Ostružnica, Srbija
mojsic.jovan@gmail.com

Hristova pobeda na krstu (3)

Hristovo raspeće na krstu je, prema Bibliji, najveći događaj u istoriji ljudskog roda. U prethodna dva izlaganja smo videli šta se desilo na krstu i šta je Isus Hrist, Sin Božiji, uradio za ljudski rod.

Osuda Isusa na smrt

Ko je Isusa osudio na smrt? Ovo pitanje je na prvi pogled veoma naivno i prosto. Čak i početnici i oni koji ne poznaju ovu materiju, znaju odgovor na ovo pitanje. Mnogi će reći da je to učinio Pilat. To je tačan odgovor, ali Pilat je samo izvršitelj toga čina. Otići ćemo malo dublje u proučavanju ove teme!

Luka (23:1-4) „I ustade sve mnoštvo i odvede ga Pilatu. I počeše ga tužiti govoreći: – Ovoga nađosmo da otpađuje narod naš, i zabranjuje davati ćesaru danak, i govori da je on Hristos car. A Pilat ga zapita govoreći: jesi li ti car judejski? A on odgovarajući reče mu: – Ti kažeš. A Pilat reče prvosveštenicima i narodu: – Ne nalazim nikakve krivice na ovom čoveku.“

Prvosveštenici i jevrejski narod su optužili Sina Božijega pred Pilatom. Bez obzira na ozbiljnost optužbi, Pilat nije našao nikakvu krivicu na Hristu. To je ponovio nekoliko puta u toku suđenja. Pilat je morao da im o Prazniku pusti jednog optuženoga i hteo je da im pusti Isusa.

Luka (23:18) „A oni svi zajedno povikaše govoreći: – Uzmi ovoga, a pusti nam Varavu!“

Pilat je i dalje hteo da pusti Isusa.

Luka (23:21) „A oni vikahu govoreći: – Raspni ga, raspni.“

Pilat i dalje ništa nije nalazio na Isusu što bi zasluživalo smrt.

Luka (23:23) „A oni jednako navaljivahu sa velikom vikom, i iskahu da se on razapne; i nadvlada vika njihova i prvosveštenička.“

Pilat je postupio po volji Jevreja i prvosveštenika i predao Isusa da se razapne. Zašto je Pilat promenio mišljenje?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje treba da znamo da je Pilat bio rimski namesnik i da je od vlasti u Rimu dobio ovlašćenja da drži jevrejsku teritoriju pod kontrolom. Na raspolaganju je imao potreban broj vojnika i pomoću njih je držao red nad jevrejskim narodom. Za svoj rad, Pilat je polagao račune ćesaru u Rimu. Potrebno je da se vratimo na optužnicu i da vidimo kako je ona lukavo smišljena od strane prvosveštenika.

Jovan (19:12) „Od tada gledaše Pilat da ga pusti. Ali Judejci vikahu govoreći: – Ako ovoga pustiš, nisi prijatelj ćesaru. Svaki koji sebe carem gradi protivi se ćesaru.“

Jovan (19:15) „…- zar cara vašeg da razapnem? Odgovoriše prvosveštenici: Nemamo cara osim ćesara“.

Jevreji su mrzeli Rimljane, jer su bili pod njihovom okupacijom. Njihova mržnja prema Isusu je bila još veća. Javno su priznali ćesara iz Rima samo da bi razapeli Isusa. Prvosveštenici i većina fariseja su pokazali mržnju i bes prema Isusu, a licemerstvo, pokornost i potčinjenost prema Rimljanima, samo da bi Isusa usmrtili. Kada su Jevreji javno priznali ćesara, Pilat se uplašio pobune od strane Jevreja, jer bi Jevreji podržavajući ćesara mogli ugroziti njegovu poziciju. Pilat je, bojeći se za svoju poziciju, promenio mišljenje i predao Isusa da se razapne, iako je bio uveren da na Isusu nema nikakve krivice.

Prvosveštenici, fariseji i Pilat i današnje vreme

Možemo povući paralelu između Prvosveštenika i fariseja (ne svih) sa jedne strane i Pilata sa druge strane, između verske i izvršne vlasti. Zajedno su doprineli Isusovoj smrti na krstu. Verska vlast (institucionalna, organizaciona i hijerarhijska vlast verske organizacije, zajednice i sl) se pokazala daleko opasnijom, podmuklijom i perfidnijom od izvršne vlasti. Verska vlast je prikriveno delovala preko izvršne vlasti i tako ostvarivala svoje namere i postizala svoje ciljeve. Tako je bilo u prošlosti u istoriji ljudskog roda, a tako će biti i u budućnosti (Otkrivenje 18:4-5).

