Da li je za hrišćane neophodno da čine dela zakona? Apostol Pavle nam daje jasan odgovor na ovo pitanje u svojoj poslanici Galatima:
„Jer u Hristu Isusu ništa ne vredi ni obrezanje ni neobrezanje, nego vera koja kroz ljubav deluje.“ (Galatima 5:6)
Drugim rečima, ne postoji korist od obrezanja i ne postoji korist od neobrezanja; posledica nema ni u jednom slučaju. Ni jedno stanje nema bilo kakve veze sa spasenjem. Ono što je bitno je vera koja deluje kroz ljubav. Ovo je hrišćanstvo, ovo i ništa drugo. Obrezana i neobrezana osoba su u potpuno istom položaju što se Hrista tiče.
Imajmo ovo načelo na umu, dok imamo u vidu da je obrezanje jedno od dela koje zahteva zakon. Ali ako je ovo tačno koje je značenje Pavlove izjave u sledećem pasusu?
„Evo, ja, Pavle, kažem vam: ako se obrežete, Hrist vam neće ništa koristiti. I opet svedočim svakom čoveku koji se obreže da je dužan da izvršava sav Zakon. Hrist je postao beskoristan vama koji se opravdate Zakonom. Otpadoste od blagodati.“ (Galatima 5:2-4)
Ovde Pavle kaže da je nešto definitivno pogrešno u vezi sa obrezanjem, dok u prethodnom stihu kaže da obrezanje zapravo i nije bitno. Da li je on zbunjen? Zapazite šta je sporno: Hrist ili zakon.
Kada je hrišćanin odlučivao da bude obrezan to je bila naznaka da je nastojao da bude prihvaćen od Boga, na osnovu poslušnosti zakonu. Pošto je očekivao da bude prihvaćen zbog držanja zakona, onda je logično da je takva osoba bila dužna (pod obavezom) da izvršava sav zakon. Ta osoba je bila dužna da izvršava svih 613 zapovesti navedenih u zakonu. Ne dozvolimo da nam promakne smisao: Kada osoba dođe do zaključka da se od nje zahteva da izvršava bilo koji deo zakona toj osobi Hrist ništa ne koristi!
Zašto je to tako? To je tako zato što ta osoba nije prihvatila da je Hrist dovoljan. Ta osoba nije prihvatila činjenicu da joj je Bog već obezbedio sve što joj je potrebno u Hristu. Sama činjenica da osoba oseća da se nešto od nje zahteva pored Hrista je naznaka da takva osoba nije prihvatila Hrista kao dovoljnog za sve svoje potrebe. Pošto ta osoba veruje da njen odnos sa Bogom zavisi od držanja zakona, onda je ova osoba dužna da izvršava čitav zakon, svaku pojedinačnu zapovest, jer to zakon zahteva od nas. Savršena poslušnost čitavom zakonu je jedini način na koji možemo da steknemo naklonost kroz zakon. Ovo su apostoli poučavali:
„Jer koji su god od dela zakona pod prokletstvom su, jer je napisano: Proklet da je svako ko se ne drži svega što je napisano u svitku Zakona i ko to ne vrši. A da se zakonom niko ne opravdava pred Bogom, poznato je: jer pravednik od vere živeće. A Zakon nije od vere, nego onaj ko ga vrši živeće u tome.“ (Galatima 3:10-12)
Ali ovde Pavlova izjava izgleda kao da protivreči izjavi koju smo pre pročitali. Prvo Pavle kaže da nije važno da li je neko obrezan ili neobrezan, a onda kaže da ako je osoba obrezana Hrist joj neće ništa koristiti! Kako se ova prividna protivrečnost može objasniti?
