„Koji nas je osposobio da budemo sluge novog saveza, ne pisanog zakona, nego Duha. Jer pisani zakon osuđuje na smrt, a Duh oživljuje.“ (2.Korinćanima 3:6)
„Kad kaže novi savez, onaj prethodni čini zastarelim. A ono što je staro i zastareva, blizu je nestanka.“ (Jevrejima 8:13)
Bog nas je učinio slugama Novog saveza. Ako nas je Bog učinio slugama Novog saveza onda očigledno ne možemo u isto vreme da budemo i sluge Starog saveza. Ovo Pavle kaže i u stihovima koji slede, on čini ovo potpuno jasnim. On takođe objašnjava kritične razlike između dva saveza.
Zapazite, on kaže da pisani zakon osuđuje na smrt, a Duh oživljuje. Na šta on misli kada ukazuje na „pisani zakon?“ Koja je to stvar povezana sa Starim savezom koja ubija? Pavle objašnjava na šta se to odnosi, u stihovima koji slede:
„Ali ako je služba smrti, čija su slova bila ugravirana u kamenu, nastala u slavi, tako da Izraelovi sinovi nisu mogli netremice da gledaju Mojsijevo lice zbog slave njegovog lica, dokle ne iščezne, zar neće onda služba duha biti još slavnija?“ (2.Korinćanima 3:7-8)
Teško da može biti nerazumljivo ovo što Pavle govori ovde. On ukazuje na nešto što je „zapisano i ugravirano u kamenu.“ Kada je to bilo ustanovljeno Mojsijevo lice je sijalo u slavi i ljudi nisu mogli da gledaju u njegovo lice. U 2. Mojsijevoj 34:28-30 pronalazimo pasus na koji Pavle ukazuje. Tu se kaže:
„Mojsije je tamo ostao s Gospodom četrdeset dana i četrdeset noći. Niti je jeo hleba niti je pio vode. I Bog je napisao na ploče reči saveza, Deset reči. Zatim je Mojsije sišao sa gore Sinaj, držeći u ruci dve ploče Svedočanstva. Mojsije nije znao da mu koža na licu zrači svetlošću zbog toga što je razgovarao s Bogom. Kad su Aron i svi Izraelovi sinovi ugledali Mojsija i videli da mu koža na licu zrači svetlošću, plašili su se da mu priđu.“
Ovde nam je jasno rečeno da su na kamenim pločama bile zapisane „reči saveza, Deset reči.“ Koji savez je to bio? Naravno, to je bio Stari savez.
Pogledajmo još nekoliko pasusa koji pojašnjavaju da su centar Starog saveza bile Deset zapovesti.
„Gospod vam je progovorio iz vatre. Čuli ste reči, ali niste videli nikakav lik – samo se čuo glas. I objavio vam je svoj savez koji vas je uputio da držite – Deset reči, koje je zatim napisao na dve kamene ploče.“ (5. Mojsijeva 4:12-13)
5. Mojsijeva 5:1-22 takođe pojašnjava da je stari savez bio zasnovan na Deset zapovesti.
Razlika između dva saveza
Kako možemo razumeti ono što ja Pavle govorio? Da li je on učio da su Deset zapovesti ukinute? Da li je on govorio da je bilo završeno sa Božjim zakonom zbog Novog saveza? Ne, ovo nije ono što je on govorio!
Ako se vratimo na 2. Korinćanima 3:6 primećujemo da Pavle prepoznaje kritičnu razliku između dva saveza. On kaže, „ne pisanog zakona, nego Duha.“ Ovaj stih sadrži ključ za razumevanje razlike između dva saveza. Termin „pisani zakon“ se odnosi na ono što je zapisano (u ovom slučaju zapisano na kamenu). Pod Novim savezom, kao i pod Starim savezom, velika potreba ljudi ostala je ista. Cilj je bio da se zadobije pravednost kako bi se pronašao način da se pobegne od greha i smrti koja ide sa njim.
U Starom savezu ljudi su tražili da zadobiju pravednost poslušnošću pisanom zakonu, Deset zapovesti. Kroz strogu poslušnost oni su se nadali da mogu zadobiti Božju naklonost i doći do svetosti gde Bog može da ih blagoslovi i ispuni sva svoja obećanja prema njima. To se nikada nije desilo. Takav sistem sticanja pravednosti nikada ne bi funkcionisao. Takav sistem je samo doveo ljude pod osudu. Pavle ukazuje na to kao na „službu smrti“ (2.Korinćanima 3:9).
