Hristovo raspeće na krstu je najvažnija tema u Bibliji. Veoma je važno znati šta se desilo na krstu, jer na taj način vernik ima ispravan odnos prema Bogu i Njegovom Sinu. Kroz dešavanja na krstu najbolje se mogu upoznati i Otac i Sin. Ako razumemo krst, razumećemo kako se spašavamo kroz Sina Božijeg i zbog čega je On naš Spasitelj. Na krstu ćemo najbolje upoznati Hrista, Spasitelja našega, a kada upoznamo Hrista onda ćemo upoznati i Boga Oca, jer Oni imaju zajedničku prirodu i karakter. Ako ne znamo Hrista, ne možemo poznavati ni Oca.
Jovan (14,6) „Isus mu reče: Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me“.
Da bismo zadobili život večni potrebno je da poznajemo osim Hrista i Boga Oca.
Jovan (17,3) „A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.“
Dešavanja na krstu
Krst i ono što se dešavalo posle krsta je najbolja prilika da se upoznaju i Otac i Sin. Da se podsetimo šta se dogodilo na krstu. Drama na Golgoti se odigrala između trećeg i devetoga sata po jevrejskom računanju vremena, odnosno između 9 i 15 časova.
U prva tri sata na krstu Isus:
a) se moli svome Ocu:
Luka (23,34) „Oče oprosti im, jer ne znaju šta čine“. Ova molitva je obradovala srca anđela i svetova u svemiru koji nisu pali, a koji su posmatrali šta se dešavalo na krstu.“
b) govori razbojniku koji se pokajao
Luka (23, 43) „Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju“.
c) Zbrinjava majku kod učenika koga je mnogo voleo
Jovan (19, 26-27) „A Isus videvši mater i učenika koga ljubljaše gde stoji pored nje, reče materi svojoj: Ženo, eto ti sina! Potom reče učeniku: Evo ti majke!“
Posle prva tri sata, oko podne, spustila se tama. Svetlost simbolizuje Božiju ljubav i prisutnost, a nedostatak svetlosti je tama. Bog dovodi Sina u poziciju u kojoj se trebao naći Adam. Kada je zgrešio, Adam se odvojio od Boga i na taj način je čitav ljudski rod takođe odvojio od Boga. Hrist treba da spoji ljudski rod sa Bogom i zbog toga je doveden u poziciju u kojoj se trebao naći Adam. Na taj način Hrist postaje drugi Adam, odnosno poslednji Adam, (1. Kor 15,45). Da li će drugi Adam uspeti da trasira novi put spasenja za pali i grešni ljudski rod ili će svet ostati na putu koga je trasirao prvi Adam, na putu koji vodi u večnu smrt?
Bog povlači svoj Duh (svetlost), odnosno svoju milost od Sina.
Matej (27,46) „A oko devetoga sata povika Isus glasno govoreći: Ili, Ili! Lama savahtani? To jest: Bože moj, Bože moj! Zašto si me ostavio?“
Kada je Bog Otac povukao svoju milost od Svoga Sina, doveo je Hrista u poziciju grešnika, jer je odvojenost od Boga greh.
2. Korinćanima (5,21) „Jer Onog koji ne znaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božija u Njemu.“
Galatima (3,13) „Hrist je nas iskupio od kletve zakonske, postavši za nas kletva, jer je pisano: Proklet svaki koji visi na drvetu.“
Jovan (1.29) „…gle, Jagnje Božije koje uze na se grehe sveta“.
Postoji dosta stihova u Bibliji koji nam govore o tome da je Isus, na krstu, uzeo grehe ovog sveta i da je umro kao najveći grešnik, a da pri tome nikakvog greha nije počinio. “On je uzeo grehe ovoga sveta u kojima nije imao udela da bismo mi mogli naslediti Njegovu pravednost koju nismo zaslužili.“
Priroda i identitet Isusa Hrista na krstu
Da bismo bolje razumeli šta se dešavalo na krstu, potrebno je da se podsetimo i da vidimo ko je bio Isus Hrist u svom identitetu i u svojoj prirodi, odnosno kakav je imao Duh i u kakvom je telu bio na Zemlji.
