RJEŠENJE: Izlaz iz sebičnosti – kako nas Bog slama i disciplinuje (1)

Biblijski stih koji jasno opisuje stazu koja nas izvodi iz našeg sebičnog života u punu lepotu Hristovog života jeste Galatima 2:20: “Sa Hristom se razapeh. Ipak živim, a opet ne ja, nego Hrist živi u meni.”

Možda nam je to samo dobar stih za pamćenje ili pogodan za pripremanje propovedi, međutim za apostola Pavla koji ga je zapisao to je bio opis njegovog iskustva. On je razmenio pepeo njegovog sebičnog života za lepotu Hristovog vlastitog Božanskog života, a to mu je bilo omogućeno zato što je prihvatio smrt svojem ‘ja’.

Jedino kada je ‘ja’ (sebični život) razapet, tada se Hrist može izraziti svojom slavom u nama. U 2. Korinćanima 3:18 stoji: “I dok otkrivenih lica poput ogledala odražavamo Gospodnju slavu, svi se mi preobražavamo u isto obličje, iz slave u slavu, kao od Gospodnjeg Duha.”

Ovo je prevashodna služba Svetog Duha (Hrista u nama). Iz dana u dan i iz godine u godinu Hrist traži da nas sve više saobražava u sličnost Njemu, ali staza od jednog koraka slave ka sledećem je preko krsta. Ako usmrtimo naš sebični život poznaćemo izobilje Hristovog života, u suprotnom nećemo.

Danas više ne možemo ići slobodno do drveta života kao što je to Adam mogao pre svog pada. U 1. Mojsijevo 3:24 čitamo da je Bog postavio plameni mač ispred drveta života. Dakle, pre nego što možemo imati udeo od ovog drveta plameni mač treba da padne na nas i usmrti naš sebičan život. Ne postoji drugi način za dosezanje Božjeg života. Put krsta je jedini put u puninu života. Ova istina se naučava kako doslovnim rečima tako i kroz simboliku kroz celo Sveto Pismo, od Postanka do Otkrivenja.

Jakovljeva dva susreta sa Bogom

Jakov je bio čovek koji je eksperimentalno naučio šta znači biti slomljen. Možemo naučiti mnoge istine iz njegovog života. Izvanredna stvar u vezi Biblije jeste to što je apsolutno iskrena u zapisima padova i promašaja svojih najvećih ljudi. Sveto Pismo ne prikazuje mermerne svece. U Božjoj Reči vidimo ljude i žene upravo onakve kakvi su bili – sa manama i svime ostalim. Zbog toga su nam biografije biblijskih karaktera veće ohrabrenje nego mnoge biografije pisane u naše vreme (koje neizostavno skrivaju nedostatke ljudi o kojima govore i predstavljaju ih kao super-svece).

Jakov je bio čovek sa strastima kao što su naše. Bio je bez sumnje pozvan od Boga i od večnosti je predodređen da bude izabrana posuda za Božje namere, ali imao je iskvareno i prevarno srce, baš kao što je naše. Bog poziva obične ljude u Njegovu službu – ne supermene. Vrlo često Bog poziva proste, prezrene i slabe u svetu da bi izvršio svoje namere. On ne pridaje nikakvu prednost ljudskoj pameti i sposobnosti u Njegovoj službi.

Jakov se sigurno mnogo puta sreo sa Bogom u svom životu, ali u zapisu koji imamo u 1. Mojsijevoj knjizi stoje dva istaknuta susreta sa Bogom. Prvi kod Vetilja (Betela) gde je sanjao lestve koje dosežu do Neba i gde je rekao: “Ovo je kuća Božija” (1.Mojsijeva 28:10-22). Drugi je kod Fanuila gde se hrvao sa Bogom i gde je rekao: “Video sam Boga licem k licu” (1.Mojsijeva 32:24-32). Između ta dva događaja postoji period od dvadeset godina.

Čitamo da se kod Vetilja Jakov zaustavio kada je zašlo sunce (1.Mojsijeva 28:11). Naravno, to je samo izjava koja ukazuje na doba dana kada je Jakov stigao u Vetilj. Međutim, dok čitamo kasniji zapis Jakovljevog života (u sledeća četiri poglavlja), nalazimo da je sunce zaista zašlo nad njegovim životom. Tako se nastavilo dvadeset godina, tama je postajala sve dublja i dublja, ali tu nije bio kraj priče.

Kod Fanuila se ponovo susreće sa Bogom. I tamo, kaže zapis, odmah nakon njegovog susreta sa Bogom sunce je izašlo i Jakov je nastavio sa putovanjem (1.Mojsijeva 32:31). Opet geografski faktor, ali koji takođe govori nešto o Jakovljevom životu. Bio je drugačiji čovek od tog dana. Tama je prošla i svetlost od Boga je obasjavala njegov život.

