U ovom nastavku, govorićemo o krstu iz jednog drugog ugla, tako da ovu temu, koja je najvažnija u Bibliji, na osnovu biblijskih stihova, što više sagledamo, proširimo i produbimo, kako bismo što bolje upoznali našega Spasitelja, a kroz Njega ćemo upoznati i našega i Njegovoga Boga i Oca, Oca milosrđa i Boga svake utehe (2. Korinćanima 1:3).
Krst u fizičkom smislu
U istoriji ljudskog roda postojali su razni načini za izvršavanje smrtne kazne. Jevreji su ubili Stefana, Hristovog sledbenika, kamenovanjem (Dela 7:54-60). Rimljani su izvršavali smrtnu kaznu raspećem na krstu. Taj metod izvršavanja smrtne kazne je krenuo od Feničana oko 600 god. pre nove ere. To se proširilo na Egipćane, a od Egipćana prenelo na Rimljane. Rimljani su ovu smrtnu kaznu primenjivali nad pobunjenicima, kriminalcima i odbeglim robovima. Ovaj metod smrtne kazne je imao za cilj da osuđenik umre u što većim mukama i patnjama koje mogu trajati i po nekoliko dana. Okupljeni narod i prolaznici bi sve to posmatrali i na taj način Rimska vlast je stavljala do znanja svima da moraju biti pokorni i poslušni državi, caru, verskim vođama i svim institucijama državnog aparata. Smrt na krstu je bila nešto najstrašnije što je moglo zadesiti osuđenika, jer kako je vreme prolazilo, osuđenik bi sve teže disao i sve teže dolazio do vazduha i tako bi lagano umirao i mučio bi se, kao što sam rekao, i po nekoliko dana.
Naš Spasitelj na krstu je predao svoj Duh u ruke Ocu svom nebeskom, posle šest sati provedenih na krstu, jer mu je srce prepuklo i nije bio izložen umiranju od nekoliko dana. Ako posmatramo krst u fizičkom smislu, onda je on oruđe za mučenje. Zlostavljanje, mučenje i tortura nije od Boga, nego je od đavola. Tačno je da je Bog Otac povukao svoju milost od Sina svoga na krstu da bi se ostvario Plan spasenja, ali Otac nije izložio Sina fizičkom zlostavljanju. Fizičke patnje našega Spasitelja na krstu nas ne mogu spasiti, kao što neki hrišćani veruju i zlostavljaju svoje telo. Ako bi spasenje dolazilo od zlostavljanja svoga tela onda bi to bilo od Sotone. Fizičkih patnji i mučenja tokom umiranja bilo je i pre i posle Hristovog života na zemlji, čak i gorih i ružnijih, nego što je smrt raspećem na krstu. Za Sina Božijeg najveća patnja na krstu nastala je onda kada je Bog povukao svoju milost od Njega.
Mi nismo svesni da živimo pod Božijom milošću i ne znamo koliko nam ona znači. Da nema Božije milosti, svet koji leži u zlu (1. Jovanova 5:19), toliko bi se izopačio, da bi došlo do brzog samouništenja kroz fizička zlostavljanja, patnju i bol koje bi ljudi svojim postupcima i ponašanjem činili jedni drugima, u daleko većoj meri nego što to sada čine. Ljudska grešna priroda došla bi do punog izražaja. Krst u duhovnom smislu, daje nam sasvim drugačiju sliku od krsta u fizičkom smislu.
Krst u duhovnom smislu
Pogledajmo tri stiha od apostola Pavla:
1. Korinćanima (1:18) „Propovedanje krsta je ludost onima koji ginu, a nama koji se spasavamo je sila Božija.“
1. Korinćanima (1:22) „Jer i Judejci traže znake i Jelini traže mudrost.“
1. Korinćanima (1:23) „A mi propovedamo Hrista raspetoga, Judejcima sablazan, a Jelinima ludost.“
Apostol Jovan je preneo Hristove reči:
Jovan (12:32) „I kada ja budem podignut sa zemlje, sve ću privući sebi.“
Propovedanje krsta (18. stih), isto je kao i propovedanje Hrista raspetoga (23. stih). Krst je objekat na kome je Hrist razapet. Hristos je subjekat i On je taj koji je razapet na krstu. On je u centru pažnje, On je taj o kome se govori. Za Jevreje i Grke, propovedanje Hrista raspetoga je sablazan odnosno ludost.
