Isus Hrist Sin Božji došao je na ovu zemlju i postao čovek. On je stoprocentno bio ljudsko biće, ali u isto vreme je bio u potpunosti Božanstvo. Ovo je istina koju su hrišćani objavljivali vekovima i većina je i danas drži kao nepokolebljivu istinu.
Na prvi pogled ovakav koncept deluje da je kontradiktoran i nemoguć za uskladiti. Većina hrišćana ga smatra misterijom i nečim što treba prihvatiti verom, bez pokušaja da se razume. Međutim, Isusovo Božanstvo u punini udruženo sa činjenicom da je On bio u potpunosti ljudsko biće predstavlja ključ plana spasenja, i ukoliko ne budemo razumeli kako je Isus mogao biti u potpunosti čovek, a ipak i Božanstvo u punini, plan spasenja će uvek za nas biti nerazumljiva misterija.
Čovečanstvo palo u Adamu
Kada se Adam okrenuo od Boga povukao je za sobom čitavo čovečanstvo. To je bilo čovečanstvo koje je odbacilo Boga, jer se čitavo čovečanstvo nalazilo u jednom čoveku. Adam je u tom trenutku pada predstavljao čitav ljudski rod. Adamov život je život koji je bio prosleđen na sve nas i odluka koju je doneo uticala je na sve koji bi kasnije došli iz njegovog života. Adam je usvojio Sotonino životno načelo (nezavisnost od Boga), i doveo ljudski rod na Sotoninu teritoriju. Od tog trenutka svaka osoba koja se rađa kao Adamov potomak pripada Sotoni. Ovde nas je Adam postavio.
Kako bismo razumeli šta je Isus uradio kako bi nas spasio, i koje kvalifikacije su mu trebale da bi izdejstvovao naše spasenje, moramo za trenutak pogledati u stanje čovečanstva u koje nas je Adam postavio. Kada je Adam odveo čovečanstvo na Sotonin teren, sve što je bilo potrebno da bi se preokrenula situacija u suprotnom smeru, bilo je da Adam donese odluku da se vrati Bogu. Izgleda veoma jednostavno, ali razmotrimo nešto: nije moguće ni jednom biću u univerzumu da se okrene Bogu osim ukoliko Božji Duh ne deluje na tu osobu. Prema Isusovim rečima, samo Bog je dobar (Matej 19:17) i bez Božjeg Duha nijedno stvorenje ne može biti dobro, čak ni poželeti dobro. Bez Božjeg uticaja mi se po svojoj prirodi plašimo Boga i nemamo želju da uđemo u zajednicu sa Njim.
Kada je Adam izabrao načelo nezavisnosti od Boga ovo je bilo stanje koje je on izabrao za celo čovečanstvo. Legitimni položaj čovečanstva bio je isti kao Sotonin položaj; čovečanstvo je bilo razdvojeno od Boga, bez uticaja Božjeg Duha, i nesposobno da izabere drugačije.
„Zato je telesan um neprijateljstvo Bogu, jer se ne pokorava Božjem Zakonu, niti zapravo može.“ (Rimljanima 8:7)
Jedina nada čovečanstva
Postojala je samo jedna moguća nada za čovečanstvo i ona je glasila: Ako bi postojalo ljudsko biće, rođeno od Adamove rase, postavljeno u potpuno isti položaj u koji je Adam postavio čovečanstvo (razdvojenost od Boga), koje bi moglo dobrovoljno da izabere da se vrati Bogu, onda bi takvo ljudsko biće bilo sposobno da ponovo sjedini čovečanstvo sa Bogom. Ali takva osoba je trebalo da bude u stanju da to obavi, ne samo za sebe, već je takođe trebalo da bude u stanju da prenese svoj život, ponovo sjedinjen sa Bogom, na sve druge ljude. Ovo je najvažnije pitanje u planu spasenja i ljudi ga jako slabo razumeju. Čitav plan spasenja govori o Božjem načinu da ponovo ujedini Sebe sa ljudskim rodom. On to nije mogao da uradi bez čovekovog pristanka. Čovek je sam izabrao da bude nezavisan od Boga i pošto je Bog ustanovio svoju vladavinu na načelu slobode, slobodne volje i slobodnog izbora, Bog se nije mogao mešati nakon što je čovek doneo svoju odluku. Ako se Bog ikada ponovo sjedini sa čovekom, to mora biti čovekovim dobrovoljnim izborom, a bez Boga nije bio sposoban da napravi takav izbor.