Zapazimo da su zapovesti same po sebi bile besprekorne. Pavle kaže da su one „svete, pravedne i dobre (Rimljanima 7:12).“ Ali kao način da čoveka učine pravednim ili kao način da se proizvede pobožno ponašanje one su bile beskorisne. Pavle kaže:
„Jer da je bio dat zakon koji bi mogao dati život, tada bi pravednost dolazila putem zakona.“ (Galatima 3:21)
„I ustanovio sam da propis koji je trebalo da vodi u život vodi u smrt.“ (Rimljanima 7:10)
Čoveku je trebala pravednost. Zapovesti su opisivale i zahtevale pravednost. Pa šta je onda bio problem? Zašto je Bog morao da ukine Stari savez zasnovan na zakonu upisanom na kamenu?
„Jer znamo da je Zakon duhovan, a ja sam telesan, prodat u ropstvo grehu.“ (Rimljanima 7:14)
Stari savez nikada ne bi mogao da proizvede pravednost u čoveku. Postojao je suštinski konflikt između dva saveza koji je onemogućavao da se postigne cilj pravednosti. Sa dve kamene ploče objavljena je pravednost i zahtevana poslušnost. Ali reči su samo bile reči urezane u kamen, beživotna slova, i ona su pala na iskvarena srca telesnih ljudi sa svojim zahtevima za pravednošću. Čovek je želeo pravednost. On je pokušavao i pokušavao da bude poslušan svetom zakonu, savršenom zakonu, ali je bio samo telesan. U takvom stanju nije postojala ni najmanja nada da bismo ikada mogli zadobiti pravednost kroz poslušnost zakonu. Bez obzira na to koliko naporno pokušavao uvek je trpeo neuspeh. Tako da, Stari savez, zasnovan na pisanom zakonu, nikada nije mogao da ispuni veliku potrebu čovečanstava za pravednošću i zbog toga je sistem morao da se promeni.
U Jevrejima 8:7 nam je rečeno da je prvi (stari) savez imao manu i zbog toga je Bog morao da uvede drugi savez:
„Jer da je onaj prvi savez bio bez mane, ne bi bio potreban drugi.“
Zapazimo da je ovaj savez koji je nazvan „Novi savez“ ili drugi savez zapravo Večni savez. To je savez pomoću kojeg su ljudi spaseni u svim dobima i Pavle to naglašava u Galatima 3:16-17. Međutim, u Božjem postupanju sa Izraelom kao nacijom, savez koji je učinjen sa njima na Sinaju ustanovio je prvi savez u smislu njihovog iskustva kao naroda. Pavle kaže da je ovaj savez imao manu i da je zbog toga morao da bude promenjen. U Jevrejima 8:8-9 on nam jasno kaže koja je to mana bila:
„Jer prekoravajući narod, On kaže: Evo, dolaze dani, govori Gospod, kad ću s Izraelovim domom i s Judinim domom zaključiti novi savez, koji nije kao onaj savez koji sam sklopio s njihovim praočevima onog dana kad sam ih uzeo za ruku da ih izvedem iz egipatske zemlje, jer oni nisu ostali u mom savezu, pa više nisam mario za njih, kaže Gospod.“
Mana saveza je bila u narodu. Stari savez je sadržao zakon koji nije imao mane i koji je bio, „svet, pravedan i dobar.“ Ali ljudi od kojih je zakon zahtevao pravednost bili su „telesni, prodati pod greh.“ Sistem nije mogao da funkcioniše jer su zakon i ljudi bili potpuno suprotstavljeni jedno drugom. Poslušnost je bila nemoguća pod ovim uslovima i tako je Bog namerio da ovaj savez treba da traje samo određeno vreme.
