Niko od nas ne može definisati život. Mi ne znamo šta je to, od čega se sastoji, ali znamo da postoji. Na mnogim mestima Biblija nam kaže da smo mi deo Hristovog tela, takođe nam kaže da mi imamo Hristov život. Mnoge ilustracije upotrebljene u Bibliji ističu to. Na primer, postoji ilustracija o čokotu i lozi. Da li ovi stihovi opisuju stvarni ili figurativni odnos? Ja ih shvatam bukvalno, i smatram da na taj način primenjujem značenje koje je savršeno razumno. Činjenica da su New Age-ri izopačili i pretvorili istinu u laž, ne negira realnost onoga što jeste istina.
New Age-ri veruju da smo svi nasledno dobri. Prema njima, mi to samo treba da otkrijemo. Ali istina je da smo učinjeni saučesnicima Božjeg života. Mi smo saučesnici Njegovog života, šta god taj život bio. Vi i ja ne možemo definisati ovo, ali Biblija to naziva Svetim Duhom koji je veoma realan, doslovan. Novo rođenje ne predstavlja samo ljudski odgovor na motivaciju, već je to rezultat sjedinjavanja Božanskog života sa ljudskim i Biblija nas uči da je ovo sjedinjavanje doslovno i stvarno, kao što je stvarno sjedinjavanje između čoveka i njegove žene kada su u braku. Ne kažem da je to ista vrsta sjedinjavanja. Jedno je fizičko, drugo je duhovno, ali je činjenica da ako je nešto „duhovno,“ ne znači da nije realno.
Mi ne znamo mnogo o duhovnim stvarima, ali znamo dovoljno da bismo znali da su one doslovne i stvarne – a ne figurativne. Bog je Duh, anđeli su duhovi, mi imamo duhovni aspekt naše prirode, da li su sve ove stvari figurativne ili doslovne? Isto tako, Božji Duh u nama je doslovna, realna stvar, koja se sjedinjuje sa našim duhom i tako postajemo, u doslovnom smislu, učesnici u samom Božjem životu. To ni na koji način na negira mesto Božje reči u životu hrišćanina, jer kroz Svoju reč, Bog nas upoznaje sa onim što je realno i istinito. Dok učimo o ovim realnim duhovnim stvarima, možemo verovati u njih i stoga ih doživeti. Štaviše, pošto smo samo ljudi, sa običnim ljudskim pamćenjem, sa ljudskom pažnjom, potrebno je da se neprestano hranimo Božjom rečju i da ove stvari neprestano držimo pred našim umovima da ih ne bismo zaboravili. Ove realnosti se doživljavaju verom, ali vera se samo upotrebljava svesno, stoga, ako ne zapamtimo istinu, ne možemo verovati u tu istinu i ne možemo živeti istinu.
Ne verujem u „automatsko“ hrišćanstvo, ali verujem da su hrišćani istinski sudeonici u samom Hristovom životu i da su zato deo Hristovog duhovnog tela. To jest, Njegov život, Njegov Duh postaje deo njihovog postojanja i oni postaju deo Njegovog postojanja, čak iako se realnost ovog postojanja može održati samo verom.
Dva aspekta zakona
Postoje dva aspekta zakona, pisani (slovo) i živi zakon (Hristov Duh). Pisani zakon je upravo to. Zapisano je. Jedino što pisani zakon može da učini je da uputi. Ne postoji sila u onome što ja zapisano, zato taj zakon ubija. Međutim, živi zakon deluje u saradnji sa pisanom reči u smislu, da kada se veruje u pisanu reč onda ono što je zapisano postaje realnost u životu vernika, kroz silu žive reči (2. Korinćanima 3:17).
Biti pod upravom pisanog zakona predstavlja iskustvo koje samo može da dovede do frustriranosti. Ovo je Pavle jako snažno poučavao. Moramo praviti razliku između službe zakona i samog zakona. Čovek može biti u stanju da mi savršeno kaže šta je dobro, ali ako on može samo da me uputi u to što je dobro, ali ne i da mi pomogne da činim dobro, onda je jasno da takav čovek nije prava osoba koja treba da se bavi ljudima koji su slabi po prirodi. Služba Duha je daleko bolja, jer Duh ne samo da upućuje, već omogućava i osposobljava.
Ako ne verujemo da je Duh zapravo doslovni aspekt Boga ili širenje Božjeg života, onda je naravno, ovo nešto što ne možemo prihvatiti. Ali ako je Duh doslovni aspekt Boga, koji se doslovno sjedinjuje sa mojim duhom (doslovnim aspektom mog bića), onda je jasno razumeti razliku između službe Duha (Novi savez) i službe zakona (Stari savez).
Kada Hrist ujedini Svoj život sa mojim, ja ne postajem iznenada sveznajući. Ja ne znam sve. Još uvek mi je potrebna Božja reč i biće mi potrebna dok god živim na ovom svetu. Ono što se menja je moja priroda. Moje priroda se natprirodno menja. To nije rezultat ljudskih napora, to je Božje delo koje se doživljava verom. Ali iako imam samu Hristovu prirodu, nemam Hristovo znanje i zbog toga sam samo beba u Hristu. Samo dok se hranim Božjom rečju, mogu postati zreo u poznavanju Hristove volje, a samim tim zreo i u boljem predstavljanju Njega, svetu. Ovo se zove rast u Hristu ili razvoj karaktera.
Mi imamo Hristovu prirodu, ali priroda nije isto što i identitet. Postali smo deo Njegovog života, jer nam je On dao svoju sopstvenu prirodu, ali mi i dalje ostajemo pojedinci, imamo svoj sopstveni identitet, iako imamo Njegov život. Možda ako bismo mogli savršenije da definišemo život i duh bili bismo u stanju da se bolje uhvatimo u koštac sa značenjem ovih izjava iz Biblije.
