Manchester, Jamaica
www.restorationministry.com
vidclay@gmail.com

Hrišćanstvo bez Hrista

Kada se realnost Hrista koji živi u Svom narodu poriče, odbija ili osporava, posledica je uvek opsednutost zakonom i ta posledica se ne može izbeći. Osoba koja želi da obožava Boga mora biti upućivana i vođena na neki način. U odsustvu živog Hrista jedino što preostaje osobi je da se drži zakona.

Dok se mi slažemo sa doktrinom da posedujemo Hristov život, nažalost, za mnoge je ovo samo teorija. Stvarna, zadivljujuća realnost Hristovog prebivanja u nama je samo prijatna doktrina, a ne nešto što ima uticaj na svaki trenutak života, na dinamično iskustvo gde se On doslovno obraća nama, deluje u nama i kroz nas, upućuje nas i poučava svakog trenutka.

U realnosti mi zavisimo od slova zakona, od pravila, zato što ne posedujemo živi zakon, Hrista u nama. Ovo je razlog za postojanje nakaznog legalizma među nama i kao što možemo videti, neizbežna posledica je ta da mnogi nisu samo fokusirani na Deset zapovesti, već se pridržavaju kompletnog Mojsijevog zakona, sa sve duvanjem u trube, svetim imenima i svim vrstama legalnih dela. Ovo je logičan sled događaja u odsustvu žive interakcije sa Hristom.

U Novom savezu, biti pod Božjom upravom, nije stvar poslušnosti Božjim pravilima, već je stvar Božjeg prebivanja u nama. Bog je u intimnom odnosu sa osobom, Božji život je u nama, ovo je ključni element pravednosti u Hristu, to je značenje pravednosti verom nasuprot pravednosti delima. Ovo je sama srž dobre vesti.

Pasus koji najjasnije ilustruje razliku između vladavine Hrista i vladavine zakona je 2. Korinćanima poglavlje 3. To je jedan od najekstremnijih pasusa u Novom savezu i, što je razumljivo, oni koji promovišu držanje zakona kao način života hrišćana pažljivo ga izbegavaju. Ovaj pasus me je zaista podstakao pre mnogo godina da razmišljam o mestu koje zauzima zakon, i to je bio početak mog puta ka ispravnom razumevanju mesta koje pripada zakonu.

„Koji nas je osposobio da budemo sluge novog saveza, ne pisanog zakona, nego Duha. Jer pisani zakon osuđuje na smrt, a Duh oživljuje. Ali ako je služba smrti, čija su slova bila ugravirana u kamenu, nastala u slavi, tako da Izraelovi sinovi nisu mogli netremice da gledaju Mojsijevo lice zbog slave njegovog lica, dokle ne iščezne, zar neće onda služba duha biti još slavnija? Jer ako je zakon koji donosi osudu bio slavan, mnogo je slavnija služba koja donosi pravednost. Tako je i ono što je jednom bilo proslavljeno sada lišeno slave, kad se uporedi s onim što ima uzvišeniju slavu. Jer kad je slavno ono što prestaje, mnogo će slavnije biti ono što ostaje“ (2. Korinćanima 3:6-11).

Neka svaka iskrena i poštena osoba pročita ovaj pasus. Neka ga svi moderni fariseji i doktori zakona pažljivo ispitaju i pokušaju da razumeju ono što tu piše.

Hristovo upravljanje

Prvo, rečeno nam je da smo učinjeni slugama Novog saveza (ne Starog). Razlika između dva saveza objašnjena je u frazi, „ne po slovu, već po Duhu.“ Prvi savez je po slovu, i zasniva se na odnosu prema slovu zakona. Novi savez se zasniva na odnosu prema Duhu. Nemojmo biti zbunjeni u vezi značenja reči „Duh.“ „Duh“ u ovom pasusu se odnosi na Hrista Lično. U stihu 17 čitamo: „Gospod je taj Duh, a gde je Gospodnji Duh, tamo je sloboda“ (2. Korinćanima 3:17).