Zapitajmo se „koji su to razlozi koji bi naveli osobu da se obreže?“ Pa, ako je osoba bila Jevrejin morao je biti obrezan osmog dana od rođenja. Ovo je bio deo zakona koji je bio dat Mojsiju na planini Sinaj i to je bio strogi deo jevrejske religije. Tokom vekova ovo je takođe postalo sastavni deo njihovog životnog stila i kulture. Pavlova poslanica je pisana ne-Jevrejima, braći koja su došla iz neznaboštva, u Galatiji. To su bili hrišćanski vernici koji nikada nisu bili Jevreji. Za njih nije postojao kulturalni razlog za obrezanje pošto obrezanje nije bilo deo njihovog tradicionalnog životnog stila; međutim, hrišćanima-Jevrejima bilo je omogućeno da nastave da se obrezuju zbog kulturne i nacionalne tradicije, pre nego zbog toga što su mislili da je Bog to zahtevao.
Ali za vernike iz neznaboštva jedini razlog da požele da se obrežu bio je taj što su verovali da se to zahteva od njih kako bi bili spaseni. Ali zapazite ovu važnu stvar. Obrezanje samo po sebi je ništa. Hrišćani Jevreji su to radili i to nije bilo ništa značajno. Zašto bi onda bilo sporno ako bi to radili hrišćani iz neznaboštva? Da li je postojala razlika između braće koji su došli iz judaizma i iz neznaboštva? Uopšte ne, ali postoji kritična tačka.
Nije ono što radimo toliko važno, već je važno šta verujemo. U jednom trenutku sam Pavle je obrezao Timoteja (Dela 16:1-3)! Ali zašto je on to uradio? Da li je verovao da je to neophodno za spasenje? Apsolutno ne! Pismo kaže da je Pavle obrezao Timoteja da bi uklonio predrasude iz umova Jevreja jer je vodio Timoteja da radi sa Jevrejima. Timotej je bio polu-Jevrejin i ovo bi mu omogućilo da bude efikasniji u službi Jevrejima. On nije bio obrezan zato što je Pavle verovao da je to neophodno za spasenje. Naša vera je važan element. Mi smo spaseni samo kroz veru tako da ako je naša vera pogrešna onda smo izgubljeni.
Ako mi moja vera kaže da Hrist nije dovoljan da me spasi i da treba da dodam moje izvršavanje dela zakona onda sam izgubljen! Na ovo je Pavle hteo da ukaže. Ako dodajem bilo koje druge zahteve evidentno je da se moja vera nije uhvatila za spasenje koje je u Hristu i zato stalno nastojim da dodam nešto onome što je Hrist već uradio. Ovaj pokušaj da dodam dela zakona je dokaz da nisam prihvatio ono što je u Hristu i zbog toga sam izgubljen.
Dela zakona su ništa sama po sebi. Ona su samo dela ljudskog ponašanja. Ali kada osoba veruje da mora da ih izvršava kao deo procesa spasenja onda takva dela postaju sporna. Ona su tada pogubna za veru, a samim tim pogubna i za spasenje.
Sada, nakon primanja vesti o Hristovoj pravednosti, ovi hrišćani iz neznaboštva su želeli da se obrežu. Koji je bio njihov razlog za to? Razlog je bio taj da je postojala grupa jevrejskih vernika, koja je bila ubeđena u to, da vera u Isusa nije bila dovoljna za spasenje. Ovi ljudi su uveravali da onaj koji postane hrišćanin, takođe treba da izvršava i dela zakona kako bi bio spasen. Oni su odlazili u neka od mesta u kojima je Pavle propovedao jevanđelje i pokušavali da ubede one koji su bili obraćeni da treba da drže zakon, pored vere u Hrista. Jedno od mesta gde su se našli ovi Jevreji bila je Galatia.
Mi ne treba da mudrujemo oko ovih stvari, Biblija je vrlo jasna po tim pitanjima. Ovo je postalo toliko uznemirujuće da je jednom prilikom morala da se sazove posebna konferencija u Jerusalimu kako bi se raspravilo o ovoj stvari.
