Kao hrišćanin možete pomisliti da je naslov ovog članka besmislen i smešan, ili bar da je na pitanje iz naslova lako odgovoriti. Svaki hrišćanin bi, naravno, srdačno dogovorio „da“ na ovakvo pitanje. Možda je to tako. Velika većina hrišćana (možda i svaki pojedinačni hrišćanin u svetu) bi dala pozitivan odgovor: „Da, verujem da je Božji Sin zaista umro na Golgoti, zbog mene.“ Nema sumnje da biste bili šokirani ukoliko biste otkrili da većina hrišćana, možda čak i vi lično, ne veruju zaista u ovu izjavu. Da vam objasnim na šta tačno mislim:
Kako biste reagovali na sledeće ideje?
- Isus nije bio istinski Božji Sin. On zaista nije bio Njegov potomak.
- Isus zapravo nije rođeni Božji Sin. On nije zapravo bio rođen od Boga.
- Bog ne može umreti. Isus je bio Bog, tako da nije mogao stvarno da umre na Golgoti.
Možda počinjete da uviđate poentu onoga o čemu govorim. Međutim, dozvolite mi da još malo pojasnim. Ortodoksno hrišćansko učenje danas uči da, iako se Isus naziva Božjim Sinom na više mesta u Bibliji, mi ne bi trebalo da pomislimo da reč „Sin“ označava istu stvar koju označava na svim drugim mestima u Bibliji. Kada se odnosi na Isusa ova reč ima jedinstveno, mistično značenje, koje treba prepustiti „teolozima“ da ga protumače za nas.
Isto važi i za reč, „rođen.“ Pet puta u Bibliji Isus je nazvan „Jedinorođeni Sin Božji“ (Jovan 1:14, 18; Jovan 3:16,18; 1. Jovanova 4:9). Ovaj termin, „jedinorođeni“ je veoma jednostavan za razumeti. Bilo koje dete bi vam lako moglo reći koje je značenje ovog termina. Na običnom engleskom jeziku to znači da je On jedini bio „rođen od.“ Da je izašao od Boga. Oni koji prihvataju učenje o trojstvu, da se Bog sastoji od tri ličnosti koje su ravnopravne i podjednako večne, jedan u tri i tri u jedan, imaju problema sa Biblijom koja ukazuje na Isusa kao na „jedinorođenog Sina Božjeg.“ Međutim, ne bi trebalo da bude problema ako prihvatimo ono što Pismo kaže i ako dopustimo Božjoj reči da nas pouči, umesto što pokušavamo da pročitamo u Pismu nešto što se tamo ne nalazi.
Ko je bio taj koji je dao svog Sina?
Jedan od najpoznatijih tekstova u Bibliji je Jovan 3:16. Većina nas je naučila ovaj tekst napamet dok smo još bili u detinjstvu i navikli smo na ideju da je to stih u Bibliji koji na najkompletniji način, u jednom stihu, izražava suštinu celog jevanđelja. Biblijsko udruženje, Gideons International, posvetilo je veliku pažnju ovom stihu, postavljajući ga na prvu stranicu njihovog izdanja kopije Novog saveza (zaveta), na dvadeset šest različitih jezika, dajući nam pri tome i informaciju da je stih zapravo preveden da hiljadu i sto različitih jezika. Suštinski fokus, primarna poruka celog Pisma obuhvaćena je jednim stihom: „Jer Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko veruje u njega ne bude uništen, nego da ima večni život“ (Jovan 3:16).
Otrežnjujuće je razmišljati o činjenici da velika većina hrišćana u svetu ne veruje u istinu koja je izražena u ovom stihu. Ovo nije preterivanje kao što ću vam pokazati za koji trenutak. Milioni ljudi koji slobodno citiraju ovaj tekst, koji tvrde da veruju u jevanđelje, koji izražavaju svoje shvatanje istine izražene u njemu, još uvek ne prihvataju činjenice u vezi istine koju je objavio Isus Hrist u ovom stihu. Ovde postoji nekoliko važnih tačaka. Međutim, hajde da se fokusiramo samo na tri načelne istine:
- Božju ljubav prema svetu.
- Stepen ili meru te ljubavi.
- Vrednost dara koji je On dao.
