Više nego ikad se može postaviti ovakvo pitanje danas, kao što više nego ikad ljubav postaje reč i ništa više. Znate, najveća blokada današnjem čoveku je usmerenost ka sebi. To je teren na kome se gubi duhovni rat, kada je osoba okrenuta neprirodno sebi, kako bi zadovoljila svoj ego u milion varijanti. Kada čovek primi Isusa, on prima život koji se sjedinjuje sa njegovim životom i tako nastaje jedno telo ili jedan duh. U ovom slučaju jedan duh mora da postane dominantan kako bi telo, odnosno Božji hram, postao svet. Iz te svetosti izlazi svetlost koja sija i koju ljudi treba da vide. Ali, šta je ta svetlost ili šta bi trebalo da ljudi vide?
Jevanđelje po Jovanu 8,12 nam kaže: “Isus im se ponovo obratio: „Ja sam svetlost sveta. Ko za mnom ide, neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života.”
Isus je ta svetlost kojom zasvetli duša u čoveku. A međutim, za koga je ta svetlost? Da li je svetiljka sama sebi svrha ili ima svrhu da služi drugima kako bi videli? Zar ne vidimo da se Nebo stavlja u službu čoveka? Zar Gospod kao čovek nije delio sudbinu naroda i na kraju postao jedan od njih, odnosno jedan od nas? Ja verujem da je svako ko ima Hrista u sebi usmeren da služi bližnjima tako što postaje jedan od njih, ali ne u onom smislu da podržava slabosti drugih, nego da ih nosi, kao apostol Pavle koji je bio svima sve.
Da li će to značiti da ćete privremeno izaći, da vojničkim rečnikom kažem, redovnog stanja, kako bi poneli sudbinu drugih na svojim leđima, i iz perspektive onih koji su iz naroda a nisu deo njega, preneti u neposrednom okruženju deo Slave koju nosite, makar i nečujno, u prostoti blagog i nenametljivog karaktera? Da li ćete, dok radite neki posao od kuće (čitate, proučavate, spremate predavanje, pišete ili prevodite, pevate, snimate, ili se bavite nekim drugim oblikom posla), odložiti sve i osobi koja vas pozove, kome ste potrebni, prići kao slomljenoj stabljiki, sa svom nežnošću? Da nije možda čovek u službi jevanđelja ili je jevanđelje u službi čoveka?
Na ovome svetu živimo po pravilima zemaljskim, i često delimo sudbinu života sa našim komšijama. Razlika je u tome šta ili koga imamo u nama. Znate, Isus je došao kao običan čovek deleći sudbinu sa narodom. Za čoveka u kome Isus živi svojim duhom svaki je čovek ekskluzivan i ka njemu je okrenut reflektor Isusovog duha, sa svom snagom saosećanja. Dužni smo da volimo bližnje, da nosimo tuđa bremena. Hristov duh oduzima teret, on drugima nikada nije teret. Ako imaš i slušaš Božji duh koji je u tebi, ti ćeš drugima oko sebe biti odmor.
Rimljanima poslanica 8:9: “A vi niste u telu, nego u Duhu, ako Božji Duh zaista prebiva u vama”.
Pitanje više nije da li si spašen, nego da li drugima prenosiš taj duh srećnog spasenja koji im kazuje da su i oni spašeni u ime Isusovo. Sreća je izvedena iz glagola sresti (nekoga). Neka te ovaj članak ohrabri da slobodno zatražiš od Isusa da te vodi kroz ovaj dan. Zaboravi na svoje planove, ideje, zaboravi na uvrežene stavove svoga uma. Samo uhvati ruku Onoga u čijem svemiru vlada zakon ljubavi, zakon usmerenosti ka drugome, i neka te On vodi kamo i kome treba.
