Pitanje na koje često dolazi muk, pauza, razmišljanje, nervoza… Sve me možeš pitati, ali gde baš ovo… Čekaću, pa ću da vidim jesam ili nisam. Na kraju, to je Božja odluka. Bitno je da se trudim da držim Njegov Zakon. Znam da nisam savršen u tome, ali ko jeste, ali ipak znam da imam više dobrih dela nego loših. Na kraju, koliki je bonus to što pripadam Njegovom narodu i branim Njegovu crkvu. Pa Bogu je to jako bitno. On zna moj život, zna moje srce, zna moja dela. On odlučuje, ne ja. Otkud meni pravo da kažem da sam spašen. Zar to nije drskost i nadmenost?
Ovako će odgovoriti neki ljudi, usuđujem se da kažem većina onih koji veruju da su hrišćani, nama bliskih ili ne bliskih.
Ako je spasenje stvar koja će se desiti u budućnosti kada ćemo ga svojim očima videti i tada biti sigurni, čemu onda vera o kojoj Biblija stalno govori. Čemu onda u Bibliji ono „danas i sada“? Ako je spasenje budućnost a ne trenutna realnost, čemu onda Hristov dolazak na zemlju, muke, patnje, i na kraju smrt u agoniji koju nijedno biće nikada nije, niti će doživeti? Šta je on to ostvario i dao nam na dar na Pedesetnicu a mi ga čekamo kao nešto u budućnosti?
„Još dok smo bili mrtvi u gresima – oživeo nas je zajedno sa Hristom, blagodaću ste spaseni.“ (Ef. 2,5)
Ovaj stih je nekima naučna fantastika i ne mogu da poveruju da je reč o prošlom vremenu. Što se Boga tiče, spasenje je završena stvar. Ono se dogodilo, ostvarilo se u Hristu. To je prošlost, ali samo treba u nju poverovati sada, danas. Zato Isus kaže: „Danas dođe spasenje kući ovoj.“ ili „Danas ti kažem, bićeš sa mnom u raju.“ Preobraženje i vaskrsenje se ovome samo dodaju kao stvari u budućnosti ali bitno je da je suština – promena čovekovog srca, urađena sada. Čovek je pomiren sa Bogom kroz Njegovog Sina. Pomiren je a da nije morao ništa da uradi, da dokazuje, popravlja i prepravlja. Čovek treba da veruje da je životom, žrtvom i vaskrsenjem Isusa Hrista već pomiren sa Bogom i da je dobio novi život kao dar, besplatno, bezuslovno, samo ako to prihvati. Toliko je prosto, a kako je neverovatno da je mnogima teško da u ovo poveruju.
„Jer mi ne gledamo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi. Naime, ono što se vidi je privremeno, a ono što se ne vidi je vekovno.“ (2. Kor. 4,18)
„Jer po veri živimo, a ne po onome što vidimo.“ (2. Kor. 5,7)
Poveruješ da si spašen, da je sve što je Hrist učinio za tebe sada tebi dostupno i da si to primio verom. Onda se opipaš, i vidiš da si to ti isti, isti onaj od malopre. Ništa se spolja nije dogodilo. Koža ti ne svetli, oči su ti iste boje… Tvoja čula ne mogu da registruju nikakvu promenu. Pitaš se: Zar je to to? Ništa posebno ne osećam, nema nikakvog ushićenja, nekog posebnog stanja… A ipak veruješ da si spašen? Veruješ, iako ne osećaš.
Opravdanje verom je ono što pobeđuje svet a ne ono što se odmah vidi na očima. Spasenje je u srcu, u tvom duhu. Jesi li ikada video i opipao svoj duh? Naravno da veruješ da si sam kombinacija praha zemaljskog i duha. Taj prah u obliku materije, supstance tvog tela možeš da doživiš čulima ali ovaj duh ne možeš. A vidiš, spasenje je stvar koja je vezana, pre svega, za tvoj duh, neopipljivu i još uvek za tebe nedokučivu komponentu tvog bića. Ono što će se dogoditi sa telom, dogodiće se jednog dana u budućnosti, ali to je samo sledeći Božji zahvat u tvom životu koji prirodno sledi u njegovom planu spasenja. Ali ti si spašen već sada. Ti to veruješ, i ne tražiš opipljiv dokaz. Veruješ, jer je Bog tako rekao. A Bog nije lažov.