„Jer ovo je savez koji ću sklopiti s Izraelovim domom posle tih dana, kaže Gospod. Svoje zakone staviću u njihov um i upisaću ih u njihova srca. Biću njihov Bog, i oni će biti moj narod.“ (Jevrejima 8:10)
Koja je bila razlika između Novog saveza i Starog saveza? Pa u Starom savezu Božji zahtevi su bili zapisani na kamenu. U Novom savezu napisani su u srcu. U Starom savezu postojao je samo pisani zakon (pisane reči), ali u Novom savezu postojao je duh zakona (živa realnost tih reči). U Starom savezu, pravednost je samo bila opisana i zahtevana, ali u Novom savezu pravednost je bila dodeljivana ulaskom Božjeg Duha u srce vernika.
Kao što možete videti, Deset zapovesti opisuju pravednost. One objavljuju Božju volju za čovečanstvo besprekornim rečima. Ali one ne mogu same po sebi da proizvedu pravednost. Pravednost se ne stiče vežbanjem ili formiranjem navika. Pravednost je svojstvo prirode, aspekt života, i može se primiti samo rođenjem. Zbog toga zapovesti ne nude rešenje za čovekov problem. Što se tiče grešnika i toga što je telesan i „prodat u ropstvo greha“, jedina svrha koju zakon može imati je da upozna grešnika sa tim koliko je on u potpunosti bedan i beznadežan u svom stanju i da mu pomogne da uvidi koliko je nesposoban da promeni i unapredi svoje stanje. Zakon može samo da ga osudi za njegov greh, ali ne može da ga izbavi od njegovog greha.
Istinski izvor pravednosti
Ako želimo istinsku pravednost onda moramo da pronađemo izvor pravednosti. Moramo pronaći mesto gde je pravednost proizvedena. Zakon može samo da opiše pravednost, ali ono što je meni potrebno je da nađem mesto gde pravednost postoji sama po sebi kao realnost. Kada je Isak Njutn otkrio gravitaciju zapisao je svoje nalaze i zaključke i njegove reči su opisivale način na koji gravitacija funkcioniše. Čak i danas u školama studenti proučavaju ove reči koje danas nazivamo „Njutnov zakon gravitacije.“ Ipak niko nije dovoljno lud da poveruje da gravitacija postoji u Njutnovim rečima. Oni znaju da su Njutnove reči samo „slovo“ i da ako žele da pronađu gravitaciju moraju da je potraže na nekom drugom mestu. Reči mogu pomoći osobi da razume gravitaciju ali ne i da je doživi. Ista ovakva povezanost postoji i između pravednosti i Deset zapovesti. Zapovesti mogu da opišu pravednost, ali ne mogu nikada da je proizvedu. I tako Pavle kaže:
„A sada se pokazuje pravednost pred Bogom bez Zakona, o čemu svedoče Zakon i Proroci.“ (Rimljanima 3:21)
Tako vidimo da postoji pravednost „bez zakona“, bez slova zakona. Ona se ne suprotstavlja zakonu, ali je nezavisna od zakona, jer je zakon ne može proizvesti. Osoba ne može zadobiti pravednost iz odnosa sa zakonom jer zakon je nema da bi je mogao dati. Postoji mesto gde pravednost postoji kao živa realnost. Ona ne zavisi od poslušnosti zakonu. Ovo mesto je u Isusu Hristu (Rimljanima 3:22, 2. Korinćanima 5:21, Filipljanima 3:9). Sada osoba može doći Hristu koji je izvor svake pravednosti, koji je sam živi zakon, živa realnost svega što je zakon opisivao i u Hristu može pronaći besplatan dar savršene pravednosti koju traži.
Prirodna pravednost
Razmotrimo ovo pitanje: da li je zakon načinjen za Boga? Da li je zakon nešto što je trebalo da čuva Boga da ne učini nešto loše? Zašto Bog radi samo ono što je dobro? Da li zato što ga zapovesti obuzdavaju da ne čini zlo? Kakva suluda ideja! Bogu nije potreban zakon da bi činio dobro. On je sam po sebi dobrota; On je živi zakon. Zapovesti predstavljaju samo izraz toga kakav je On.
Kada osoba primi Hrista verom, sam ovaj Božji život postaje njen, kroz Svetog Duha. Osoba postaje sudeonik božanske prirode – tj. Božja priroda postaje priroda te osobe. Da li sada vidite zašto nam više nije potrebna veza sa slovom zakona? Osoba sada ima Hristov um i Božju prirodu. Sada osoba čini ono što je ispravno, ne zato što zakon tako zahteva, već zato što Hrist živi u njoj, a jedini život koji Hrist može živeti je sveti život koji je u savršenoj harmoniji sa zakonom.