Ovaj pasus govori da u Novom savezu imamo odnos sa Duhom koji je Isus Lično. Odnos i zajednica sa Isusom predstavlja suštinu Novog saveza i treba da bude fokus naše službe u svetu. Učinjeni smo slugama Novog saveza, to je ono što delimo sa drugima, na tome je fokus i naglasak u našem propovedanju, poučavanju i življenju. Ovo stoji u suprotnosti sa službom Starog saveza. Mi nismo sluge Starog Saveza.

Ali šta je Stari savez? Stari Savez je „slovo“ i šta to znači? Stih objašnjava šta je slovo: „služba smrti napisana i ugravirana na kamenu.“ Ovo je jedan od najviše osuđivačkih stihova u Novom savezu u pogledu vladavine zakona. Oni koji odbacuju zakon vole da upotrebljavaju ovaj stih, a oni koji se drže zakona pažljivo ga izbegavaju. Međutim, treba prihvatiti Božju reč i očigledan put kojim treba ići kako bismo bili sigurni da smo ispravno razumeli. Prema stihu 11 sa ovom službom smrti je gotovo. Ovo je veoma jasno. Stihovi 12 i 13 dalje potvrđuju ovaj zaključak, da je ova služba smrti (služba zakona) ukinuta.

„Imajući dakle takvo očekivanje, nastupamo sa svom otvorenošću, a ne čak ni poput Mojsija koji je koprenom prekrivao svoje lice koje nisu mogli netremice gledati Izraelovi sinovi dok ne vide svršetak prolaznoga“ (2. Korinćanima 12-13).

Problem je u tome što je ova „služba smrti“ jasno identifikovana kao nešto što se odnosi na ono što je „napisano i ugravirano na kamenu.“ Ne može biti greške u pogledu toga na šta se ovo odnosi. Ovde se ne govori o ceremonijalnim zakonima, ovo se jasno i nepogrešivo odnosi na Deset zapovesti. Ovo je razlog zbog koga je ovaj pasus jedan od najmanje spominjanih među adventistima. Pa ipak je tu. Oni koji su napadali naša učenja u pogledu zakona nikada nisu pokušali da objasne ovaj pasus jer ne postoji način da se pošteno objasni osim da se dođe do zaključka koji mi zastupamo poslednjih godina.

Ukratko, u pasusu se kaže da je služba povezana sa Deset zapovesti bila služba Starog saveza i to je bila služba smrti. Mi, Božji narod, više nismo uključeni u tu službu jer je ona ukinuta. Naša služba je služba života, služba Duha (Hrista) koja je daleko slavnija. Kada su Deset zapovesti bile date na planini Sinaj one su predstavljale glavnu komponentu Starog saveza. Biblija zapravo ukazuje na njih kao na „reči saveza (Izlazak 34:28).“

Neposredno pre svoje smrti Mojsije je podsetio narod na to kako ih je Bog vodio i postupao sa njima, i rekao im: „I objavio vam je svoj savez koji vas je uputio da držite – Deset reči, koje je zatim napisao na dve kamene ploče“ (5. Mojsijeva 4:13).

Kada je Mojsije sišao sa planine noseći dve ploče (starog ) saveza, slava je pokrivala njegovo lice, slava toliko slavna da je Mojsije morao da pokrije lice kako bi sakrio slavu od naroda. Međutim, slava povezana sa našom službom, službom Hristu, još je slavnija.

Neka svaka poštena i iskrena osoba pročita ovaj pasus otvorenog uma. Ukoliko sam izopačio značenje pasusa pišite mi i pokažite mi gde sam to učinio. Pokažite mi gde sam napisao bilo šta što je u suprotnosti sa Božjom reči.

Zapovesti ukinute?