Samo je Bog dobar
Isus nam kaže da postoji samo jedan koji je dobar, a to je Bog. Kada razmišljamo o ovome shvatamo da je to apsolutna istina.
„Zašto me zoveš dobrim?” reče mu Isus. „Samo jedan – Bog – je dobar.” (Matej 19:17)
Samo Bog je dobar i na svakom mestu gde možemo pronaći istinsku dobrotu budimo sigurni da smo pronašli Božje prisustvo. Biblija ponekad opisuje čoveka kao „dobrog“, ali samo zato što je Božje prisustvo kroz Božjeg Svetog Duha delovalo u tom čoveku.
Ali kada Biblija izjavljuje da je samo Bog dobar da li to isključuje jedinorođenog Sina Božjeg? Biblija nam kaže da je Isus, „sjajnost slave i obličje bića Njegovog.“ (Jevrejima 1:3). On je u potpunosti kao Njegov Otac i to je bila istina čak i kada je bio ovde u telu. Ovo je istina izražena u Jevanđelju po Jovanu 14:9:
„Isus mu reče: Već sam toliko vremena s vama, a ti me, Filipe, još nisi upoznao? Ko je video mene, video je i Oca. Kako onda kažeš: Pokaži nam Oca?“ (Jovan 14:9)
Isus je bio rođen od Boga – jedino biće u univerzumu koje je nastalo na ovakav način. On je svoju prirodu stekao nasleđem i zbog toga mora da ima iste nasleđene osobine dobrote i ljubavi kao Njegov Otac. Zbog ovoga Isus je bio u potpunosti sposoban da predstavlja Boga dok je boravio na Zemlji, jer zapravo On je bio Bog po prirodi i u Njemu su bile prikazane sve osobine Božje prirode i karaktera.
„I Reč je postala telo i prebivala je među nama i gledali smo njenu slavu, slavu kao jedinorođenog od Oca, punu blagodati i istine.“ (Jovan 1:14)
Ta slava je viđena u Isusu, jedinorođenom od Oca. Drugim rečima, nigde se više takva slava nije mogla videti. Takva slava se jedino mogla naći u jedinorođenom Sinu Božjem. Kada je Isus rekao bogatom mladiću „niko nije dobar osim Boga.“, On nije sugerisao da On, Isus, nije bio dobar. To je bio Njegov način da podstakne čoveka da razmišlja o tome ko je On stvarno bio. Ako je istinska dobrota viđena u Isusu onda to mora značiti da je istinsko Božanstvo bilo u Njemu. On je bio istinski Bog po svojoj prirodi. Ovo je On želeo da čovek shvati.
Božanska priroda – ključ
Evo zbog čega je Isus bio u stanju da bude postavljen u položaj potpune odvojenosti od Boga u kome se nalazilo čovečanstvo, a ipak da bude u stanju da izabere da bude veran Bogu uprkos tome što se nalazio u takvom položaju. Mogao je zbog toga što je bio dobar sam po Sebi, u Sebi! Isusova dobrota nije zavisila od prisutnosti Svetog Duha u Njemu. Ne, mi stvorenja ne možemo biti dobri ukoliko Sveti Duh ne prebiva u nama. Ali Isus je Sin Božji; On je Sam izvor Svoje dobrote! Čak i kada se Božji Duh povukao od Njega, On je i dalje bio dobar, jer je On kao Božji Sin dobar po nasleđu. Istinsko Božanstvo je uvek dobro, pod svim okolnostima, ali je ono i jedino dobro u čitavom univerzumu i zato je bilo potrebno da Božansko biće izdejstvuje čovekovo spasenje. Niko drugi nije mogao to da uradi, čak ni najsvetiji anđeo, jer bi svaki anđeo, odvojen od Boga, istog trenutka postao zao. To je ono što smo naučili iz Luciferovog iskustva.
