Jedan od najneobičnijih događaja u životima Isusovih učenika odigrao se jedne mračne noći na Galilejskom jezeru. Dok su se tako bespomoćni nalazili u čamcu daleko od obale kroz mrak su ugledali nepoznat lik koji im se očigledno približavao hodajući po površini vode. Njihovi prestravljeni krici potvrdili su da je taj jeziv lik bio niko drugi do Isus i njihov strah zamenio je osećaj strahopoštovanja.
Ono što se sledeće desilo nije za mene lako da razumem. Teško je pratiti rad uma Simona Petra. Ne bih mogao da zamislim sebe u njegovim cipelama, niti bih mogao da vidim sebe kako upućujem Isusu isti zahtev koji je on uputio. Kada je saznao da je to bio Hrist, istog trenutka je zavapio:
„Gospode, ako si to ti, zapovedi mi da dođem tebi po vodi“ (Matej 14:28).
Petar nije uputio ovaj zahtev da bi njegova vera bila ojačana.
Formulacija njegovog zahteva čini da izgleda kao da je rekao, „nisam siguran da si to ti, ali ako si ti, onda mi zapovedi da dođem i ja ću doći.“ Ako Petar nije bio siguran u identitet lika koji je hodao po vodi, da li bi se usudio da rizikuje obraćajući mu se sa čamca? Mislim da ne bi. On je znao da je to bio Isus i to se vidi na osnovu njegovog zahteva. Ono što je još teže razumeti je šta je bio njegov motiv da uputi ovaj zahtev? Da li je možda želeo da iskusi uzbuđenje hodanja po vodi? Da li je mislio o tome kako će jednog dana moći svojim unucima da ispriča jednu zanimljivu priču? Ili je možda bio previše nestrpljiv da sretne Isusa da nije mogao da sačeka da Isus dođe do čamca? Nijedna o ovih pretpostavki nema puno smisla, ali je sigurno to da je Isus istog trenutka izgovorio jednu reč. Bez oklevanja je rekao „dođi.“
Isusov odgovor je zagonetan kao i Petrov zahtev. Ali to nije bilo ništa čudno kada se uzme u obzir način na koji je Isus delovao. Retko se dešavalo da je Isus odbio zahtev bilo koje osobe, bez obzira na to koliko nerazumno i nerealno izgledao taj zahtev. Na primer, kada su ga zamolili da pretvori vodu u vino, u Kani Galilejskoj, On je pristajao, čak i kada je izgledalo kao da se to suprotstavlja Njegovim planovima. Nije postojala očigledna potreba da usliši Petrov zahtev. Površno gledano, izgledalo je da je Petar samo želeo da oseti uzbuđenje ili da se pokaže pred drugim učenicima. Koji god da je razlog bio u pitanju Isus mu je rekao da dođe i istog trenutka Petar je zakoračio sa čamca i počeo da hoda po površini vode.
To je bilo lako kao disanje. Petar nikada nije proučavao teoriju i praksu hodanja po vodi. Nikada se nije obučavao da šeta lagano, nikada nije razmatrao mentalni i duhovni stav ili fizičke kvalifikacije, neophodne za uspešno hodanje po vodi. Njegove oči su bile fiksirane za Isusa, i na snazi te jedne reči koju su izgovorila usta koje nikada nisu mogla lagati ni govoriti loše stvari on je zakoračio sa čamca u savršenom miru i poverenju. Ni jedno ljudsko biće neće nikada moći da objasni mehaniku ovoga što se desilo. Nema svrhe čak ni razmišljati o tome. Možda je jezero odjednom postalo čvrsto kao kamen ili je možda Petar postao lagan kao balon ispunjen helijumom. Verovatno ni jedna od ovih pretpostavki nije tačna, ali je važno da razumemo da je Petar radio nešto što je nemoguće i radio je to bez napora.
Koja je tajna hodanja po vodi
Koja je bila tajna Petrovog uspešnog hodanja te noći? Koji su to bili ključni elementi koji su potrebni kako bi se moglo uspešno hodati po vodi?
Prvo, postojala je Isusova reč. Jedna reč „dođi“ bila je podržana celovitošću života u kome nije bilo senke lukavstva, nije bilo promenljivosti, niti senke skretanja sa ispravnog puta. Tu reč su izgovorile usne koje nikada nisu lagale i sa kojih se nikada nisu čule isprazne priče. Nema sumnje da je reč nosila pečat nepogrešive istine i autoriteta.
