga šta je Bog ispunio time što je poslao Isusa da postane jedan od nas.
Samo još jedan čovek
Prvo gledište je da je Isus samo još jedno ljudsko biće potpuno isto kao druga ljudska bića, koji je bio u stanju da živi savršenim životom verom i predavanjem Bogu. Bog je živeo Svoj život kroz Njega, ali Isusov deo je bio da veruje Bogu i da Mu se preda. U ovom gledištu, centralno pitanje je da li imamo ili nemamo veru i da li biramo da se predamo. Ako možemo da verujemo i da se predamo kao što je to Isus učinio, možemo živeti upravo onako kako je On živeo. Ključno razmatranje je šta ulažemo u borbu, primarni sastojci su naša vera i predaja, ali nekako izgleda da je najvažnija stvar naša ljudska uloga. Oni koji ovo veruju, ni ne naglašavaju potrebu za novim rođenjem, sve se svodi na ljudski napor. Nekada sam verovao ovako, ali to je bilo pre nego što sam shvatio šta znači to da je Hrist moja pravednost.
Božanski čovek
Drugo gledište je da je Isus bio ljudsko biće koje je imalo Božanski um ili duh. Genetski, On je u potpunosti bio čovek sa svim ljudskim ograničenjima, ali unutra, duhovno, bio je Božji Sin, koji je postojao pre svega i koji je došao sa neba. Iako se odrekao svojih sećanja i sile, On se nije odrekao svog identiteta. On je i dalje bio Božji Sin. Ali pitanje je u kom smislu je On i dalje bio Božji Sin? On je i dalje bio Božji Sin zato što je posedovao suštinsku osobinu koja razdvaja Božanstvo od ostalih stvorenja; ta osobina je da je bio dobar sam po sebi. Njegova priroda je bila dobra, jer je On sam bio dobar po prirodi!
Pozajmljena dobrota
Postojala su dva moguća izvora dobrote koja su se nalazila u Isusu. Prva mogućnost je da je to bila pozajmljena dobrota koja je bila data Njemu kroz prebivanje Svetog Duha. Drugim rečima, Isus nije bio dobar sam po sebi već se u Njemu pojavila dobrota zbog toga što se Bog (Otac) manifestovao kroz Njega. Bez ovog prisustva Oca u Njemu Isus ne bi bio dobar već bi bio podjednako telesan i zao kao svi ostali ljudi.
Nasledno dobar
Druga mogućnost je da je Isus bio dobar sam po sebi kao što je to Bog Otac, zato što je jedinorođeni Božji Sin. On je nasledio Božju prirodu koja je u svojoj suštini čista dobrota (nesebična ljubav). Iako je bio u potpunosti čovek, genetski identičan svim ljudima, trpeći iste genetske nedostatke kao i svi mi, ipak Njegov um ili duh nije bio isti kao naš. Da, bio je ograničen ljudskim sposobnostima kao svi mi, ali je u moralnom smislu bio daleko superiorniji od nas. Isus nikada nije mrzeo bilo koga, Isus nikada nije želeo zlo bilo kome, Isus nikada nije imao sebičan motiv, ali odakle je sve to došlo?
Da li je drugo biće (Bog Otac) volelo kroz Njega, ili je Isus lično voleo ljude na osnovu svoje prirode nesebične ljubavi? Odgovor je veoma važan i dozvolite mi da objasnim zašto.
Primer ili zamena
Oni koji kažu da Isus nije bio dobar sam po sebi, uvek će reći da je Isus došao prvenstveno da bude naš primer. Isus je morao da živi naš život, da se suoči sa iskušenjima, da nadvlada greh – na isti način, istim metodama i sredstvima kao što to mi činimo. Ideja je da ako On nije bio kao mi i nije nadvladao greh kao mi, onda On ne bi mogao da bude naš primer i nama ne bi bilo moguće da nadvladamo kao što je On to učinio. Ideja je da je On došao da pokaže da čovek može da drži Božji zakon i stoga je morao to demonstrira kao jedan od nas, pod istim okolnostima i uslovima.
Ovo je pogrešno gledište koje leži u korenu dva potpuno različita pristupa spasenju, jednog legalističkog, usmerenog na čoveka i drugog usmerenog na Hrista, veru i novo rođenje.