Jevreji su tražili znake (22. stih). Hrist je za vreme svog zemaljskog života činio čuda (pretvarao vodu u vino, lečio bolesne i one koji su opsednuti demonima, podizao mrtve i sl.) i Jevrejima jasno stavljao do znanja da je On Sin Božiji, odnosno Mesija koji je trebao doći, kao što je najavljeno u Starom zavetu. Jevreji su optužili Hrista za bogohuljenje, jer je On tvrdio da je Sin Božiji (Luka 22:69-70). Za bogohuljenje je sledovala smrtna kazna i to kamenovanjem (3. Mojsijeva 24:16). Zašto su Jevreji tražili da se Isus razapne na krstu prema rimskom zakonu, kada su imali svoj jevrejski zakon. Oni su hteli Hristovu smrt i to pod prokletstvom. Smrt na krstu (vešanje o drvo) je prokletstvo za Jevreje (5. Mojsijeva:22-23). Za Jevreje je sablazan da Mesija može biti raspet na krstu.
Grci su u svemu tražili mudrost (22. stih). Grčka mudrost toga vremena bila je ta da božanstvo nema ništa sa materijom. Raspeće Mesije na krstu za Grke je bila ludost. Za Rimljane krst je takođe bio nešto ne prihvatljivo. Evo šta je rekao rimski filozof i govornik, Ciceron: „Neka sama pomisao na krst bude daleko od rimskih građana. Neka krst bude daleko od rimskih tela, očiju i ušiju.“
U očima duhovnih ljudi, raspeti Hrist na krstu je sila Božija (18. stih). U gore navedenom stihu od apostola Jovana, Hrist, ne spomenuvši krst, daje nam jasnu poruku sa dubokim značenjem. Da bi privukao sve sebi, Hrist je na krstu zaista nešto uradio, nešto što do tada u istoriji ljudskog roda niko nije uradio. Šta je to Hrist na krstu uradio? Isus je na krstu pobedio:
1) Sotonu i to svojom ljubavlju prema Ocu
2) greh, svojom smrću
3) smrt, tako što Ga je Otac vaskrsao.
U sledećim tekstovima, svaku od ove tri stavke posebno ćemo analizirati.
1) Hristova pobeda nad Sotonom
Lucifer je prvo biće, prvi anđeo, koga je Bog stvorio na Nebu (Jezekilj 28:14-15). Kada se u njemu našla nepravednost, on se pobunio protiv Boga i hteo je da se izjednači sa Svevišnjim (Isaija 14:12-14). Sotona je uspeo da zadobije za sebe trećinu nebeske vojske. Sotona je doživeo poraz na Nebu od Sina Božijega.
Otkrivenje (12:9) „I bila je zbačena velika aždaja, stara zmija, koja se zove Đavo ili Sotona, koja zavodi ceo svet. Bila je zbačena na zemlju, a s njom su bili zbačeni i njeni anđeli.“
Kada se Isus rodio u Vitlejemu, Božiji anđeo je rekao pastirima: „Jer vam se danas rodi spas, koji je Hrist Gospod, u gradu Davidovu“ (Luka 2:11). To je bila velika radost za pastire, ali takođe i za Sotonu, jer mu se pružila prilika da uništi Sina Božijega. Sotona je prevario i uzeo vlast od Adama, koju je Adam dobio od Boga. Imao je legalnu vlast na Zemlji i odmah je krenuo u akciju. Delovao je preko Iroda Velikog da se pobiju sva deca starosti do dve godine (Matej 2:1-16). Kada je to uradio, a ipak nije uspeo da ubije Sina Božijeg, tražio je sledeću priliku da pridobije za sebe Sina Božijeg i da Ga uništi. Kušao Ga je u pustinji (Matej 4:1-11). U pustinji Sotona nije uspeo da odvoji Sina Božijega od Boga i da Ga pridobije za sebe. Sada mu se pružila posebna prilika, da na krstu pridobije Sina Božijega za sebe i da Ga tako uništi. Sotona je imao vlast nad većinom Jevreja koji su bili okupljeni i koji su bili pod kontrolom verskih starešina kada se sudilo Hristu.