Pitaš o ovome neke ljude sa kojima si donedavno delio ista razmišljanja i oni ti kažu da si postao harizmatik, da si odbacio Zakon, da si krenuo na loš put. Ne možeš da veruješ da ste sada toliko različiti u razmišljanju. Dok sam bio legalista, nekako smo se lako razumeli. Bilo je nekih tehničkih pitanja koja su bila problematična, ali smo to veoma lako rešavali. Ali sada, postao si neko koga skoro niko ne razume. Ali važno je da ti njih razumeš i saosećaš sa njima, jer znaš kako je to kada pokušavaš da se svojim delima opravdaš pred Bogom. I znaš kakvu frustraciju i stres to stvara. Što si revniji, to su veći. Znaš kako si bio nesrećan i žao ti je što su ovi ljudi nesrećni, iako vešto znaju da nabace kez na lice. I ti si bio naučio da budeš jako dobar glumac kada si bio pod Zakonom. Nije ni čudo, ako si verovao u Trojstvo u kome svi glume neke uloge a u stvari nisu ono što kažu da jesu: Otac nije otac, već glumi ulogu Oca; Sin nije pravi sin već glumi ulogu sina. Posmatraš te ljude, i žao ti je što je tako, ali puštaš da Bog osvedoči svakog. Valjda će ih to lično nezadovoljstvo takvim životom naterati da potraže bolje rešenje, pravo rešenje.
„Ali duhovni čovek pravilno rasuđuje sve, a njega niko ne može pravilno prosuditi.“ (2. Kor. 2,15)
Ne, ovim ne želiš da kažeš da si bolji od bilo koga, već samo da si shvatio i razumeo nešto što je godinama Bog pokušavao da ti kaže kroz Njegovu Reč, ali ti si bio suviše načuljio uši da čuješ propovednike i druge proučavaoce Pisma. Na primer, više ti je bilo stalo do Subote – kako ćeš se tada ponašati nego do samog Boga, do Gospodara Subote. Tako si bio naučen. Tako si i učio druge. Pitaš se zašto su mnogi pobegli od tebe… Zato što si više znao o Suboti nego o Hristu, kao što skoro u jednom blogu pomenu jedan naš brat. Prepoznao si se u tome, zar ne?
Ali Bog sve to sada briše:
„Istina, ne obazirući se na vremena neznanja, nego Bog sada poručuje ljudima da se svi svuda pokaju.“ (Dela 17,30)
Danas, kada si slobodan, ne treba ti više nijedan dokaz da je istina ono što je Bog rekao, da si spašen u Njegovom Sinu i da je to realnost koju živiš Njegovim Duhom. Pomazanje koje je u tebi ti govori ko si:
„A što se vas tiče, pomazanje koje ste primili od njega ostaje u vama, i niko ne treba da vas poučava, nego vas pomazanje od njega uči o svemu – a ono je istinito i nije laž – i kao što vas je ono poučilo, ostanite u njemu.“ (1. Jov. 2,27)
Duh govori tvom duhu da si sada dete Božje:
„Taj Duh svedoči s našim duhom da smo Božja deca.“ (Rim. 8,16)
Dete si Božje, carski sin, carević, kraljević, kako god se to naziva našim jezikom… A kako se ponaša i kako živi takva osoba? Onako kako i sam Njegov Otac jer Duh Oca Njegovog je u njemu. Dešava se da i ne bude uvek tako i da na trenutak posrne i bude sluga umesto da stalno bude sin koji je bezuslovno voljen i prihvaćen. To je samo onda kada zaboravi svoj identitet, kada počne da sumnja i zaboravi svoje carsko poreklo u Bogu, kada posumnja u to Ko živi u Njemu. Bog se pobrinuo i za takve situacije:
„Dečice moja, ovo vam pišem da ne biste počinili kakav greh. Ali ako neko i počini greh, kod Oca imamo zastupnika – Isusa Hrista, pravednika.“ (1. Jov. 2,1)