Isus Hrist je Sin Boga živoga (Matej 16,16). On je po prirodi Bog kao i Njegov Otac (Jovan 14,6; 14,9; 10,30). Otac i Sin imaju zajednički Duh (2. Korinćanima 13:14) koji od Oca izlazi (Jovan 15,26). Biblijskim proučavanjem nije teško zaključiti da svako biće, bilo ljudsko, anđeosko ili Božansko, poseduje duh i telo. Sin Božiji je takođe imao Duh i telo, odnosno On je bio Sin Božiji i Sin čovečiji. Rodoslov Isusa Hrista (Matej 1, 2-16) i (Luka 3, 23-38) nam govori o tome da je Hrist potomak Adamov, odnosno da je Sin čovečiji. Druga dva Jevanđelja (Marko 1,1) i (Jovan 1, 1-3) objašnjavaju nam duhovni rodoslov Isusa Hrista, da je On Sin Božiji i da je na osnovu Sinaštva Bog.
Da vidimo kakvo je telo imao Isus Hrist:
Rimljanima (8,3) „Jer što zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom, posla Bog Sina svog u obličju tela grehovnog, i za greh osudi greh u telu.“
Jevrejima (4,15) „Jer naš prvosveštenik je neko ko ne samo što može da saoseća s nama u našim slabostima, nego je i poput nas iskušan u svemu, ali nije zgrešio.“
Vidimo da je Hrist na Zemlji bio u obličju grešnog tela, i da nije sagrešio. Pošto je bio u obličju grešnog tela, a nije sagrešio, onda zaključujemo da je mogao sagrešiti. Zašto bi Ga Sotona kušao u pustinji, ako ne može sagrešiti. Odvojenost od Boga je greh. Pošto je Isus bio u zajednici sa Ocem Nebeskim, Sotona je kroz kušanje pokušao da odvoji Hrista od Boga (Matej 4, 1-11), ali nije uspeo. Zbog toga je postojao rizik večnog gubitka, da Otac izgubi Sina, jer je Sin mogao sagrešiti. Da je Hrist bio u telu koje nije moglo sagrešiti, onda bi Očeva ljubav prema svetu bila umanjena, jer u tom slučaju Otac nije mogao izgubiti Sina. Kako je Hrist došao u telo koje je moglo sagrešiti? To objašnjava sledeći stih:
Rimljanima (5,12) „Zato, kao što kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše.“
Zbog genetske linije nasleđivanja, od Adama, preko Isusvih predaka, pa sve do Isusove majke, Isus se rodio u telu koje je moglo sagrešiti. Njegovo telo je bilo oslabljeno u odnosu na Adamovo telo, zbog prisutnosti greha u dužini od oko 4000 godina.
Šta je sa Hristovim Duhom? Da li je Hrist imao slavu na Zemlji istu kao što je imao i na Nebu? Šta je to slava Hristova, jer se ta reč često spominje u Bibliji? Slava Hristova jeste Njegov Duh, život i karakter.
Jovan (17,5) „ A sada proslavi Ti mene Oče u Tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe pre nego što svet postade“.
Ovo je stih iz molitve koju Sin upućuje svome Ocu. Jasno se vidi da je Sin imao veću slavu na Nebu, nego na Zemlji. Silaskom na zemlju, Sin je izgubio nešto od Božanskih atributa koje je imao na Nebu. Biblija ne govori direktno šta je izgubio, ali nije teško zaključiti da je izgubio besmrtnost, sveznanje, svuda prisutnost. Zbog čega je Hrist izgubio ove Božanske atribute? Zato što ih Hristovo telo na Zemlji nije moglo prihvatiti. Ne može telo na Zemlji biti svuda prisutno. To je nemoguće. Zamislite da je Hrist bio besmrtan na Zemlji i da je pogrešio. To je nemoguća kombinacija. Pošto je mogao sagrešiti, onda je morao biti smrtan. To jasno kaže stih Rimljanima 5,12. Ako nije mogao sagrešiti, onda nije imao ljudski život na Zemlji. Ranije smo zaključili da je imao grešno telo na Zemlji kao što ga i mi imamo. Ako je živeo u telu koje nije grešno, onda nas ne može spasiti. On nas spašava ljudsko-Božanskim životom sa kojim je pobedio greh na krstu i taj život nam daje posle Njegovog vaskrsenja i proslavljenja na Nebu, u Očevoj slavi. To je spasonosni život koga dobijamo kada otvorimo svoje srce za Hrista. Čovek ne može pobediti greh, ali zato Hrist u čoveku to može. Zato je Hrist naš Spasitelj.