Bog nam je dao zapis o Jakovljevoj tami da bi nam pokazao da je bio običan čovek. Iskusio je istu tamu kao i mi, ali je iskusio i izlazak sunca. Ovo nas ohrabruje da verujemo da bez obzira koliko je velika tama našeg sebičnog života, ipak možemo videti izlazak sunca, ako budemo sledili stope Jakova kod Fanuila. Pogledajmo onda Jakovljev život; najpre kada je sunce zašlo nad njim; a zatim kada je sunce izašlo.

Sunce zalazi

Jakov je iz majčine utrobe izašao držeći se za nogu svog brata blizanca. “Tako mu nadenuše ime Jakov (što znači grabljivac, prevarant) (parafraza)” (1. Mojsijeva 25:26). Upravo kakav je Jakov i bio. Uvek je nešto grabio od nekoga. Ugrabio je pravo prvenca od svog brata, a kasnije i blagoslov od svog oca. Ugrabio je Rahilju od njenog oca Lavana, a kasnije takođe i Lavanovo imanje. Jakov je bio i trgovac. Istrgovao je sa Isavom pravo prvorodstva. Kasnije je trgovao sa Lavanom za Rahilju. Kod Vetilja ga nalazimo kako trguje čak i sa Bogom. Jakov je takođe bio prevarant. Kada je želeo blagoslov svog oca bio je spreman da prevari oca kako bi to dobio. Bio je čak spreman da se pozove na ime Božije za svoju laž. Kada ga je Isak pitao kako je uspeo tako brzo da nabavi meso, on mu odgovara: “Gospod je dao” (1.Mojsijeva 27:20). Kako je samo mogao lako da slaže, čak i u ime Gospodnje! Sasvim sigurno nije imao straha Božjeg. Takva je bila Jakovljeva priroda – grabljiva, trgovačka i prevarantska, sve vreme gledajući svoje vlastite zemaljske ciljeve. Jakov je u mnogome bio Adamovo dete.

Božji poziv

Kod Vetilja sunce je konačno zašlo nad njegovim životom. Tamo u snu Bog je Jakovu dao otkrivenje svoje velike i slavne namere za njegov život. Dao mu je ista obećanja kao Avramu, ali kako je Jakov na to odgovorio? On je u ljutnji rekao: “Gospode, ja nisam toliko zainteresovan za sve te duhovne blagoslove. Ako me samo zaštitiš od povreda i opasnosti i daš mi hranu i odeću, biću sasvim srećan. Daću ti deseti deo mojih prihoda i priznati tebe za svog Boga” (parafraza) (1.Mojsijeva 28:20-22).

Mnogi hrišćani su takvi. Bog ih pozove na nešto veliko i slavno, a oni se odluče za nešto što je daleko, daleko ispod tog nivoa. Bog ih pozove da potroše svoju snagu u Njegovom poslu, ali oni protraće njihove živote zarađujući novac i tražeći čast u ovom svetu. Kako je u Božjem narodu malo onih koji prepoznaju svoj uzvišeni poziv! Jedan od njih bio je Božji čovek koji je rekao svom sinu: “Ako je Bog za tebe namislio da budeš misionar, ne bih voleo da se toliko srozaš da postaneš car ili milioner. Šta su kraljevstvo i plemstvo u poređenju sa čašću zadobijanja duša za Hrista.”

Božja svrha za nas – kao i za Jakova – prevazilazi same fizičke blagoslove. Njegova svrha je u osnovi dvostruka – prvo da možemo odražavati Hristov život drugima, i drugo, da možemo pružiti taj život drugima. Ovo je poziv hrišćanina – i ne postoji veći poziv na zemlji. Ipak, mnogi hrišćani poput Jakova ne prepoznaju ovo, pa čak i neki koji su u hrišćanskom radu. Bog im daruje neki duhovni dar ili sposobnost, a oni se ubrzo ponesu tim, potpuno promene pravac i odu daleko od centralne Bogom date svrhe za njihov život. Kao dete koje se ponese svojom igračkom, oni se ponesu svojim darovima. To ispuni ceo njihov vidik i nikada ne vide ništa izvan toga. Kako ih je Sotona mudro skrenuo sa pravog puta, a da toga nisu ni svesni!

Jakov nije mogao prihvatiti veličinu Božje svrhe za njegov život. Bio je zadovoljan sa igračkama kada je Bog želeo da ima nebesko bogatstvo. Rezultat takvog uskog vidika jeste da se Božja svrha za Jakovljev život odložila. Bog je morao da čeka dvadeset godina da bi Jakov postao voljan da okrene svoj um od svetovnih stvari i upravi ga ka višim stvarima. Koliko mnogo hrišćana sprečava i odlaže Božiju slavnu svrhu za njihov život zato što su oduševljeni stvarima koje su u podnožju Božijih visina.