Bez milosti za Hrista
Isus je na krstu zauzeo mesto čovečanstva. On nije zauzeo mesto čovečanstva koje je pod uticajem milosti. Milost dolazi do nas kroz Isusa Hrista zbog onoga što je On ostvario na krstu. Kada je Isus otišao na krst ta pozicija milosti nije pripadala Isusu. On nije zauzeo naš položaj u kome se sada nalazimo pod milošću. Ne, On je morao da zauzme naš položaj u kome smo zaslužili da budemo kada je Adam doneo svoju odluku. On je morao da zauzme taj položaj potpuno odvojen od Boga i bez pomoći Svetog Duha. Ovo je bilo značenje užasavajućeg krika na krstu, „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?”
Ipak, iako Ga je Bog potpuno napustio Isus je i dalje bio u stanju da izabere da ostane veran Bogu. Kako je bio u stanju da uradi ovo? Bio je u stanju da uradi ovo zbog toga što je po svojoj prirodi bio dobar; zbog toga što je po svojoj prirodi bio Božanstvo. Oduzimanje Božjeg Duha i njegovog prisustva nisu učinili da se Isus okrene sebi. Ovo bi se dogodilo da je On bio stvorenje koje je zavisilo od dobrote kao posledice prebivanja Božjeg Duha u njemu. Ali On je bio Božji Sin, suštinski dobar, i tako je bio u stanju da ostane dobar iako je postao čovek i trpeo povlačenje Očevog Duha od Njega. Zadobijanjem ove pobede, kroz Njegovu Božansku prirodu u palom ljudskom telu, On je bio u stanju da pomiri čovečanstvo sa Bogom.
Ove prednosti i koristi Hristove pobede na krstu čovečanstvo je osećalo od trenutka kada je Adam prvi put sagrešio. Isus je „jagnje zaklano od postanka sveta.“ Istog trenutka kada je čovek sagrešio, istog trenutka je Hristova žrtva počela da donosi koristi svetu, čak i hiljadama godina pre nego što je Isus zaista umro. Međutim, ovo nije umanjilo realnost da je Isus zaista trebalo da umre; da je zaista trebalo da bude postavljen u položaj koji je pripadao čoveku. Ovo je Bog obećao od početka i Isus je morao da ispuni to obećanje do najsitnijih detalja u potpunosti zauzimajući čovekovo mesto.
U potpunosti čovek
Evidentno je da je Isus morao da postane ljudsko biće u svoj punini ili u suprotnom ne bi mogao da zauzme čovekov položaj i vrati čovečanstvo nazad Bogu. Čovek je bio taj koji je odabrao da nas odvoji od Boga i samo je čovek mogao da preokrene tu odluku. Ali Isus je morao da učini mnogo više od toga da jednostavno postane čovek. On je morao da donese odluku kao ljudsko biće, kao Adamov potomak, pod istim uslovima koje je Adam doveo na ljudski rod; morao je da poseduje ista ograničenja i nedostatke palog degenerisanog čovečanstva, jer ovde nas je Adam postavio i, što je najvažnije, morao je u kritičnom momentu testa da bude potpuno razdvojen od Božjeg Duha. Ovde je greh postavio čovečanstvo i ovde je Isus morao da dođe kako bi izbavio čovečanstvo.
U potpunosti Božanstvo
Međutim, takođe vidimo da je Isus morao biti potpuno Božanstvo, u smislu da je u Svojoj duhovnoj prirodi posedovao samu Božju prirodu. Ovo je bilo apsolutno neophodno kako bi On bio odvojen od Boga, a ipak u stanju da izabere dobro i da veruje Bogu dok je odvojen od Njega. Njegova Božanska priroda bila je od suštinskog značaja za naše spasenje. Bez toga, On ne bi mogao da dovrši naše iskupljenje. Tako da je morao biti u potpunosti čovek kao i u potpunosti Božanstvo.