Šta je sa Hristovim karakterom? Kakav je On imao karakter na Zemlji. On je imao karakter Sina Božijega koga je doneo sa Neba na Zemlju. Ja bih Boga opisao, po karakternim crtama, da je On: ljubav, lepota, dobrota, pravda, istina, milost… Pošto su Otac i Sin jedno (Jovan 10,30), onda je i Sin takav. Po karakteru Otac nije ništa veći od Sina, niti je Sin manji od Oca. Zato je Hrist izgovorio sledeće reči:
Jovan (14,7) „Kad biste mene znali onda biste znali i Oca mog; i od sada poznajete Ga i videli ste ga.“
Otac i Sin su u individualnosti dva različita Božanska bića (Jovan 17,5), ali su u karakteru jedno. Otac je na Nebu, a Sin je na Zemlji i onaj ko je video Sina video je i Oca, jer Sin odslikava Očev karakter.
Jovan (14,9) „…Koji vide mene, vide Oca…“
Možemo zaključiti da je Isus takođe Bog kao i Njegov Otac, ali Bog po prirodi, jer priroda oslikava njihov karakter.
Jovan (20,28) „ I odgovori Toma i reče: Gospod moj i Bog moj!“
U poslanici Jevrejima u prvoj glavi Bog oslovljava Sina:
Jevrejima (1,8) „A Sinu: Presto je Tvoj, Bože, va vek veka; palica je pravde palica carstva Tvog.“
Na prvi pogled ispada da je Sin veći od Oca, kada se pročita ovaj stih. Postoje stihovi koji nam jasno govore da je Bog Otac Izvor i darodavac života i da je sve stvorio sa Sinom (Priče 8, 22-30), kroz Sina (1. Korinćanima 8,6) i za Sina (Kološanima 1,16). Pošto je Bog sve stvorio za Sina i dao mu svu silu i vlast i na Nebu i na Zemlji (Matej 28,18), onda je gornji stih jasan. Postoji mnogo stihova u Bibliji koji nam govore da je Otac veći od Sina, ne zbog Njihove prirode, nego zato što je Otac uzrok večnog postojanja Sina. Odnos između Oca i Sina je posebna tema i ovde nećemo govoriti o tome.
Možemo zaključiti da je Hrist na Zemlji bio u telu koje je moglo sagrešiti, ali da nije sagrešilo i da je po prirodi bio Bog kao i Njegov Otac i da im je karakter bio isti, bez obzira što je Otac bio na Nebu, a Sin na Zemlji. Obojica su bili : ljubav, lepota, dobrota, pravda, istina i milost. Isus Hrist je imao ljudsko-Božansku prirodu na Zemlji.
Otac i Sin na različitim pozicijama dok se odvijala drama na krstu
Rekli smo da je Sin na krstu doveden u poziciju u kojoj se trebao naći Adam kada je pogrešio. Otac i Sin su doneli Plan spasenja na Nebu, pre nego što je čovek sagrešio. I Otac i Sin su prihvatili veliki rizik, kada su doneli Plan spasenja. Postojala je realna mogućnost da Sin učini greh, a plata za greh je smrt i na taj način Sin bi izgubio zauvek život. U tom slučaju, Otac bi izgubio Sina. Da li će Isus na krstu pobediti Sotonu? Kada je Otac povukao milost od Sina, Sin je učinjen grehom, a ranije smo videli da grešnik ne voli Boga. Ako bi Hrist okrenuo glavu od Boga, ako bi se odrekao Boga pod teretom greha, plan spasenja se ne bi ostvario. Sotona je likovao i bio ubeđen da će Sin Božiji okrenuti svoje lice od Boga, jer taj greh niko ne bi mogao izdržati, ni jedan čovek pa makar bio i prorok, ni jedan anđeo – ni jedno biće u Svemiru.