Zamena
Oni koji kažu da je Isus bio dobar sam po sebi (u šta ja lično verujem), razumeju da Isus nije došao da nam bude primer kako da nadvladamo greh. To nije bila Njegova misija, jer ni jedan čovek koji je ikada živeo i koji će ikada živeti nije u stanju da živi život koji je Isus živeo. On je jedini čovek koji je ikada živeo i koji će ikada živeti a koji je bio moralno besprekoran, u kome Sotona nije mogao da nađe ni najmanje uporište pomoću koga bi Isus pao pod Sotonina načela. Isus nije došao da nam pokaže put, On je došao da bude put! On nije naš primer kako da nadvladamo greh, On lično je naša pobeda nad grehom! Drugim rečima, On ne kaže, „vidi kako ja hodam i sada sledi moje korake.“ Ne, ne, ne. Umesto toga On kaže „dođi u moje naručje i ja ću te provesti. Živeću umesto tebe.“ Mi ne sledimo Hristov primer, već dopuštamo Hristu da živi, i On koji je jednom živeo savršeno učiniće to ponovo u nama. To nije imitiran već zamenjen život!
Ne kažem da Isusov primer nije dobar da se sledi i oponaša. Njegov život je bio savršen i svakako je predstavljao dobar ideal za dostizanje. Međutim, ovde se više naglašava to da je Isus moj primer i tom naglašavanju se ja suprotstavljam. Većina ljudi koji kažu da je Isus moj primer insistiraju na tome da je Isus bio potpuno isti kao svi mi, plus minus ništa. To su ljudi koji veruju da je krajnji cilj u univerzumu držanje zakona. Dakle, oni kažu da je Isus došao da nam pokaže da je moguće držati zakon. Njegov život kaže: „Ja sam to učinio, tako da i vi to možete.“ Drugim rečima, Isusov život primarno predstavlja izazov za nas koji kaže, „ako me budete oponašali, moći ćete da uradite sve ono što sam ja uradio, zašto ne biste mogli?“ Ovo gledište predstavlja Isusa kao onoga koji „pokazuje put“ umesto kao put. To čini Isusa sredstvom za dostizanje cilja, umesto da bude sam cilj.
Da li je pobedonosni život stvar oponašanja Hrista, ili je to stvar primanja Hrista i dopuštanja Njemu da živi kroz nas dok Mu se mi predajemo iz trenutka u trenutak?
Novo čovečanstvo
Istina je da je Isus morao da dođe kao čovek pod istim uslovima palog čovečanstva. On je morao na sebe da uzme prokletstvo na krstu, ali da li je to bio primer? Da li je on to učinio kako bi posle tražio od nas da ga oponašamo? Ovo je gledište koje vodi u legalizam.
Ne, On je sve to učinio kako bi mogao na sebe da uzme staro čovečanstvo, da ga odnese na krst i pogubi. Prilikom vaskrsenja Isus je bio podignut kao drugi Adam, glava novog ljudskog roda u kome je prokletstvo uništeno i koje poseduje sve osobine koje je Isus utkao u taj život kada je bio čovek. Ovo nasleđujemo kada se ponovo rodimo u Hristu. Mi to nasleđujemo, ne imitiramo! Isus je morao da bude jedan od nas kako bi mogao da stvori novu realnost za nas, a ne da bismo mi mogli da ga oponašamo.
Pokazana ljubav
Pored toga hajde da razmotrimo ovu istinu: ako je Bog bio taj koji je živeo Isusov život, kako bi onda mogla biti istina da je Božja ljubav istinski obelodanjena u Isusu? Ako je Isus bio samo sredstvo koje je Bog upotrebljavao, onda na krstu kada je Isus umro za nas da li je On to sve prošao zato što je Njegova ljubav prema nama bila toliko velika, ili je sve to prošao zato što je to bila želja Njegovog Oca? Da li je krst pokazao Isusovu ljubav prema čoveku ili Njegovu poslušnost Ocu, ili oboje?
Božja ljubav ili Božanska priroda?
