Jevrejska pedesetnica
Jevrejska pedesetnica dobila je teološko značenje nakon izlaska Jevrejskog naroda iz Egipatskog ropstva. Jevreji su nakon svog oslobođenja slavili proglašenje zakona kojeg je Bog dao Mojsiju, njihovom vođi, na brdo Sinaj. Od suštinske je važnosti poznavati cilj Mojsijevog zakona. Cilj Mojsijevog zakona nikad nije bio predviđen kao sredstvo spasenja. (Rim 3,20-28; Gal 2,16; 3,11-21)
Mojsijev zakon bio je dat narodu koji je već bio izbavljen iz ropstva, a ne zato da bi se izbavio iz robstva. On je imao sasvim drugi cilj, da dovede čoveka do Hrista (Gal 3,19-24). Ovo se jasno vidi i u Rimljanima 10,4 gde se kaže: “Jer Hristos je zavrsetak zakona za opravdanje svakom ko veruje”.
Dakle, Hristos je kraj zakona jer je njegovom smrću i vaskrsenjem Mojsijev zakon postao ispunjen i “nevažeći” u smislu službe zakonu (2. Kor. 3,2-11). Budući da je u ovom odlomku naglasak stavljen isključivo na deset zapovesti, to znači da su one “prošle”. Zato Mesijanski vernik živi pod Novim zakonom koji se naziva Hristov zakon. To je Zakon Duha života. (Gal 6,2; Rim 8,2)
Ovo je sasvim Novi zakon, sasvim odvojen od Mojsijevog zakona. Hristov zakon sadrži sve zapovesti podesne za novozavetnog vernika. Tako ako mi ne ubijamo, ne krademo… to tako činimo ne zbog Mojsijevog zakona, nego zbog Hristovog zakona. S druge strane ako ukrademo krivi smo Hristovom zakonu, a ne Mojsijevom zakonu. Ovako razumevanje može da reši mnoge probleme kao što je pitanje subote, desetka…
Osoba koja veruje u Hrista slobodna je od Mojsija. Biblijsku osnovu za ovu slobodu možemo da vidimo kod apostola Pavla, zastupnika slobode od Mojsijevog zakona. Njegov zavet (Del 18,18) temelji se na 4.Mojsijeva 6, 2.5.9.18. Njegova želja da na dan pedesetnice bude u Jerusalim (Del 20,16) temelji se na 5. Mojsijeva 16,16. Najupečatljivi tekst nalazi se u Delima 21,17-26 gde vidimo Pavla, apostola slobode od Mojsijevog zakona, kako se sam drži zakona. Tako ako vernik jevanđelja oseća da treba da se uzdržava od jela slobodan je da se uzdržava, isto se odnosi na ostale zapovesti. Ali postoji opasnost ako Mesijanski vernik odluči da drži Mojsijev zakon pomisli da čineći to doprinosi svom opravdanju i posvećenju, a to nije tačno. Zato je nama potreban veći standard od Mojsijevog zakona, a to je duhovni zakon oličen u apostolskoj pedesetnici, a ne onaj na Sinaju. Zato što Sinajski zakon tretira spoljašnje ponašanje koje ne može da manifestuje naš pravi identitet. Dok duhovni zakon tretira naše unutrašnje stanje i on jedino može da manifestuje naš identitet, naše pravo stanje. Dakle, vršenje zakona ukazuje na ljudsku inicijativu, a ispunjenje zakona je inicijativa Duha i to je delo Duha.
Ovde treba ukazati na opasnost dva aspekta legalizma. Prvi je kad zakon postane sam sebi svrha, i umesto da služi svrsi koju je Bog namenio da služi čoveku, čovek počinje da služi zakonu, i tako robuje zakonu. I drugi aspekt je kad zakon postane sredstvo opravdanja pred Bogom. Oba ova oblika legalizma su pogre+na.
Apostolska pedesetnica
Kada je čovek zaboravio jednog jedinog Boga i kada je prestupio zakon kao skup propisa o ponašanju, Bog je kazao narodu da su “prestupili moj savez i prekršili su moj zakon” (Osija 8,1). Poslušnost zakonu bez Boga, bez poznavanja i poštovanja Boga, nema nikakve veze sa istinskom relugijom, to više ima veze sa pobunom protiv Boga. Jedino moguće rešenje za takvo stanje bilo je sklapanje Novog saveza kojeg je Bog nagovestio rekavši: “Evo dolaze dani… kada ću s domom Izrailjevim i s domom Judinim učiniti nov savez” (Jer 31,31); “svoj zakon stavicu u njih i upisacu ga u njihova srca” (Jer 31,33).
Sa Hristovim dolaskom Isus donosi novi zakon i uspostavlja Novi savez. Hristos je sam potvrdio ovaj Novi savez na poslednjoj večeri rekavši “ovo je krv moja, krv saveza” (Marko 14,21)
Ove Hristove reči su odjek onih Mojsijevih reči nakon uspostavljanja Mojsijevog saveza tokom Pashe – “ovo je krv saveza” (2 .Moj 24, 8).
