„I sutradan kad iziđoše iz Vitanije, ogladne. I videvši izdaleka smokvu sa lišćem dođe nebili što našao na njoj; i došavši k njoj ništa ne nađe osim lišca; jer još ne beše vreme smokve. I odgovarajući Isus reče joj: da od sad od tebe niko ne jede roda doveka. I slušahu učenici njegovi. I dođe opet u Jerusalim; i ušavši Isus u crkvu stade izgoniti one koji prodavahu i kupovahu po crkvi, i ispremesta trpeze onih što menjaju novce, I klupe onijeh što prodavahu golubove. I ne dadojaše da ko pronese suda kroz crkvu. I učase govoreći im: nijeli pisano dom moj neka se zove dom molitve svim narodima. A vi načiniste od njega hajdučku pećinu.” (Marko 11:12-17)
Ova bezrodna smokva po svom spoljašnjem obličju izgledala je da ima roda. Ali nije bilo tako, ona je svojim izgledom prevarila putnike, jer na tu smokvu nije bilo roda osim lišća. I Hristos je prokleo rečima: Od sad niko ne jeo sa tebe roda doveka. I ona se sasušila u svom nestajanju. Ovo je slikovit prikaz pozicije čoveka koji se formalno susreće sa Bogom u svojim svetkovinama i crkvama bez vere i bez duhovnog roda. Svaki religiozan čovek može biti ta smokva bez roda koja nemože nahraniti Boga.
Mi često imamo pogrešnu predstavu o sebi, misleći da imamo veru u Boga. Formalne bogoslužbene predstave, ispunjavanje verskih formi iz običaja ili iz straha od kazne Božje i držanje pravila radi usklađivanja svoje spoljašnjosti sa određenim standardima, nije znak vere već raskorak sa verom. Vera je način duhovnog života sa Bogom i ljudima i to je život sa Hristom. Hristov život u naš život nije zavisan od naših dela zakona, već je zavisan od naše vere. Dakle, ako mi dajemo prednost religiji sa spoljašnjim izgledom i spoljašnjim životom u odnosu na živu i iskrenu veru sa unutrašnjim duhovnim životom, onda postajemo ona nerodna smokva i imaćemo njenu sudbinu. Mi ne možemo na periferne stvari obraćati pažnju, a zanemarivati Duh Božji koji je izliven na pedesetnicu. To je religijski autizam. Hristos je rekao:
„Ne živi čovek o samom hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.” (Matej 4:4)
Dakle, vrline, duhovni rodovi i sam duh čovekov ne može se hraniti i jačati hlebom. Živoj duši je potrebna reč Božja koja je drukčija od naše reči, jer ona može da stvara. Ona daje silu i radost našem životu. Pravi hrišćani se drže reči Božje. Biblija kaže:
„Koji se čvrsto drži istinite reči saglasno sa učenjem da bi bio sposoban i poučavati u zdravoj nauci i pokarati one koji se protive“ (Tit 1:9)
Bog je stvorio telo čoveka od zemljanih elemenata i u to telo udahno svoj Duh i čovek je postao duša živa. Zato Biblija govori o tim dvema potrebama čoveka, fizičkim i duhovnim, koje su povezane i one imaju potrebu za jelom, telesnim i duhovnim. Biblija kaže:
„Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život večni, koje će vam dati Sin čovečiji, jer ovoga potvrdi Bog Otac.“ (Jovan 6:27)
„Ja imam jelo da jedem za koje vi neznate.“ (Jovan 3:32)
A ljudi misle da znaju, ali od neznanja oni će skapati od gladi pored nebeskog hleba koji nikad ne nedostaje. Njima je sotona ulio samouverenje da oni ne trebaju da čitaju i proučavaju reč Božju, ali Biblija kaže i upozorava:
„Jer koji seje u telo svoje od tela će poznajete trulež, a ko seje u duh, od Duha će požnjet život večni.“ (Galatima 6:8)
Shvatite hitnost situacije umirućeg čoveka, čitajte reč Božju, proučavajte je i držite je, održavajte prisnu vezu sa Bogom u molitvenom životu i imajte poverenja u Njega, jer je on izvor svake sile.
Posle ovog događaja sa nerodnom smokvom Hristos je pošao u hram na koji je ukazivala ona nerodna smokva jer ni u hramu nije bilo duhovnog roda. Došavši u hram Hristos je zatekao ljude kako menjaju novac, kupuju i prodaju robu. Dali se Hristos oduševio hramom kao hramom s obzirom da je hram bio krasan. Krasota hrama nije oduševila Hrista, naprotiv On se „razgnjevio“ i isprevrtao stolove i isterao sve napolje. On je gnjev svoj ispoljio na hram zato što hram nije ispunio svoju ulogu za koju je namenjen, već su ljudi u njemu uspostavili poredak koji ne odgovara svrsi hrama koju je Bog odredio. Zato je Hristos posle ovih događaja otišao da propoveda o večnom jevanđelju i spasonosnoj veri, a o hramu je govorio da će biti uništen (Matej 24:2) I hram je uništen i nestao kao ona bezrodna smokva.
Dakle, ovde više nije bitan hram kao hram, nije bitna ni religija kao religija, bitna je iskrena i živa vera iz srca i duše, to je duhovnost koja se oslanja na Hrista i koja je poistovećena sa Hristom i koja od Njega dobija silu i snagu.
„Budite pak tvorci reči Božje, a ne samo slušaci, varajući sami sebe“ (Jakov 1:22)
Dakle, moramo se ponašati razumno s poverenjem u Boga.
„Blago čoveku koji se uzda u Gospoda i kome je Gospod uzdanica. Jer će biti kao drvo usađeno kraj vode i koje niz potok pusta žile svoje, koje ne oseća kad dođe pripeka, nego mu se list zeleni i sušne godine ne brine se on ne prestaje rađati rod.“ (Jeremija 17:7-8)