Mnogi u pokretu (netrinitarci) su skloni da se fokusiraju na dar Isusa kao na konačnu manifestaciju Božje ljubavi, i ja sam jedan od njih. Međutim, postoje i drugi aspekti i uglovi demonstracije ljubavi koje treba istražiti. Nisu trebala da se demonstriraju samo Božja osećanja ljubavi, već sama suštinska Božja priroda. Jedini način na koji je Bog mogao da se otkrije ljudskim bićima u svojoj istinskoj prirodi bio je da se spusti na naš nivo, postane jedan od nas i odživi svoj život u našem okruženju, bez pretvaranja, pod uslovima kojima se ne može manipulisati.
Svi znamo da Bog nikada ne bi mogao da postane čovek. On je mogao da uzme na sebe obličje čoveka, ali nikad ne bi mogao da istinski postane čovek. To bi bilo pretvaranje, igranje uloge. On bi i dalje bio svemoćni Bog, samo u preuzetom obličju. Ali Božji Sin je mogao da postane čovek! Njegova sila, slava, znanje i sećanje su mogli da budu oduzeti od Njega i On je mogao da bude postavljen u okolnosti u kojima bi mogao da otkrije Boga na ljudskom nivou, zato što Njegova priroda predstavlja izrazitu sliku Očeve ličnosti. Čak iako je postao čovek unutrašnja priroda Boga je ostala čista, sveta i krajnje nesebična. Stoga, na ovaj način, kroz Isusovo utelovljenje, Božja slava – Božja krajnje nesebična ljubav, Božja milost i nežno saosećanje, zablistali su kroz Isusa na ljudskom nivou.
Njegova sopstvena dobrota
Ovo je kritična tačka. Ako Isus nije manifestovao svoju sopstvenu božansku dobrotu, On onda nije istinski otkrio kakav je Bog. On je onda otkrio samo ono što Bog može pokazati kroz bilo koje ljudsko biće. Zapravo postoji svaka mogućnost da je to bila predstava u kojoj je Bog upotrebio ljudsko biće. Krucijalni dokaz da je Isus bio dobar sam po sebi je Golgota. Na Golgoti, Bog je napustio Isusa, ostavio Ga je samog. Zašto je Isus nastavio da bude dobar i da bira dobro? Ni jedno stvoreno biće ne može biti dobro ili izabrati ono što je istinski dobro bez uticaja Božjeg duha. Ali Isus to nije imao na krstu. Ako ćemo verovati Isusovim rečima Bog Ga je potpuno napustio na krstu i On je bio ostavljen da potpuno sam ponese greh sveta, da preuzme prokletstvo na sebe. Zašto je onda On i dalje birao dobro? Odgovor je da je On to činio zato što je bio dobar sam po sebi. Zbog svoje prirode, On je Bog!
Drugim rečima, istinska priroda Boga bila je otkrivena na Golgoti. Isus je pokazao da je u suštini božanstvo nesebično i da mu je više stalo do drugih nego do sebe. Isus je pokazao da u suštini postoji velika razlika između božanstva i stvorenja. Dobrota nema veze sa onim što znamo ili sa onim što biramo da činimo. Dobrota je nešto što se nalazi samo u božanstvu. Isus nije samo branio Boga Oca kao ličnost, On je branio samu božansku prirodu kako bi postalo jasno zašto nije bilo moguće bilo kom stvorenju da sedi na istim većima kao Bog (kao što je Lucifer želeo). Jedino božansko biće može biti istinski dobro. Razlika između Boga i stvorenja nije samo razlika u informaciji, već je razlika u prirodi. Svi mi možemo naučiti više, možemo steći više informacija, ali ne možemo promeniti svoju prirodu. Niko od nas ne može učiniti sebe nasledno dobrim, zato što je to osobina koja pripada samo božanstvu (Marko 10:18)
Iskušan kao svi mi
Pitanje koje se često postavlja glasi: „ali zar Isus nije bio iskušan u svemu kao i mi? Kako je to bilo moguće ako je bio božanstvo u svom duhu? Kako je mogao da bude iskušan kao ja ako nije bio potpuno isti kao ja, sa svim mojim sklonostima i ograničenjima? Da li su Isusova iskušenja predstavljala neko pretvaranje?“
Prvo napomenimo da Isus nije bio iskušavan kao ja u svim detaljima. Isus nikada nije bio iskušavan da koristi droge, da bude homoseksualac, da ubije nekoga. Barem je meni nezamislivo da je bio. Ni ja nisam iskušavan u svim ovim stvarima, a neke stvari kao što je želja za homoseksualizmom nikada neće predstavljati iskušenje za mene. Moja priroda se toga gnuša. Siguran sam da se Isus osećao isto u pogledu mnogih iskušenja. Dakle, poenta je kada Biblija kaže da je Isus bio iskušan „u svemu“ to mora značiti da je bio iskušavan kao i svi mi, ali u načelu, a ne u detaljima. Osnovno načelo koje stoji iza svih iskušenja ističe Jovan kada kaže:
„Jer ništa što je u svetu – požuda tela, požuda očiju i ponos života – nije od Oca, već je od sveta.“ 1. Jovanova 2:16
Tri kategorije
Drugim rečima, postoje tri načelne kategorije u pogledu greha i Isus je bio iskušan u sve tri kategorije kao i mi. Kada pogledamo njegovo iskušenje u pustinji, jasno je da ono spada u ove tri kategorije:
Požuda tela – iskušenje da pretvori kamenje u hleb u trenutku ekstremne gladi.