Tako da apostolska pedesetnica postaje sada novi Sinaj jer označava proglašenje novog Saveza. Umesto Mojsijevog saveza prikazanog kroz davanje zakona uklesanog na kamenu, zakon Novog saveza je onaj koji Duh upisuje u srcima svih onih koji veruju Hristu. Ovde nije reč da je Bog promenio standarde zakona, nego da je Bog uveo pravednost bez pisanog zakona.
Jevreji su pokušavali da dobiju pravednost kroz zakon umesto kroz Hrista i zato su pali. Pisani zakon nije ništa učinio savršenim, zato se uvodi bolja nada kojom se približavamo Bogu. (Jev 7,19)
Dakle, zakon je sadržao samo senku, ali ne i stvarnost, blagodat i istinu. I zato je bio teret. Vernici su oslobođeni tog jarma jer su prihvatili stvarnost. To je ta promena, jer Bog je Duh i zato smo mi duhovna bića i nismo pod stvarima ovog sveta. Zato je Bog rekao da će osloboditi one koji su pod zakon, i da će On prebivati u njima umesto zakona. To je fokus, a ne rekviziti.
Jer duboko negde u unutrašnosti čoveka nalazi se lično svetište gde prebiva sustina ljudskog bića. To svetište ljudskog bića je zapravo ono ono što čovek jeste – to je njegov pravi identitet. To svetiste o kome govorimo naziva se čovekov duh. Zato možemo reći da je sva samospoznaja o Bogu pod direktnim uticajem Duha Božjeg na duh čovekov. (1.Kor 2,11).
Ovde je ta suština da čoveka čini ljudsko biće njegov duh. To je objava Novog zaveta, koji opisuje da je sustina obožavanja u potpunosti duhovna, a ne telesna.
Dakle, istinska religija nema veze sa držanjem propisa. Sva spoljašnja pobožnost može da ima vrednost samo za onu dušu u kojoj živi Bog. Za sve druge ljude spoljašnja poniznost nema nikakve koristi i prevarna je. Oni koji tako rade neće steći spasenje već propast. Poslušnost pravilima sama po sebi nije sredstvo postizanja spasenja. Legalizam je taj koji navodi ljude da misle kako se mogu spasiti poslušnošću zakonu. Time se oni odvraćaju od blagodati i vere i izvrće jevanđelje. Ako se čovek opravdava verom a opravdava se jedino tako onda ne može zakonom. Opravdanje vodi čoveka iz grešne odvojenosti u prisnu zajednicu s Bogom. Ova zajednica se postiže samo u Isusu Hristu jedinom sredstvu opravdanja. Ko god pokušava da se opravda delima zakona taj živi “pod zakon”, a ne pod milošću. (Rim 6,14)
Sloboda hrišćanskog načina života u suprotnosti je sa Jevrejskim načinom života robovanja zakonu. (Gal 4,3-5.9; 5,13-24)
To izbavljenje je pravi cilj Hristove misije. Dakle, hrišćanska sloboda nije razuzdanost, već istinski predan i pravedan način života.
Apostol Pavle ponovo raspravlja o svrsi zakona i ističe da njegov cilj nije bio da stvara pravednost ili život, jer je to oboje moglo doci samo preko obećanja verom u Hrista. Veran čovek ne donosi odluke kao rob pravila, već kao slobodna osoba u Hristu osnažen Duhom deluje u skladu sa plodovima Duha. (Gal 5,22.23).
Silazak Duha Božjeg na apostolsku pedesetnicu nije ostao događaj samo za taj trenutak, već je to događaj koji se uvek obnavlja oživljavajući vernika za evangeliziranje. Na ovaj način Hristov Novi savez trajaće sve do kraja vremena i ubirati žetvu. Apostol Petar je najveći primer službe Novog saveza. On je bio sa Isusum, družio se, učestvovao na poslednjoj večeri, bio svedok preobraženja Hristovog, ali kada su došli krizni momenti on je napustio Isusa. A nakon pedesetnice i silaska Duha na apostole on postaje drugi čovek, neustrasiv i ako ga hapse i zatvaraju on smelo propoveda Isusa Hrista. Kakav preokret? Gde je nastao prrokret? Šta se to desilo u njegovom zivotu? Da li je preokret nastao u njegovom životu dok se držao pravila, učestvovao u obrede, ili možda kada je video prazan grob? Ne, ne, preokret je nastao primanjem Duha na apostolsku pedesetnicu. Ono što ga je preobrazilo iznutra je ono što je jednako i danas nama dostupno isto kao i njemu.
Braćo i sestre neka to bude i naše iskustvo kao Petrovo na apostolsku pedesetnicu.