Pretpostavimo da čovek pronađe fotografiju prelepe žene. On se zaljubi u ono što vidi i svaki dan nosi sliku svuda sa sobom. On joj priča, ljubi je, grli je i vodi je noću sa sobom u krevet. Koliko zadovoljstva će dobiti? Ne previše, osim ukoliko nije lud. Sve što bude radio samo će ga frustrirati jer slika je samo opis, a ne realnost. Da bi pronašao pravo zadovoljstvo on mora pronaći realnu stvar. Fotografija ima mnogo ograničenja. Ona je slična realnosti, ali joj nedostaje mnogo svojstava originala. Naravno, fotografija može biti od pomoći, ona može pomoći čoveku da pronađe osobu koja je na njoj, ali to je jedino što ona može. Tako i Biblija kaže o zakonu:
„Tako nam je Zakon bio staratelj koji nas je vodio do Hrista, da bi se verom opravdali.“ (Galatima 3:24)
„Jer Hristos je ispunjenje Zakona, za pravednost svakom koji ga veruje.“ (Rimljanima 10:4)
Zašto je onda Bog dao zakon?
Pitanje koje se javlja dok razmatramo sve ove stvari je sledeće: zašto je onda Bog uspostavio sistem zakona? Zašto je odredio službu koja ne može proizvesti pravednost? Biblija nam pokazuje da postoji nekoliko razloga zašto je Bog dao zakon:
„A Zakon je došao kasnije kako bi se prestup još jasnije pokazao. Ali gde se pokazao greh, blagodat se pokazala u još većoj meri.“ (Rimljanima 5:20)
Pre svega, rečeno nam je da je zakon bio dat kako bi se „prestup još jasnije pokazao.“ Čovekovo stanje je bilo beznadežno. Bio je izopačen i izgubljen, ali kako je on to mogao znati? Kako je mogao biti naveden da vidi sebe takvog kakav je bio kako bi mogao da potraži lek? Ovo je bila jedna svrha zakona. Zakon je stupio na scenu, „kako bi se prestup još jasnije pokazao“ – „kako bi greh preko propisa postao još mnogo grešniji (Rimljanima 7:13).“ Kao što Pavle kaže, „Ali nikada ne bih shvatio šta je greh da nije bilo Zakona (Rimljanima 7:7).“ Zakon je bio dat kako bi čovek mogao da pokuša da ga drži, i u tom pokušavanju da ga drži mogao da prepozna da postoji nešto u njemu što on ne može da nadvlada. On bi prepoznao da mu je potrebna pomoć spolja, van njega, i ovo bi ga vodilo da se okrene Hristu.
„Čemu onda Zakon? Bio je dodat radi prestupa, dok ne dođe seme koje je obećano, bivši prenesen preko anđela u ruke posrednika.“ (Galatima 3:19)
Ali zakon je takođe služio još jednoj svrsi. Bio je „dodat radi prestupa.“ Pošto se greh jasno pokazao i urođena iskvarenost ljudskog srca proizvela sve moguće vrste zločina, postojala je potreba da se čovek disciplinuje i obuzda. Čak i među onima koji su se zvali Božjim narodom postojala je potreba za sistemom koji bi obuzdavao prirodne sklonosti telesnog srca. Zbog toga je Bog postavio Izrael, „pod zakon.“ Bog ih je postavio pod sistem upravljanja gde je vladao zakon. Ovo nije bio Božji konačan plan već samo privremen način bavljenja problemom. Takav plan nikada ne bi mogao da proizvede istinsku pravednost, ali postojala je potreba da se obuzda čovekovo prirodno iskvareno ponašanje. I tako je „zakon bio dodat radi prestupa, dok ne dođe seme koje je obećano“ (Galatima 3:19). Zapazite da je ovaj sistem trebalo da traje samo „dok ne dođe seme.“ „A otkako je došla vera, više nismo pod starateljem.“ (Galatima 3:25)
Ako vodovodna cev u kuhinji pukne neko može uzeti parče drveta i zapušiti rupu dok pravilno ne otkloni kvar. Parče drveta može delimično sprečiti curenje ali nije zadovoljavajuće ostaviti takvo stanje. Ovo je privremena mera dok se ne bude moglo uraditi nešto savršenije.