Prvosveštenici i fariseji su bili verska elita toga vremena. Imali su ogromno poverenje naroda. Njihovo najviše institucionalno telo zvalo se Sinedrion. Sinedrion je donosio najvažnije odluke. Osnovni njihov zadatak je bio da svojim delovanjem omoguće narodu što veću povezanost sa Bogom. Čitali su i poznavali Bibliju, odnosno Stari zavet. Poznavali su Bibliju, ali nisu poznavali Sina Božijega. Nisu Ga prepoznali i prihvatili. Proroci u Starom zavetu su govorili o dolasku Mesije. Više proroka je govorilo o tome. Psalam 22 govori o stradanju pravednika Isusa Hrista. Prorok Isaija, oko 700 godina pre Hrista, u 53. glavi, opisuje Hrista, slikovito i istinito kao jevanđelisti koji su Ga lično poznavali. Bog je preko proroka u Starom zavetu najavio dolazak Sina Božijega. Osnovni zadatak prvosveštenika i fariseja, bio je da Ga prepoznaju i objave narodu. Umesto toga oni su Ga, sramno, razapeli na krstu. Želeli su Njegovu smrt više od Pilata. Nisu imali izvršnu moć, ali su veoma vešto upotrebili Pilata i ostvarili svoje ciljeve.

Pilat je bio predstavnik Rimske vlasti. Imao je ogromnu vlast i izvršnu moć. Mogao je da osudi zločince, a isto tako i da oslobodi one u čiju krivicu nije bio uveren. Za svoj rad bio je odgovoran ćesaru u Rimu. Bio je uveren da na Isusu nema nikakve krivice. Ipak je osudio Isusa na smrt, da bi sačuvao svoju poziciju i status koju je imao. Iako je organizaciono bio nadređen Jevrejima, stavio se u poziciju da izvrši njihove zahteve za ostvarivanje njihovih ciljeva. Nije u sebi imao silu da se suprotstavi grehu i da oslobodi Isusa. Sotona ga je veoma vešto upotrebio.

Sada ćemo povući paralelu između vremena kada je Isus razapet na krstu i današnjeg vremena. U ondašnjem vremenu ljudi su živeli u telima koja su bila opterećena gresima oko 4000 godina od kada je čovek sagrešio. Danas ljudi žive u telima koja su opterećena gresima oko 6000 godina od Adamovog razdvajanja od Boga. Današnjem čoveku, ako u sebi nema Božiju silu da se suprotstavi grehu, mnogo je lakše pogrešiti nego u doba kada je Isus bio na zemlji. Možemo sebi postaviti pitanje: Ko je danas verska elita? U koga narod ima ogromno poverenje? Možemo li danas prepoznati Sinedrion? Ako Jevreji nisu prepoznali Sina Božijeg, da li Ga je današnja verska elita prepoznala i da li veruje da je On zaista Sin Božiji? Na ta pitanja treba svako sebi dati odgovor. Ne dozvolimo da nas današnji „prvosveštenici“ i „fariseji“ obmanu, kao što je većina Jevreja bila obmanuta i tako su razapeli Sina Božijega. Nemojmo ponovo sami sebi razapinjati Sina Božijega.

Današnji „prvosveštenici“ i „fariseji“ nemaju izvršnu vlast. Kada je Jevrejska verska elita mogla iskoristiti okupatorsku izvršnu vlast za svoje potrebe i ciljeve, onda će verska elita današnjeg vremena veoma lako upotrebiti izvršnu vlast naroda, bilo na lokalnom, državnom ili globalnom nivou, da se obračuna sa svima onima koji drugačije razmišljaju od verske elite.
Današnja izvršna vlast i vlast onoga vremena koju je predstavljao Pilat, ne razlikuju se mnogo. Pilata danas predstavljaju predsednici vlada i država. Ako se Pilat stavio u službu prvosveštenika, fariseja i Jevrejskog naroda koji su mu bili podređeni, onda će se današnji Pilati, čast izuzecima, veoma rado, staviti u službu verske elite (Otkrivenje 18:3), radi svog ličnog interesa i da bi sačuvali poziciju i status u društvu koje im je dato.

Ko je razapeo Isusa, na krstu, na Golgoti?

To su uradili Rimski vojnici. Raspeće je završni čin drame na Golgoti. Šta je bilo neposredno pre raspeća? Bilo je suđenje. Videli smo u prethodnim naslovima kako se odvijalo suđenje. Otići ćemo još jedan korak dalje da vidimo šta se dešavalo pre suđenja! Kada je Isus vaskrsao Lazara (Jovan 11:1-46), ta vest je došla do fariseja. Fariseji i prvosveštenici su sazvali Sinedrion i zapitali se šta da rade sa Isusom, jer je On činio čuda i zbog toga može pridobiti narod za sebe, čime bi se ugrozila njihova pozicija.