Požuda očiju – iskušenje da zadobije sva carstva ovoga sveta.
Ponos života – iskušenje da pokaže ko je bio, uzaludnom i bespotrebnom demonstracijom sile i moći.
Pogledajte ova tri iskušenja. Deluju skoro beznačajno i trivijalno. Neko se može pitati gde je sila u ovim iskušenjima? Međutim, kada analiziramo istinsku prirodu greha postaje lakše za razumeti. To je ključ za razumevanje toga kako je Isus bio iskušan.
Načelo iz korena
Koren greha je u suštini sebičan život koji se živi nezavisno od Boga. Sotona nije mogao imati nikakav uspeh sa Isusom pokušavajući da ga navede da počini bilo koje od brutalnih dela na kojima mi lako padamo. On nije mogao da Ga navede da počini preljubu, da ukrade, da laže, da huli itd. Međutim ako bi mogao da ga navede da učini nešto u skladu sa načelom greha rezultat bi bio isti. Isus je bio iskušan da učini nešto nezavisno od Boga i u ovom smislu je bio iskušan u istim tačkama kao i mi. Ovo je temelj načela koji je osnova svakog greha. Mi grešimo (u bilo kom obliku da se to manifestuje) zato što mi vodimo svoje sopstvene živote! Ne postoji ni jedno drugo objašnjenje zbog čega novorođeni hrišćanin ponovo pada u greh.
Isusova iskušenja su bila suptilnija, sofisticiranija, ali u načelu su bila potpuno ista kao i naša. Fokus tih iskušenja je bio na tome da navedu Isusa da deluje nezavisno od Boga, na svoju inicijativu. Samoupravljajući život predstavlja načelo Sotoninog carstva. Život po uputstvima Božjeg Svetog Duha predstavlja načelo Božjeg carstva.
Priroda ili karakter
Neko može postaviti pitanje zašto hrišćani i dalje padaju u greh iako su nanovo rođeni? Zar to ne pokazuje da je kritični faktor naš ljudski napor, praktikovanje naše volje, a ne naša priroda koju primamo? Međutim, postoje i neki drugi faktori koje treba da razumemo. Kada se osoba nanovo rodi, ona prima novu prirodu, a ne nov karakter. Priroda se nasleđuje, mi je primamo kada se rodimo, ali karakter se razvija u životnim konfliktima. Mi smo spaseni na osnovu prirode koju posedujemo, one koju primamo u Isusu, ali proslavljamo Boga u svetu karakterom koji manifestujemo. Osnova spasenja se u određenoj meri razlikuje od osnove po kojoj otkrivamo Božju slavu svetu.
Ja sam čovek, to je moja priroda i instiktivno se ponašam kao čovek. Ali znamo da se svi ljudi ponašaju na neljudski način ako su dovoljno snažno iskušani. Poenta moje priče je da iako imamo novu prirodu i naši instinkti su se promenili, mi i dalje treba da donosimo odluke i da se svesno predajemo, da se pokoravamo i vežbamo veru u to da Isusu predamo uzde naših života. Mi posedujemo novu prirodu ali još uvek ne živimo verom. Drugim rečima, imamo instinkte i želje i sposobnosti da činimo ono što je moralno dobro, ali ako ovo nije povezano sa verom, naša nasleđena praksa zavisnosti od sebe i biranja sigurnijeg i prijatnijeg puta prevazići će pobude nove prirode i odvešće nas na stazu samoupravljanja.