Sam Isus je izgovorio ove reči i prvo što je želeo da pojasni je bila Božja ljubav prema svetu. On je želeo da naši umovi shvate iskrenost i veličinu Božje ljubavi za nas. „Bog je TOLIKO voleo,“ On je rekao, i reč „toliko“ je upotrebljena da opiše meru i stepen te ljubavi koju naš Nebeski Otac ima prema nama. Koja je mera te ljubavi? To što je dao Svog Sina, i ne samo Svog Sina, već Svog jedinorođenog Sina. Toliko je velika Božja ljubav prema nama. Dobrom ocu je lakše da sam umre nego dati svoje dete da ono umre. Kada je Bog dao Svog Sina da umre za nas to ga je koštalo velikih patnji. Isus je bio jedino Biće u univerzumu koji je bio deo Boga u pravom smislu reči. On je zapravo izašao od Boga, bio rođen (ne treba da pitamo kako, vidi Priče 8:22,23). On je bio toliko blizak Ocu kao što nijedno drugo biće nije moglo da bude. Pa ipak, Bog mu je dopustio da bude odvojen od Njega trideset tri godine; da trpi prezir, progonstvo, mržnju odbacivanje bolesnog sveta; da trpi bol i poniženje krsta; da tokom tri dana i tri noći upozna agoniju i neizvesnost neočekivanog odvajanja od Svog Oca. Bog je dao Svog jedinorođenog Sina da sve ovo istrpi zbog Njegove velike ljubavi prema nama.
Ali uzmite ovo u obzir: Ako Isus nije bio zapravo Božji Sin, kakvu je onda žrtvu podneo Otac? Koga je dao? Drugog Boga? Kolegu? Prijatelja? Ovo ne demonstrira očinsku ljubav, već sebičnost, jer je poslao nekog drugog umesto da Sam Lično dođe. Pa ipak, poenta teksta u Jovan 3:16, je Božja (Očeva) ljubav. „Bog je toliko voleo svet…“ Ukoliko prihvatimo ideju o tri Boga u jednom, i jednom Bogu u tri lica (trojstvo), onda se postavlja pitanje o kome se ovde zapravo govori? O svoj trojici? Ili samo o Ocu? „Bog je toliko voleo… da je dao Svog….Sina …“ Da li je Otac dao Svog Sina? Da li je Sveti Duh dao Svog Sina? Ova pitanja su smešna, ali moraju se postaviti kako bismo jasnije videli o čemu se govori u tekstu. Bog je Otac. On je taj koji je dao Svog Sina. On je taj koji je imao Sina da da. Sin nije Bog koji je dao Svog Sina, niti je Sveti Duh taj Bog. Ovaj tekst se fokusira na Božju ljubav, ali moramo razumeti da se ovo naročito odnosi na Oca. Ovde je naglasak na Njegovoj ljubavi. On je taj Bog (1. Korinćanima 8:6).
Može li Bog da umre?
Učenje o Trojstvu predstavlja još jednu dilemu, ukoliko verujemo da je Bog istinita, iskrena i poštena ličnost. Pismo nas uči da je Bog besmrtan. (1. Timoteju 6:16) To znači da On ne može da umre. Ova Božja besmrtnost nije osobina koju On može da uzme i odbaci. To je suštinski aspekt njegovog bića. Njegova besmrtnost nije kao besmrtnost nepalih anđela, uslovna stvar. Kada govorimo o Božjoj besmrtnosti, mi govorimo o apsolutnoj stvari. On apsolutno ne može umreti pod bilo kakvim okolnostima. „Koji JEDINI ima besmrtnost…“ (1. Timoteju 6:16). I druga bića su besmrtna, ali samo On ima besmrtnost u apsolutnom smislu. On nikada ne može postati smrtan ili umreti. Ipak Pismo uči da je Isus umro za nas (Rimljanima 5:6-8). Ovde zaista postoji dilema. Bog ne može da umre, a ipak je Isus umro. Pismo jasno uči obe stvari. Hajde da pogledamo alternative koje su nam otvorene u pogledu ove, naizgled protivrečnosti:
- Isus nije zaista umro. Ili
- Isus nije Bog (onaj koji jedini ima besmrtnost).