Jovan (11:48) „Ako ga ostavimo tako, svi će poverovati u njega, pa će doći Rimljani i uzeti nam i zemlju i narod.“

Pogledajmo licemerstvo, neiskrenost i lažni patriotizam kod prvosveštenika i fariseja. Jevreji su tražili znake, da bi prihvatili Mesiju (1. Korinćanima 11:22) i te znake su imali (Lazarevo vaskrsenje). Umesto da prihvate Isusa za Mesiju, oni ga odbacuju. Iz gornjeg stiha se vidi da razlog za odbacivanje Isusa vide u tome da će im Rimljani uzeti zemlju i narod. To je lažni patriotizam, koji je uvek prisutan kroz istoriju ljudskog roda, gotovo kod svih naroda. Sotona, kroz svoje poslušnike, da bi ostvario svoj cilj, obmanjuje narod, kako bi narod dao podršku lažnim patriotama. Isti ti prvosveštenici i fariseji, na suđenju Isusu uzvikivali su: „Nemamo cara osim ćesara“ (Jovan 19:15). Kajafa, koji je bio prvosveštenik, predložio je okupljenima da je bolje da jedan čovek umre, nego da sav narod propadne.

Jovan (11:53) „Od toga, dakle, dana dogovoriše se da ga ubiju.“

Možemo sebi postaviti pitanje: Ko je razapeo (ubio) Isusa Hrista na krstu na Golgoti? Ovo pitanje ne postavljamo da bismo nekome sudili. Ni Isus nikome nije sudio (Jovan 3:17), nego se molio za grešnike dok je bio na krstu: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine?“ (Luka 23:34).

Ovo pitanje je postavljeno da bismo mogli izvući životnu mudrost iz svega onoga što se dešavalo neposredno pre Isusovog raspeća. Kada gledamo neko zlo koje se dešava oko nas, mi smo često puta spremni da osudimo izvršitelje toga zla, a nismo svesni da je uzrok toga zla daleko dublji i nevidljiv za naše telesne oči. Oni koji gledaju duhovnim očima, oni razumeju šta piše u Bibliji, neće osuđivati grešnike, ali će osuditi svaki greh. Oni znaju odakle zlo dolazi. Kao što smo ranije rekli, Isus je na krstu od Sotone doživeo fizičku patnju, poniženje, bol, stradanje, žalost i sramnu smrt? Sotona je to radio preko Sinedriona, preko prvosveštenika i fariseja (ali ne svih), preko Jevreja (ali ne svih), preko Pilata i preko Rimskih vojnika koji su učestvovali u tome. Oni svi imaju nešto zajedničko što ih spaja, a to je greh. Rekli smo da je greh odvojenost od Boga. Svi učesnici toga događaja koji su odbacili Božiju milost, koju je Bog izlio na Adama i njegovo potomstvo, predali su se u ruke Sotoni i razapeli su Isusa na krstu, na Golgoti.

Kao što smo videli, prvosveštenici i Jevreji imaju najveću odgovornost za Isusovu smrt na krstu. Zbog toga, u nekim hrišćanskim krugovima, postoji anti-raspoloženje prema Jevrejima. Mi treba da imamo anti-raspoloženje prema grehu, a ne prema nacijama i narodima, jer je Hrist umro za sve ljude ovoga sveta, bez obzira na nacionalnu, rasnu, versku i polnu pripadnost. Čak nam je i Hrist rekao da je spasenje od Judejaca (Jovan 4:22). Hristovi učenici, zajedno sa apostolom Pavlom bili su Jevreji, osim apostola Luke koji je bio Grk. Svi su oni, posle izlivanja Svetog Duha na apostole, živeli Hristovim vaskrslim pobedničkim životom u Očevoj slavi. Živeli su životom našeg Spasitelja i tako su se uzidali u duhovnu građevinu koja se zove Hristova Crkva. Bog je kroz njih, omogućio i nama, da i mi možemo, primiti Hrista u srce svoje, da se i mi možemo uzidati u duhovnu građevinu, ako uz molitve čitamo jevanđelja i poslanice koje su oni napisali.

Na kraju možemo zaključiti da je krst na Golgoti najveća ljudska sramota, jer je grešni ljudski rod razapeo Sina Božijega, ali to je i mesto gde je Bog pokazao neshvatljivu „agape“ ljubav prema istom tome grešnom ljudskom rodu. Bog je poslao svoga Sina, da umre na krstu i za tebe i za mene, da bismo se ti i ja mogli spasiti i zadobiti život večni.

1. Jovanova (4:10-11) „U tome je ljubav, ne što mi zavolesmo Boga, nego što On zavoli nas, i posla Sina svoga, kao žrtvu pomirenja za grehe naše. Ljubljeni, kad ovako Bog zavoli nas, i mi smo dužni ljubiti jedni druge.“

Najveća sila u svemiru, koja jedina može preobraziti grešno ljudsko srce, jeste sila Božanske ljubavi na krstu, na Golgoti. Slava i hvala Bogu Ocu i njegovom Sinu na tome!

Prethodni nastavak

Print Friendly, PDF & Email
6 Jula 2020