Drugo, bila je prisutna Hristova sila. U Njemu se nalazila sila koja je uvek uspevala da obavi čak i na izgled nemoguće zadatke, čak i da podiže iz mrtvih. U Njemu je postojalo jemstvo nepogrešivosti i svemoći.
Treće, postojala je Petrova vera. Nije razmetanje hrabrošću navelo Petra da zakorači sa čamca u savršenom poverenju kako bi mogao da hoda po površini vode. To nije bila samo nada, ili sumnja, ili pomisao da bi tako nešto moglo biti izvodljivo. Dok je njegov pogled bio fiksiran za Isusa u njegovom umu se nije postavljalo pitanje šta će se dogoditi kada njegovo stopalo dodirne površinu vode. Kada je shvatio da hoda po vodi nije bio ni malo iznenađen. On je tačno znao šta se dešava i to je bio razlog zbog kojeg je zakoračio sa čamca bez spasonosnog prsluka, bez pojasa za spasavanje, i bez da je pitao ostale učenike da priđu bliže u slučaju da nešto pođe naopako.
Možda ne znamo koje su misli prošle Petru i Isusu kroz glavu te noći, ali možemo biti sigurni da je ovo izuzetno čudo zapisano i sačuvano da bismo mi izvukli važne pouke iz njega. Ko zna, možda postoji razlog zašto je Isus pristao na Petrov zahtev. Isus je učinio mnoga čuda dok je bio ovde i dok nije svako od njih zapisano i sačuvano, u svakom čudu o kome Biblija govori, možemo pronaći vitalne istine i načela koja imaju da pouče moćne pouke u odnosu na hrišćanski život i na to kako ga živeti.
U Rimljanima 1:16, apostol Pavle nam kaže:
„Naime, ne stidim se dobre vesti Hristove, jer ona je sila Božja na spasenje svakome ko veruje, najpre Judejcu, a onda i Grku“ (Rimljanima 1:16).
U Isusovim čudima često vidimo Božiju silu primenjenu na fizičko obnovljenje. Pavle kaže da je jevanđelje ista sila, ali primenjena na spasenje. U oba slučaja to je Božja sila. Nema razlike u načinu na koji je isceljenje primenjeno u oba slučaja, samo što se u jednom slučaju utiče na telo, a u drugom slučaju na um, dušu i duh.
Pouke iz Petrovog hodanja po vodi
Zašto bi trebalo da verujemo da je Bogu lakše da isceli duh nego telo? Istina je, da su Isusova čuda puna pouka, koja će nam, ako se ispravno razumeju, omogućiti da razumemo najkritičnija načela neophodna za isceljenje duše. Hajde onda da vidimo koje pouke možemo da izvučemo iz Petrovog izvanrednog dostignuća.
Najočiglednija pouka je da pobedonosni hrišćanski život nije težak. Nije teži od hodanja po vodi. Oba zadatka su naravno nemoguća za ljude. Ni snaga volje, ni koncentracija, ni posvećenost ni studioznost, neće moći da omogući osobi da obavi bilo koji od ovih zadataka ni na jednu sekundu. Iz ljudskog ugla govoreći to je nemoguće, pa ipak i jedan i drugi zadatak očekuju samo jednu stvar, to je vera onoga koji jednostavno veruje u Božju Reč. Vera u tom slučaju čini nemoguće ne samo mogućim, već lakim i nenapornim.
Još jedna lekcija koju treba da naučimo je da je ovaj zadatak u potpunosti Hristov posao. Šta je Petar uradio da pomogne Hristu? Šta je on uradio da pripremi put za čudo? Odgovor je da nije uradio apsolutno ništa. Sve što je uradio bilo je to da je verovao Hristovoj reči. To je bilo sve. Kada je poverovao u tu reč zakoračio je sa čamca u svet nemogućeg. Zadatak je bio Hristov, priprema je bila Hristova, On se pobrinuo za fizičke poteškoće. Sve što je Petar uradio bilo je to što je verovao u Njega i Njegovu reč.
Ali da li je način nadvladavanja greha i življenja pobedničkim životom nešto drugačiji? Da li mi pomažemo Hristu? Da li možemo učiniti bilo šta da Hristu olakšamo posao? Ne, sve što treba da uradimo, sve što možemo da uradimo je da verujemo Bogu da je realizovao naše spasenje, naše posvećenje, našu pravednost u Isusu Hristu.