Biblija kaže da je Bog upravo to radio sa zakonom, on je uveo sistem koji zahteva od čoveka da radi i ponaša se na određen način i da bude pod određenom disciplinom. On je znao da ovaj sistem nikada ne bi mogao da spasi čoveka. On je znao da ljudi neće savršeno držati zakon, zato to nije bio sistem koji je trebalo da traje večno. Ali postojala je određena svrha koju je zakon trebalo da ispuni dok Hrist ne dođe.
Naravno, zakon je dobar i savršen i zauvek ostaje kao standard za ono što je loše i što je dobro. Ali čitav sistem upravljanja gde smo kontrolisani zakonom nije zadovoljavajući zbog toga što zakon može samo da nam kaže kako da se ponašamo, ali nas ne može osposobiti da se ponašamo na način koji sam zakon nalaže.
Način upravljanja decom
U desetoj godini dete i dalje treba da se upravlja prema pravilima svojih roditelja. Kada napuni devetnaest godina roditelji će i dalje za njega imati nekoliko pravila. Ali šta kada napuni 30 godina? Ono će tada biti slobodno od roditeljskih pravila. Ali to ne znači da će njegov život biti nesređen. Ako su pravila obavila svoj posao dok je bilo dete, ono će imati dobro razumevanje onoga što je dobro i loše, i kada odraste ono će više biti u harmoniji sa tim pravilima nego kada su ta pravila upravljala njenim životom iako je sada slobodno od tih pravila.
Ovo ilustruje zašto je Bog dao Jevrejima zakon. Oni su bili njegova duhovna deca, ali oni nisu razumeli Božja načela. Oni su 400 godina bili robovi i sve što su znali bile su batine i prokletstvo. Oni nisu mogli da misle za sebe pa ih je Bog stavio pod zakon da ih disciplinuje dok ne dođu u poziciju u kojoj će moći da razumeju jevanđelje. Naravno, postojali su pojedinačni ljudi u Izraelu koji su razumeli jevanđelje. Svi koji će ikada biti spaseni moraju imati osnovno razumevanje jevanđelja, jer niko nikada nije bio spasen zakonom; već uvek jevanđeljem. Ali činjenica je da mnogi Izraelci nisu pronašli jevanđelje i Bog je pokušavao da ih dovede u poziciju u kojoj bi mogli da razumeju i žive jevanđelje. Sa Hristovim dolaskom, zakon je, kao sistem, ispunio svoju svrhu. Božja deca su došla do zrelog doba, gde je trebalo da se izdignu do realnosti na koju je ukazivao zakon njihovog detinjstva. Tako sada razumemo šta znači biti pod zakonom. To znači biti pod upravom pravila. Biti oslobođen zakona znači da zakon više ne upravlja sa mnom. Sada je uzrok mog ponašanja promenjena priroda – a ne to što me pravila drže disciplinovanim.
Galatima 3:24,25 nam kaže:
„Tako nam je Zakon bio staratelj koji nas je vodio do Hrista, da bi se verom opravdali. A otkako je došla vera, više nismo pod starateljem.“ (Galatima 3:24-25)
Hristove sluge
Ono što smo jasno videli je to da mi nismo sluge Starog saveza. Zapovesti napisane na kamenu ne mogu biti fokus hrišćanskog rada. Učinjeni smo „sposobnim slugama Novog saveza“, ne od slova, nego od Duha. „Gospod je Duh… (2.Korinćanima 3:17).“
Sam Hrist je realnost Novog saveza. On sam je živa realnost zakona. On je realnost svega onoga što su zapovesti opisivale. Mi smo sada sluge, ne mrtvih reči zapisanih na beživotnom kamenu, već žive realnosti na koju su te reči ukazivale. Hrist treba da bude centar i fokus naše službe. Hrist treba da bude sve i u svemu (Kološanima 3:11).
Da li je Zakon ukinut?