Razmotrimo drugu tačku: Kada kažemo da je Isus bio potpuno Božanstvo, da li to znači da je sam po sebi posedovao svu moć i silu božanstva? Već smo videli da je posedovao i morao je da poseduje Božju prirodu beskonačne dobrote. Ovo ni na koji način ne umanjuje činjenicu da je On bio u potpunosti čovek. To je jednostavno značilo da je On bio dobar čovek. U svakom smislu bio je ograničen na sposobnosti i snage čovečanstva, ali je bio dobar po prirodi; ovo je bila ključna razlika. A da li je posedovao sposobnosti sveprisutnosti, sveznanja, svemoći i druge Božje osobine? Ako jeste kako je onda mogao da kaže da je bio u potpunosti čovek? Čovečanstvo iziskuje određena ograničenja. Osim toga, ako je Isus bio svemoćan i ako je posedovao svo znanje onda u kom pogledu je mogao biti napušten od Boga na krstu?
Božanska sila ostavljena po strani
Istina je da je Isus ostavio po strani svoju Božansku silu i moć i slavu svoje Božanske slave. Došao je na zemlju kao čovek, ograničen kao i mi, rođen od žene (Galatima 4:4). Rođen je u telu koje je trpelo sve genetske nedostatke i ograničenja koja je na čovečanstvo doneo Adamov pad, a koja su se kvarila i umnožavana 4000 godina. Bio je istinski jedan od nas što se tiče Njegovog fizičkog genetskog nasleđa. On je zaista došao iz Adamove rase.
Plan spasenja je trebalo da bude sproveden prema tačno određenim ograničenjima, unutar jasno određenih granica. Zašto je to bilo tako? Zato što je Bog trebalo da uradi stvari na takav način da bi univerzum mogao biti zadovoljan time što se Bog ponašao pošteno i pravedno – čak i u odnosu prema Luciferu. Nije moglo da bude prostora za obmanu, lukavstvo od strane Boga. Sotona je optužio Boga da je lažov i da je nepouzdan. Jedini način na koji je Bog mogao da pobije takve optužbe je da bude otvoren u svim Svojim delovanjima.
Ako je Isus na zemlji, sam po Sebi, posedovao sve moći svemoćnog Boga, onda sva Isusova patnja ne bi ništa dokazala i pokazala. Onda bi sve moglo biti pretvaranje, laž i ništa osim igranja uloge. I Sotona bi sa pravom mogao da iznosi optužbe, a kako bi Bog mogao da dokaže da nisu tačne? Kada bi Bog počeo da igra ulogu, koje stvorenje bi ikada otkrilo da to nije stvarnost? Niko nije pametniji od Boga i ništa se ne može uporediti sa Njegovom silom i moći. Ako je Isus u sebi posedovao silu svemoćnog Boga, čak i kao čovek, onda je izvesno da bi Sotona tvrdio da Isus nikada nije bio u potpunosti čovek i da nije nadvladao samo u okviru svojih ljudskih sposobnosti i da se nije kvalifikovao da predstavlja čovečanstvo pošto nije nadvladao kao čovek, već samo kao Bog, obučen u telo čoveka. Kako bi Bog mogao da nas ubedi da je bilo drugačije? Neko može odgovoriti, „pa, treba da verujemo Bogu.“ Da, to je tačno. Međutim mi verujemo Bogu zato što smo dokazali da je pouzdan. Dokazali smo i da je Sotona lažov.
Ali gde smo dokazali ove stvari? Gde ih je Bog demonstrirao? Dokazao ih je na Golgoti; one su bile prikazane u velikoj žrtvi koju su učinili Bog i Njegov Sin kada je Isus umro za nas. Ako u ovom činu žrtvovanja ima prostora za optužbe da je sve laž, Božanski čin igranja uloge, onda sam događaj koji je osmišljen da utvrdi poverenje u Boga učinjen je ništavnim.
Sotona je koristio mnoge metode da ubedi svet da Isus nikada nije istinski umro i da je čitava priča oko raspeća bila bajka. Ono što je Bog ostvario u stradanju, smrti, vaskrsenju i nebeskoj službi Svog Sina predstavlja jedinu nadu za čovečanstvo. U Isusu, Bog nam nije dao samo moralnog Učitelja, nije nam dao samo dobar primer. U Isusu, On nam je dao Spasitelja, baš ono što nam je trebalo kao grešnicima, i jedino što je moglo da spasi čovečanstvo. Ovo je istina koja postavlja hrišćanstvo iznad i ispred drugih religija.
Hvala Bogu za Isusa.