Postoji još jedna lekcija od vitalnog značaja, a to je održavanje naše usredsređenosti. Hodanje po vodi nije događaj koji se desio i prošao u jednom trenutku. On je zahtevao održavanje, ne samo za trenutak, već za mnogo koraka tokom određenog vremenskog perioda. Petar je dobro počeo, ali nije održao svoju usredsređenost. Da je njegov put bio dug 10000 milja i da mu je trebalo godinu dana da ga pređe, da li bi mu na tom putovanju trebalo bilo šta drugačije od onoga što je imao na početku? Kolika razlika je postojala između šetnje i samog starta? Nije postojala nikakva razlika. Na isti način je i započeo hod i nastavio da hoda. Da li je putovanje postalo teže? Da li je postojalo vreme kada je morao da se koncentriše na svoje korake? Da li je morao da razmišlja o tehnikama samog zadatka? Apsolutno ne! Sve što je trebalo da uradi je da zadrži svoj pogled na Isusu i ignoriše ometanja. U takvoj zajednici Petar je učinio nemoguće. Doživeo je neuspeh tek kada je sklonio pogled sa Isusa.
Da li isto ovo važi i za hod hrišćanina? Interesantno je da se putovanje hrišćanina često u Bibliji upoređuje sa hodanjem. Mi smo upozoreni da „hodamo po Duhu,“ da nastavimo da hodamo u Gospodu Isusu kao što smo Ga i primili. Naglasak je na održavanju originalnog iskustva, originalne usredsređenosti. Kada imamo veru u Hrista pronašli smo jedini način koji je potreban i koji će ikada biti potreban da bi se primio svaki blagoslov od Boga.
Četvrta važna pouka je pouka o potrebi da se izbegnu ometanja. Ovo se nikada ne može prenaglasiti. Kada je Petar hodao po vodi on je u suštini bio natprirodno biće. Učinio je ono što obični ljudi ne mogu da čine. Sa pogledom uperenim na Hrista on je ušao u natprirodni svet i primenjivao je sile sveta koji dolazi. Ali postojalo je nekoliko ometanja koja su se borila sa Isusom za Petrovu pažnju te noći.
- Postojalo je veličanstvo vetra i talasa da im se divi.
- Postojao je užas oluje.
- Postojali su ostali učenici koji su sedeli u čamcu sa divljenjem i strahopoštovanjem.
- Postojalo je razmišljanje o pričama koje će moći da ispriča svojim unucima.
Njegov jedini zadatak je bio da drži svoj pogled usredsređen na Isusa. Nije bilo potrebe da uči teoriju i praksu hodanja po vodi. Sve što je trebalo da uradi bilo je da ostane usredsređen na Isusa i da ignoriše ometanja, ali s obzirom na sve što se dešavalo, ovo je bio izazov sa kojim Petar nije uspeo da se ispravno suoči. Dopustio je da mu nešto odvuče pažnju sa Hrista i istog trenutka je potonuo. To je ista situacija sa kojom se mi suočavamo danas. Ništa nas ne može poraziti, mi nećemo sagrešiti, neprijatelj nas neće nadvladati. Možemo ovo učiniti jednostavno i lako kao što je Petar hodao po vodi. Jedini uslov je da se usredsredimo na Hrista i Njegovu reč u veri i da ostanemo usredsređeni na Njega.
Ne postoji neuspeh u Hristu, samo ne skrećimo pogled sa Njega
Pitanje koje se često javlja je kako hrišćanin može biti apsolutni pobednik nad grehom. Pravo pitanje je, kako može biti drugačije, ako imamo istinsku veru u Hrista i Njegovu reč? Ne postoji neuspeh u Hristu, samo u čoveku. Kada verujemo u Njega On će savršeno odraditi posao. Imamo samo jednu stvar koje se trebamo plašiti, a to je da možemo skrenuti svoj pogled sa Njega. Tu leži naša najveća opasnost.
Zato pazimo. Bez obzira na to koliko su veliki talasi, bez obzira na to koliko su strašna ometanja, bez obzira na to koliko nam se ljudi divili i hvalili nas, bez obzira na to koliko Sotona pokušavao da nam nametne beskorisne misli, nikada ne dozvolimo sebi da budemo ometani. On je naša nada, On je naš život, On je naše sve. Verovanje u ovo i življenje po ovome je naša jedina bezbednost. Neka nam Bog pomogne da možemo naučiti umetnost hodanja po vodi. Ako ne znamo kako to da izvedemo, onda je malo verovatno da ćemo ikada naučiti kako da nadvladamo greh.