„Uzmi, uzmi, raspni ga“ (Jovan 19:15). Na krstu, Sotona je pokazao veliku mržnju i bes prema Hristu. Bičevanje Hrista, pre raspeća, zajedno sa fizičkim mukama na krstu, delo su Sotone, jer Sotona nije birao sredstva da uništi Hrista. Sotona je na krstu pokazao svoje pravo lice, pred Bogom, Božijim anđelima i svetovima koji nisu pali i koji su to sve posmatrali. Bog Otac je prema Planu spasenja, povukao milost svoju od svoga Sina i predao Ga u ruke Sotoni. Tako je Sin Božiji učinjen grehom (kao da je grešnik), iako nije učinio nikakav greh. Božiji gnev je bio ogroman prema grehu koji je razdvajao Oca i Sina. Hrist je na krstu imao u sebi i Božansku i ljudsku prirodu, i sa Božanskom ljubavlju ostao je uz Oca svoga Nebeskoga. Sin Božiji na krstu, iako je predat u ruke Sotoni, nije prihvatio Sotonu. Usmrtivši Hrista, Sotona je smatrao da je stvar gotova i da je on pobedio Sina Božijeg. Nije bio svestan da je ubistvom Hrista na krstu iskopao sam sebi jamu u koju je upao. Hristovom smrću na krstu, Sotona se „upecao“ na udicu. To je izraz, koga sam čuo od jednog teologa, koji najbolje odgovara datoj situaciji. Kada je Sotona prevario Adama, Bog mu je rekao:
1. Mojsijeva (3:15) „I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.“
Sin Božiji je na krstu stao na glavu Sotoni. Sotona još uvek postoji, vara ljude i deluje na njihova srca i na taj način uvećava zlo koje postoji na Zemlji. On će to sve raditi do drugog Hristovog dolaska. Isus Hrist je na krstu pobedio Sotonu, jer ga nije prihvatio zbog prevelike ljubavi prema svom Ocu nebeskom.
Može se postaviti pitanje: Kako je Isus na krstu pobedio Sotonu kada je doživeo fizičku patnju, poniženje, bol, stradanje, žalost i sramnu smrt? On je morao podneti odvajanje od ljubavi svoga Oca i morao je podneti grehe celog sveta (Jovan 1:29), da bi Ga Otac mogao vaskrsnuti i proslaviti. Da je Hrist na krstu prihvatio Sotonu, a to bi uradio svaki anđeo i svaki čovek da je bio na Hristovom mestu, onda Ga Otac ne bi mogao vaskrsnuti na način na koji je to uradio i Plan spasenja se ne bi ostvario. Bog Otac u svojoj slavi, daje tebi i meni, taj vaskrsli život (Duh) Sina Božijeg, koji u sebi sadrži Hristov pobednički život sa krsta, tako da ti i ja ne moramo umreti drugom smrću (Otkrivenje 20:6). Ti i ja ne možemo pobediti Sotonu, ali zato Hrist sa svojim vaskrslim životom (Duhom) to može, ako Ga prihvatimo u srce svoje.
2) Hristova pobeda nad grehom
Hrist je morao umreti na krstu, jer je Bog povukao svoju milost od Njega i učinio ga grešnikom. Grešnik je pod prokletstvom.
Rimljanima (6:23) „Plata za greh je smrt.“
Galatima (3:13) „Hrist je nas iskupio od kletve zakonske postavši za nas kletva, jer je pisano: proklet svaki koji visi na drvetu.“
Znamo od ranije da Isus Hrist nije pogrešio, ali da ga je Bog učinio grehom. Prema zakonu grešnik mora da umre. Da li je Bog Hrista učinio grešnikom da bi se ispunila formalna zakonska pravda i da Njegov Sin umre umesto mnogih grešnika? Da li je Bog strogi sudija koji traži kaznu za greh, pa makar kaznio i Svoga Sina. Ne! Bog je učinio svoga Sina grešnikom da bi se ostvario Plan spasenja, odnosno da bi se na osnovu ostvarenog Plana spasenja mogli ti i ja spasiti.
Greh je razdvojenost od Boga. Kada smo razdvojeni od Boga onda smo neprijatelji Božiji. Čitav ljudski rod, odnosno Adamovo potomstvo koje živi u Adamu je odvojeno od Boga i neprijatelji su Božiji.