„Neki ljudi došli su iz Judeje i učili braću: Ako se ne obrežete po Mojsijevom zakonu, ne možete se spasti. A kad je između njih i Pavla i Barnabe nastala velika rasprava i prepirka, odredili su da Pavle i Barnaba i još neki od njih odu k apostolima i starešinama u Jerusalim zbog tog spora.“ (Dela 15:1-2)
„Ali neki iz farisejske sekte, koji su prihvatili Božju nauku, ustali su sa svojih mesta i rekli: Treba ih obrezati i obavezati ih da drže Mojsijev zakon.” (Dela 15:5)
Apostoli i starešine su se sakupili i dugo raspravljali o ovom pitanju. Konačno, odbor je doneo sledeću odluku:
„Pošto smo čuli da su vas neki od nas kojima nismo dali nikakva uputstva, uznemirili svojim izjavama pokušavajući da pokolebaju vaše duše, jednodušno smo se složili i odlučili da izaberemo ljude koje ćemo vam poslati zajedno s našim voljenim Barnabom i Pavlom, ljudima koji su predali svoj život za ime našeg Gospoda Isusa Hrista. Zato šaljemo Judu i Silu, da vam i oni to isto usmeno saopšte. Jer Sveti Duh i mi odlučili smo da ne stavljamo nikakvo dodatno breme na vas osim ovoga što je potrebno: uzdržavati se od onoga što je žrtvovano idolima, od krvi, od udavljenoga i od bluda. Ako se od svega ovoga čuvate, biće vam dobro. Ostajte zdravo!” (Dela 15:24-29)
„A što se tiče pobožnih ljudi iz drugih naroda, napisali smo i zaključili da ne trebaju držati takve stvari, osim da se čuvaju od idolskih žrtava, od krvi, od mesa udavljenih životinja, i od bluda.” (Dela 21:25)
Ovde vidimo da je ovo sporno pitanje jasno i nepogrešivo izloženo. Ovi vernici Jevreji (koji su igrom slučaja većinom bili fariseji) tražili su da vernici iz neznaboštva drže zakon uključujući i obrezanje. Ova obmanuta braća nisu razumela hrišćanstvo. Iz njihovog ugla, hrišćanstvo je bilo samo dodatak njihovoj religiji, nešto što je trebalo dodati Tori (zakonu). Zbog toga su smatrali da svako ko je postao hrišćanin morao je takođe prihvatiti i judaizam i pridružiti se njihovom sistemu. Ali ovo nije bila istina.
Hrišćanstvo nije bilo dodatak zakonu. Ono nije bilo dodatak religiji Jevreja. Dok je čitav sistem zakona ukazivao na Hrista i predstavljao Hrista, Hrist je bio ispunjenje i cilj zakona (Rimljanima 10:4). Kada je Isus umro i bio vaskrsnut, zakon (cela Tora) je ispunio svoju svrhu i više nije bio neophodan u Božjem planu. To nije bilo nešto što je trebalo dodati ovoj novoj religiji zvanoj hrišćanstvo, trebalo je da bude zamenjeno hrišćanstvom.
Dok ne dođe Seme
„Čemu onda Zakon? Bio je dodat radi prestupa, dok ne dođe seme koje je obećano, bivši prenesen preko anđela u ruke posrednika.“ (Galatima 3:19)
„Tako nam je Zakon bio staratelj koji nas je vodio do Hrista, da bi se verom opravdali. A otkako je došla vera, više nismo pod starateljem.“ (Galatima 3:24-25)
Sistem zakona trebalo je da bude na snazi samo dok ne dođe Seme (Hrist). Zakon je bio staratelj, učitelj, koji je trebalo da upućuje i usmerava Božji narod dok ne dođe Hrist. Nakon Njegovog dolaska zakon više nije bio neophodan. Božjim narodom više nije upravljao staratelj, već Hrist lično, kroz svog Duha.