U čemu je onda značaj Deset zapovesti? Da li su one ukinute sada kada su nas dovele do Hrista? Znamo da je „služba“ ili sistem uprave zasnovan na Deset zapovesti ukinut (2. Korinćanima 3.11-13), ali da li ovo znači da su samih Deset zapovesti ukinute? Apsolutno, ne!
„Da li mi onda ukidamo Zakon kroz veru? Nipošto! Naprotiv, mi podupiremo Zakon.“ (Rimljanima 3:31)
Kada je Bog dao zapovesti Izraelu imao je na umu dva cilja. Prvo, želeo je da postanu svesni svog pravog stanja kako bi mogli uvideti koliko je greh duboko integrisan u njihovu prirodu (Rimljanima 7:10, 5:20), kako bi tražili lek (Galatima 3:24). Drugo, želeo je da obuzda njihovo prirodno grešno ponašanje i time ih sačuva da ne postanu potpuno izopačeni na svom životnom putu (Galatima 3:19). Da li im je Bog dao veštački ili lažni standard pravednosti da ih osvedoči o grehu i da im pokaže kako bi On želeo da oni žive? Da li je Bog rekao „ovo je put pravednosti“ iako ono što im je dao nije bilo istinski opis pravednosti? Naravno da ne! Deset zapovesti ispisanih na kamenu nisu izražavale dublja značenja Božjeg zakona. Isus nam je pokazao, da je značenje zapovesti mnogo dublje nego što je to rečima izraženo (Matej 5:20-28). Deset zapovesti su možda bile ograničene u svom izražavanju istine, ali i pored toga su bile istinite. Zapazite Pavlove reči:
„Svestan toga da zakon nije namenjen pravedniku, nego bezakonicima i nepokornima, bezbožnima i grešnima, nevernima i onima koji skrnave ono što je sveto, ubicama očeva, majki i drugih ljudi, bludnicima, muškarcima koji ležu s muškarcima, trgovcima ljudima, lažovima, onima koji se lažno zaklinju, i svima drugima koji čine ono što se suproti zdravom učenju.“ (1:Timoteju 1:9-10)
Pavle ne uči da je zakon ukinut. Postoje ljudi kojima je još uvek potreban zakon. To su nepokorni, bezbožni itd. Njima je i dalje potrebno da zakon upravlja njima kako bi se sprečila otvorena manifestacija groznog greha i kako bi oni postali svesni svog pravog stanja. Oni još uvek nisu došli Hristu tako da im je još uvek potreban staratelj.
Ali zakon nije načinjen za „pravednog čoveka.“ Zašto nije? Zbog toga što primanjem Hristove pravednosti, pravedan čovek je po prirodi u harmoniji sa zakonom. On je stekao pravednost koja je cilj zakona i stekao ju je bez zakona (Rimljanima 3:21). Zakon je odradio svoj posao kada ga je doveo do Hrista, ali sada on nije više u zajednici sa zakonom već u zajednici sa Hristom. Pa ipak, sve što je zakon zahtevao predstavljeno je u Hristu jer je On živi zakon i čovek koji je istinski stekao Hristovu pravednost živeće u savršenoj harmoniji sa zakonom (Rimljanima 8:4; 3:31; 1.Jovanova 2:6).
Ovo nije teško za primetiti. Bog nije rekao grešniku, „evo Deset zapovesti. One ti pokazuju kako moraš da se ponašaš.“ Ali onda kada je grešnik pronašao Hrista, On mu kaže „sada se od tebe više ne zahteva da se ponašaš na isti način.“ To bi značilo da kada je čovek grešnik, Bog održava određeni standard ponašanja pred njim, i govori mu da je kriv ako ne bude poslušan, ali čim osoba postane hrišćanin, onda ono što je bilo pogrešno za grešnika, više nije pogrešno za hrišćanina. Ali ovo je ludost. Ako je Bog rekao da je nešto loše dok sam bio grešnik, onda je to i dalje loše i kada sam svet. Razlika je u tome što sam kao grešnik pokušavao da budem poslušan pravilima, ali se moja priroda tome suprotstavljala. Sada sam u Hristu, i Njegova priroda je moja priroda. Čitav moj život je izražavanje Hrista. Ne trebaju mi pravila da zahtevaju od mene da živim pravedno. U Njemu, to je moj normalan način života.