Rimljanima (5:10) „Jer kada smo se kao neprijatelji pomirili sa Bogom kroz smrt Sina njegova, mnogo ćemo se pre, već pomireni, spasiti životom Njegovim.“
Apostol Pavle nam jasno kaže da nas je Sin Božiji pomirio sa Bogom i to smrću svojom koja se desila na krstu. Posle pomirenja se spasavamo životom Hristovim. Život Hristov, posle Njegove smrti, je Njegov vaskrsli život. Kada je Otac posle vaskrsenja proslavio svoga Sina na Nebu (Jovan 17:5 i 7:39), Sin je dobio slavu u punoći Očevog Duha. U Očevoj slavi i u svome vaskrslom životu (Duhu) u kome je sadržan Njegov pobednički život na krstu, Hrist može svojim Duhom ući u srca naša i dati nam svoj Duh (život). Primajući Hristov život u srce svoje mi se nanovo rađamo (rođenje u Duhu) i Hrist postaje naš Spasitelj.
3) Pobeda nad smrću
Smrt je pobeđena tako što je Bog Otac vaskrsao Sina svoga, odnosno podigao Ga je iz mrtvih.
Rimljanima (10:9) „Jer ako ispovedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svom da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen.“
Kada je Stefan, Hristov sledbenik, tri godine posle Hristovog raspeća kamenovan, poslednje reči koje je izgovorio bile su:
Dela (7:60) „Onda kleče na kolena i povika iza glasa: Gospode, ne uračunaj im greh ovaj! I ovo rekavši usnu.“ (prevod Srpske pravoslavne crkve)
Apostol Luka jasno kaže da je Stefan zaspao, a iz drugih biblijskih stihova se može zaključiti da će spavati sve do drugog Hristovog dolaska.
U sledećem stihovima Hrist razgovara sa svojim učenicima:
Jovan (11:11-14) „Ovo kaza i potom reče: Lazar, prijatelj naš, zaspao je, no idem da ga probudim. Onda rekoše učenici njegovi: Gospode, ako je zaspao, ustaće. A Isus im beše rekao za smrt njegovu; oni pak mišljahu da govori o počinku sna.“
Svi oni koji su „zaspali“ probudiće se o drugom Hristovom dolasku. Oni su zaspali u Hristu i Biblija to naziva prva smrt. U toku života oni su otvorili svoje srce za Hrista i nanovo se rodili (rođenje u Duhu). Pošto je Bog vaskrsao Hrista, tako će i oni biti vaskrsnuti, jer su zaspali u Hristu, i neće morati da umru za večnost.
Otkrivenje (20:6) „Blažen je i svet onaj koji ima udela u prvom vaskrsenju, nad njima druga smrt nema vlasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće sa Njim hiljadu godina.“
Posle četrdeset dana od vaskrsenja Sin Božiji se uzneo na Nebo. Bog je sa Neba na Zemlju poslao ljubljenoga Jedinorođenog Sina, a sada sa Zemlje na Nebo Mu dolazi ljubljeni Prvorođeni Sin. Posle Hristovog vaskrsenja Bog ima mnogo ljubljene dece, i sinova i kćeri, od kojih je Hrist prvi. Božija deca su svi oni koji su primili Hrista u srce svoje (Jovan 1:11-13). Bog je na Nebu proslavio Sina (Jovan 7:39 i 17:5) i vratio Mu slavu u punoći svoga Duha, koju je imao pre utelovljenja. Sin Božiji u Očevoj slavi i u svome pobedničkom životu sa krsta, na pedeseti dan posle vaskrsenja, ulazi u srca svojih učenika, srca svojih sledbenika u srca svoje Crkve i boravi u srcu Božijeg naroda.
Hrist je spasenje ostvario u sebi kako bi ga preneo drugima. Vernici koji imaju Hrista u srcu svome, nisu više nemoćni, nego mogu i oni pobediti Sotonu, greh i smrt. To ne rade oni, nego to radi Hristov Duh u njima. Njihova grešna priroda se umanjuje, a pobednički Hristov život se uvećava. Tako se vernik opravdava, posvećuje i proslavlja. Takav vernik živi ovde na Zemlji u carstvu blagodati da bi jednog dana živeo i u Carstvu slave na Nebu. Slava i hvala Bogu Ocu i Njegovom Sinu na realizaciji Plana spasenja, odnosno prevelikoj ljubavi prema grešnom ljudskom rodu!