Kada Bog povuče milost od čoveka, onda u čoveku dođe do potpunog izražaja njegova grešna priroda i onda čovek ne voli Boga. Kada je Bog povukao milost od Hrista, priroda i karakter Sina Božijeg u Njemu borili su se sa grehom koji je stavljen na Njega. Kakav je to karakter imao Sin čovečiji na krstu? Imao je karakter Sina Božijeg sa Neba. Bio je ljubav, lepota, dobrota, pravda, istina i milost, kao i Njegov Otac. Imao je „agape“ ljubav u sebi.
Dramu na Golgoti posmatrali su anđeli i svetovi koji nisu pali. Otac i Sin imaju zajednički karakter, iako se nalaze u različitim pozicijama. Otac je voleo Sina, ali ipak je pokazao gnev prema grehu koji Ga je razdvajao od Sina. Ako Sin ne izdrži, onda će Ga izgubiti zauvek. Sve je zavisilo od Sina Božijeg. Sudbina čovečanstva bila je u Njegovim rukama. Sotona sa palim anđelima na jednoj strani očekivao je pobedu, da mu se Sin Božiji prikloni i okrene glavu od Oca. Bog Otac i anđeli i svetovi koji nisu pali na drugoj strani, očekuju da Hrist ostane uz Oca, da bi Ga Otac kasnije mogao vaskrsnuti iz mrtvih i dati Mu slavu koju je imao pre utelovljenja. Sin Božiji je voleo Oca. Bio je spreman da umre večnom smrću za Oca, a to je potpuna razdvojenost od Boga, prestanak postojanja, smrt zauvek, smrt bez bilo kakve sigurnosti, smrt bez nade u vaskrsenje, smrt koja ne vidi dalje od groba, smrt bez milosti.
Isus se nije odrekao Oca. Ostao je povezan sa Ocem. Dao je svoj život za Oca i tako je povezao grešnog čoveka sa Ocem kroz sebe.
Luka (23,46) „I povikavši Isus iz sveg glasa reče: Oče, u ruke Tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu.“
Isus je, na krstu, svojom smrću pobedio greh. Isusovom smrću na krstu Plan spasenja još nije završen. Sin je obavio svoj deo posla. Na Ocu je ostalo da obavi ostali deo posla. Bog Otac je vaskrsao Hrista treći dan po Pismu. Vaskrsli Isus govori učenicima:
Luka (24,46) „I reče im: tako je pisano i tako je trebalo da Hristos postrada i da ustane iz mrtvih treći dan.“
Rimljanima (10:7) „Ko će sići u bezdan? To jest da izvede Hrista iz mrtvih.“
Rimljanima (10,9) „Jer ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svom da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spašen.“
Da bi Ga Bog podigao iz mrtvih, Hrist je morao prethodno da umre.
Otkrivenje (1,18) „I živi; i bejah mrtav i evo sam živ va vek veka, amin. I imam ključeve od pakla i smrti.“
U prethodnim stihovima smo videli da je Isus po prirodi i karakteru kao i Njegov Otac, da je Gospod, a ovaj stih nam kaže da Ga Otac podiže iz mrtvih. Da bi Ga podigao iz mrtvih, Gospod je prethodno morao da umre. Do ovog zaključka došli smo još ranije, jer smo rekli da Hristovo telo koje je moglo da sagreši ne može primiti slavu besmrtnog Boga, pa je zato Hrist imao slavu manju na Zemlji nego na Nebu, i tako je mogao umreti na krstu.