Sada pažljivo zapazite da u pasusu ne piše da su zapovesti ukinute. Ovde prave grešku oni koji odbacuju zakon. Čak iako se pominje ono što je napisano i uklesano na kamenu, pasus jasno kaže da je služba zakona ukinuta a ne zakon sam po sebi. Postoji razlika i razumevanje ove razlike je ključno. Ako smo u stanju da razumemo ovu razliku onda ćemo biti u stanju da razumemo i istinu u pogledu zakona koju pokušavamo da objasnimo proteklih godina.

„Služba“ ili „vladavina“ je sistem upravljanja. To je način odnosa prema ljudima i upravljanja njima. Postojala je služba povezana sa Deset zapovesti i ova služba je bila služba zakona. To je bio sistem u kome se Bog bavio svojim narodom preko pravila, spoljnih uputstava, preko „slova“ odnosno preko onoga što je napisano. Ovo je suština Starog saveza. To je bio sistem u kome je Bog spolja upravljao svojim narodom, pomoću pravila. Srž tog sistema pravila bile su Deset zapovesti. Znamo da je Bog obećao da će u Novom savezu „upisati svoje zakone u srca“ Svog naroda. On onda više ne upravlja sa njima spolja, preko Deset zapovesti, već upravlja sa njima iznutra, preko svog Duha. To je upravo ono o čemu je Pavle pričao u 2. Korinćanima 3 glava. Slovo (upravljanje spolja) ubija, ali Duh (Hrist u nama) oživljava. Mi nismo sluge slova (pravila), već Duha (Hrista).

Ovo je sada važno: to ne znači da je zakon ukinut jer to ne piše u Bibliji. Mi to nikada nismo učili i ne učimo ni sada. To znači da je vladavina zakona ukinuta. Drugim rečima, mi više ne živimo naše živote u odnosu na zakon (čak iako zakon i dalje postoji i dalje govori istinu). Umesto toga, mi koji živimo u Novom savezu, živimo svoje živote kao odgovor na Hristov život u nama, zakon Duha upravlja nama dajući nam pravednu Hristovu prirodu. Zakon za nas ne predstavlja problem, mi smo završili sa tim sistemom upravljanja. Za nas Hrist je sve i u svemu i ovo je služba koju nam Bog daje. Dok živimo u zajednici sa Hristom, slušajući Njegov glas, razgovarajući lično sa Njim kao sa našim Utešiteljem, kao sa Onim koji nas lično upućuje u svaku istinu, mi živimo u harmoniji sa Deset zapovesti, ali ne zbog samih zapovesti, već kao odgovor na Hristovo prebivanje u nama.

Natprirodna religija

Ovde je pitanje da li Isus može ili ne može, i da li doslovno i Lično On vodi svoj narod, ličnom i prisnom vezom na duhovnom nivou, umesto na drugi način, spoljnim instrukcijama i direktivama drugih ljudi. Ovo je pravo pitanje.

Tragično je da mnogi od nas ne poznaju Hristov glas, niti su voljni da ga upoznaju. Mnogi od nas su rešeni da održe odnos sa Bogom koji se zasniva na istorijskoj prošlosti više nego na sadašnjosti. Mi smo voljni da održavamo odnos sa Bogom na osnovu onoga što je On uradio i rekao, ali se smrtno bojimo komunikacije sa Njim ovde i sada, u ličnom, intimnom, živom odnosu gde nam se On lično obraća i mi razgovaramo sa Njim. Ono što je još tužnije jeste da su oni koji su najistaknutiji u odbacivanju ove zadivljujuće istine o Hristu koji živi u nama i koji upravlja nama iznutra, zapravo vođe naroda. To su oni koji stoje između Hrista i naroda podstičući narod da odbaci živog Božjeg sina, dok oni fokusiraju pažnju na to što je On za nas uradio u prošlosti. Umesto doslovne, žive zajednice sa Hristom oni teže da vežu ljude za zakon.