Novorođenje
Jedan problem je u tome da mi ne razumemo istinsku čovekovu prirodu, niti prirodu promene koja se događa kada se osoba ponovo rodi. Biblija kaže:
„Dakle, ako je neko u Hristu, on je novo stvorenje. Ono što je staro prošlo je, i evo, novo je nastalo.“ 2. Korinćanima 5:17
Jasno je da ovo nije istina u apsolutnom smislu. Novo rođenje nije novo rođenje svesnog uma, sećanja ili intelekta. Sve što smo ikada naučili, naša sećanja, ponašanje koje smo naučili, i dalje ostaju u našim mozgovima, iako smo se nanovo rodili od Hristovog Duha. Međutim, Biblija uči da je Gospod Isus došao da prebiva u našem duhu (2. Timoteju 4:22). To je ponovno rađanje duha, a ne ponovno rađanje svesnog uma. U unutrašnjem čoveku su obnovljeni naši motivi i instinkti, ali naš svesni um i dalje predstavlja mesto gde se donose odluke i on se i dalje nalazi pod uticajem sećanja, navika i informacija stečenih tokom našeg života. Sa jedne strane imamo pobude nove prirode, koje nas navode da činimo ono što je dobro, dok sa druge strane imamo intelekt koji nas usmerava na navike koje smo sticali tokom svog života. Ovde moć izbora još uvek igra svoju ulogu. Ovde hodanje sa Isusom, prebivanje u Njemu svesno, utiču na odluke koje na kraju donosimo.
Duh a ne intelekt
Ali ovde je kritična tačka; naš duh je obnovljen iznutra, sve je postalo novo. Ova unutrašnja transformacija se manifestuje u našem spoljašnjem ponašanju dok učimo da „živimo po duhu“, dok „živimo verom, a ne po gledanju.“ Dok učimo da se „ne oslanjamo na naše sopstveno razumevanje“ i da delujemo iz duha a ne iz intelekta. Ovde mesto zauzima rast u našem iskustvu. Dakle, imamo paradoks da smo već obraćeni, da smo nova stvorenja, a ipak i dalje rastemo i menjamo se. Odgovor na ovu, kako nam se čini, kontradikciju, leži u činjenici da smo sačinjeni od tela, duše i duha. Svesni um nastavlja da uči i da biva obnavljan. Nikada se nećemo otarasiti informacija iz uma. Tokom čitavog našeg života duh će nastaviti da raste, da se menja i razvija. Ali sa druge strane, duh je potpuno transformisan kada se ponovo rodimo.
Dobra stvar je to što imamo sigurnost i uverenje da nismo spaseni zato što su naši karakteri savršeni. Ako bi to bilo tako mislim da se niko ne bi spasao. Ne, mi smo spaseni zato što je Hristov život ujedinjen sa našim životom, Hristov Duh sa našim duhom, tako da je Njegovo seme u nama i ostaje u nama. Ovo je temelj našeg spasenja, ne ono što smo naučili i kako smo se razvili, već seme u nama.
Nema nedostupne sile
Isus nije primenio nikakvu silu koju mi ne možemo imati u našem sukobu sa grehom. Kako ovo možemo pomiriti sa činjenicom da je Isus bio drugačiji u svom duhu od svakog ljudskog bića? Sve ovo mora biti istinito zato što Isus lično ponovo živi svoj život u nama. Sigurno je da je sve što je učinio kada je bio u telu u stanju je da to ponovo učinu u našem telu kada Mu se potčinimo! Ali poenta je u tome da je On taj koji živi, koji deluje; ne radimo mi to oponašajući Njega. Ako želite da znate razlog zbog koga izgleda kao da niko ne živi Hristov život, onda ne treba dalje da istražujemo kada smo shvatili ovu činjenicu. Mi doživljavamo neuspehe, mi govorimo ali ne živimo, jer oponašamo Hrista umesto da dopustimo da živi u nama. Mi smo u zajednici sa Hristovim načelima, sa Hristovom moralnošću, sa Hristovom filozofijom, ali Hristu lično ne dopuštamo da živi.