Oni koji kažu da je Isus Bog nemaju alternativu osim da kažu da Isus nije zaista umro. Drugim rečima, ono što se desilo na Golgoti je bila samo igra; samo predstava (kakvo bogohuljenje). Drugi pokušavaju da pronađu kompromis, govoreći da, „božanski deo“ Isusa nije umro, već samo ljudski deo. Međutim, ovo izaziva još veću gadost, jer nam je ostala samo ljudska žrtva. Nešto što nikada ne bi moglo da izbavi od greha sveta. Isus nije bio ljudsko biće pre nego što je došao na zemlju. Ali kada je došao na zemlju, postao je u potpunosti čovek, u svakom smislu. Sve što je zadržao od svoje božanske prirode, bio je Njegov karakter beskonačne ljubavi i saosećanja. Svoju silu i Svoje znanje On je u potpunosti ostavio sa strane i živeo u potpunoj zavisnosti od Svog Oca. Međutim trinitarci kažu da je On uzeo samo ljudsko obličje, kada je došao na zemlju. Drugim rečima imao je dve ličnosti. Jedna Njegova ličnost kao Boga, i druga Njegova ličnost kao ljudskog bića. Mnogi tvrde da kada je Isus umro zapravo je Njegova ljudska strana umrla, ali da je On i dalje nastavio da živi kao Bog, iako je trebalo da bude mrtav. Ovo bi naravno bilo istina da je Isus istinski, vrhovni Bog, jer vrhovni Bog je besmrtan i ne može da umre.
Šta je bila žrtva?
Ipak, ako je to istina; ako je na Golgoti umro samo Isusov ljudski deo, onda moramo postaviti pitanje, šta je Bog zapravo žrtvovao na Golgoti? Prema ovom učenju, „ljudski deo“ Isusa je zaista predstavljao nešto što je stvoreno onoga trenutka kada je bio začet u Marijinoj utrobi. Nešto što je nastalo pre dve hiljade godina. Božanska strana Isusa, besmrtni božanski deo zapravo nije ni umro. Sada imamo situaciju, u kojoj Bog nije zaista podneo žrtvu na Golgoti, već je stvorio biće koje je platilo cenu u Njegovo ime. Najodvratnija i očigledno lažna i pogrešna ideja.
Istina je da je Isus, Sin Božji, zaista umro. Ušao je u nesvesni posmrtni san. Osetio je tamu smrti, crnu i neprijatnu, kako se uvlači u Njegovu dušu dok se molio da ga ova čaša mimoiđe. On je doživeo istinsku agoniju i nesigurnost stvarnog razdvajanja od Boga. On je umro zato što je mogao da umre. Bio je smrtan. Mogao je da umre, zato što On nije jedan i jedini Bog koji, „ima besmrtnost.“
Ko je Bog?
Besmrtnog Boga „nijedan čovek nije video niti vidi,“ On prebiva u „svetlosti kojoj nijedan čovek ne može pristupiti.“ Isus je božansko Biće. To se ne dovodi u pitanje. Očigledno je da svaki Sin nasleđuje prirodu svog Oca, tako da, ako je Očeva priroda božanska (u pogledu posedovanja božanskih osobina), onda je očigledno da je i Sin božanstvo. Zbog toga se u Jovan 1:1, kaže, „U početku beše reč, i reč beše u Boga i Bog (božanstvo) beše reč.“
Ipak, reč „Bog“ nosi sa sobom podatak o jednom apsolutnom, vrhovnom Biću u univerzumu. U ovom smislu, postoji samo Jedan koji je Bog. Ne tri. Ovaj jedan Bog je Otac. Onaj koji je dao Svog Sina da umre. O ovome svedoči Pismo, iznova i iznova (1. Korinćanima 8:6; 1. Korinćanima 11:3; 1. Timoteju 2:5; 1. Korinćanima 15:24-28).
Sav autoritet i sila koji pripadaju Bogu dati su Njegovom Sinu (Kološanima 2:9; Matej 28:18). Ipak autoritet i sila ne pripadaju Isusu po nasleđu. To Mu je Bog dao (Jovan 5:26; Kološanima 1:19) i doći će dan kada će borba biti konačno završena, i onda će se Sin pokoriti Ocu, da Bog može biti sve svima (1. Korinćanima 15:28).
Na kraju, želeo bih da ponovo postavim pitanje: „Da li je Božji Sin zaista umro za mene?“ Kako odgovarate na ovo pitanje? Ovo je centralna tačka čitavog jevanđelja. Bez sumnje, ova tačka je, više od svih drugih, meta Sotoninih napada. Kada vidimo kako su ove istine bile suptilno ali efikasno obezvređivane i poništavane tokom vekova, postaje jasno da su Sotonini napori bili veoma uspešni.