Hrišćanstvo je natprirodna religija koja se zasniva na realnosti Boga koji živi u ljudima. Usredsređena je na istinu da više nismo samo ljudi, mi smo jedno sa svemoćnim Bogom univerzuma. U čemu je smisao reći da je On naš Otac, da je On naš Bog, da je On naš život, ukoliko nemamo ličnu povezanost sa Njim gde nas On usmerava i vodi u svakom trenutku. Da li treba da zavisimo od pravila da bismo definisali naš odnos sa Njim, kao u slučaju drevnog Izraela kada su živeli pod Starim savezom?

Kada je Isus rekao „daću vam drugog Utešitelja koji će prebivati u vama zauvek,“ zar nam ovo ništa ne znači? Koja je svrha imati živog Ličnog utešitelja kada ne poznajemo njegov glas i nismo u stanju da čujemo šta ima da nam kaže? Više se ne bojim da se bavim Bogom.

Jednom mi je palo na pamet pitanje: „Šta ako mi se obrati zao duh dok težim za doslovnim razgovorom sa Bogom? Kako ću prepoznati da to nije Božji glas?“ Zbog ovakve vrste pitanja držao sam Boga na distanci i bilo je lakše da se bavim pravilima gde sam osećao sigurnost. Nisam želeo da se izlažem opasnosti u duhovnoj realnosti u kojoj ne postoje samo Bog, Isus i anđeli, već gde postoje i zli anđeli koji jedva čekaju da nekoga obmanu. Međutim, počeo sam da shvatam da sveti karakteri u Bibliji nisu imali ovakav strah. Kada je Bog pozvao Samuila kao dečaka kako to da on nije pomislio da mu se možda nije obratio zao duh? Zašto je bio toliko samouveren da je rekao, „govori Gospode, tvoj sluga sluša?“ Kada su se anđeli pojavili Manoju, Avramu, Danilu, Iliji, Agari i mnogima drugima, kako je moguće da se oni nisu plašili da komuniciraju sa natprirodnim? Kako to da se nisu plašili da ih Sotona ne obmane? Sada kada znam odgovor vidim da su moji strahovi bili smešni, ali ja sam bio žrtva svog okruženja. Nisam bio odgojen sa razumevanjem jevanđelja koje sada imam i to je podstaklo strah u meni. Hvala Bogu što mi je otvorio oči tako da sam sada izbavljen od ovog smešnog straha. Činjenica je da Sotona ne može da ometa Božje dete. Zapravo, on se smrtno plaši onih koji su u Hristu. Kada god su apostoli pristupali opsednutoj osobi demoni bi se odmah razbežali na njihovu komandu. Mnogo puta Bog im je govorio i upućivao ih, pa ipak nikada nije bilo bojazni da bi to mogao zli duh da ih upućuje. Kada je osoba u zajednici sa Hristom odakle bi Sotona imao hrabrost da se suoči sa takvom osobom? Na taj način on bi se suprotstavio samom Hristu! Tako nešto nije moguće!

Dakle, osobi koja je ujedinjena sa Hristom, On joj se lično obraća. Čak iako čujem glas koji govori meni, znaću da je to Hristov glas. Čak iako mi se pojavi natprirodno biće znaću da je to Božji glasnik. Ja nisam Sotonin prijatelj, ja sam Božji sluga i posedujem život Njegovog Sina. Sotona nema ništa sa mnom. Ovo je apsolutna biblijska istina.

„Pokorite se, dakle, Bogu, a suprotstavite se Đavolu, i pobeći će od vas“ (Jakov 4:7).

Ne sumnjam da će me neki od onih koji čitaju ovo optužiti da promovišem spiritizam. Palo čovečanstvo je jako sklono da osudi ono što nije doživelo ili razumelo. Sotona je tako efikasno zaslepeo neke od nas da nemaju drugu opciju osim da Božju istinu proglase za zlo, a krajnja posledica će biti da Sotonina dela proglase dobrim. Kao Jevreji, mi težimo da uništimo Božje delo misleći pri tome da služimo Bogu. Neka nam Bog pomogne jer je užasavajuća stvar boriti se protiv Božjeg dela.

image_pdfimage_print