Pavle je bio drugačiji čovek. On je pred sam kraj svog života mogao reći da nije bio neposlušan nebeskoj viziji. Na putu za Damask Bog mu je dao viziju o velikoj službi koju je imao za njega – da slepcima otvara oči i oslobađa ih od Sotonine sile kroz poruku jevanđelja (Dela apostolska 26:16-19). Pavle nigde nije zaglavio u nekom socijalnom radu niti u bilo čemu manjem od onoga na čega ga je Bog pozvao.

Međutim, Jakov nije tako odgovorio kada mu je Bog govorio. I sunce je, dakle, zašlo nad njegovim životom, a stvari su postajale sve mračnije i mračnije. Ipak, predivna stvar jeste da Bog nije dopustio da Jakov ode. On mu je kod Vetilja obećao: “Neću te napustiti dok ne ispunim obećanja koja sam ti dao.” I Bog je održao svoju reč. To je ono što nas hrabri – Božija istrajnost sa Njegovom tvrdoglavom decom.

Božanska disciplina

Bog je morao strogo da disciplinuje Jakova da bi mu ispunio svoja obećanja. Tako vidimo, od ovog momenta, pa sve do drugog sastanka kod Fanuila, dvadeset godina Božanskog kažnjavanja u Jakovljevom životu sa ciljem da on dođe do tačke da prihvati od Boga ono najbolje za svoj život. Pre svega, Bog je postavio lukavu osobu koja će se suočiti sa Jakovom. Lavan je bio pametan koliko i Jakov, i dok su zajedno živeli i pobliže se upoznali, dešavalo se mnogo trenja i neke Jakovljeve oštrice su uklonjene. Bog zna sa kime treba da nas suoči da bi nas očistio od naših nepravilnosti. Bog odmerava svoju disciplinu nad nama prema našim ličnim potrebama; On čini da sve stvari zajedno doprinose našem dobru, čak i kada nas suočava sa nekim kao sto je Lavan – ukoliko se ne pobunimo protiv Božijeg proviđenja. Mnogi ljudi su naučili posvećenje tako što ih je Bog doveo u brak sa nekim ko je isti kao oni. “Varnice lete kada se gvožđe sudari sa gvožđem” (parafraza) (Priče 27:17) – ali time se oštre oba komada gvožđa!

Jakov na kraju počinje da žanje ono što je sejao. Celog svog života je varao druge. Sada sam biva prevaren. Prolazi kroz svadbenu ceremoniju misleći da je oženio Rahilju, ali sledećeg jutra otkriva da je ustvari oženio Liju! Kako mu samo Lavan odgovara! Sada je sam okusio taj gorak lek koji je davao drugima. Bog ne disciplinuje bez cilja ili proizvoljno. On zna koja doza je potrebna svakoj osobi i prema tome daje lek. Milostivima se Bog pokazuje milostiv; tvrdoglavima se pokazuje kao tvrdoglav (Psalmi 18:25). On zna kako treba postupati sa svakim Jakovom.

Nije tu bio kraj Jakovljevim problemima. Nakon četrnaest godina teškog rada stekao je i Rahilju da bi otkrio da je neplodna. Bog je bio milostiv i konačno mu je dao dete sa njom, ali čak ni to nije promenilo Jakova. Još uvek nije mogao verovati Bogu, nego je nastavio da spletkari. Sledeće što je smislio bilo je da prisvoji Lavanovu imovinu. Jakov je bio pametan. On zna sve trgovačke trikove i zna kako da dođe do najbolje Lavanove stoke. Koliko dugo Bog treba da čeka dok Jakov nauči da Mu veruje i odbaci svoju ljudsku genijalnost. Taj isti problem Bog ima i danas sa mnogom svojom decom. On nije impresioniran našom pameću. On nas čeka da ugledamo svu uzaludnost toga, pre nego nas može upotrebiti za Njegovu volju.

Konačno vidimo kako Jakov planira da pobegne od Lavana. Umorio se od življenja sa svojim starcem i želi da ode. Međutim, dok je bežao shvatio je da je samo iskočio iz tiganja u vatru. On doznaje da Isav ide pravo na njega sa velikom vojskom, a i da Lavan ide za njim u poteru. Onaj koji pokušava da pobegne od Božje discipline otkriva da to nije neki lak zadatak. Da je Jakov tu stvar stavio u Božije ruke On bi ga oslobodio od Lavana na svoj način, ali Jakov još nije naučio da se pouzdaje u Boga.

Našavši se na ivici i u životnoj opasnosti Jakov sada počinje da se moli. Brz je da podseti Boga na Njegovo obećanje dato kod Vetilja (1. Mojsijeva 32:9-12). Sama molitva mu nije dovoljna, nego ima i svoje spletke. Smislio je mudar plan kako da sačuva bar deo svog društva – u slučaju da ga Bog napusti. Kako je vrlo mnogo takvih koji pričaju o poverenju u Boga i življenju po veri, a sve vreme imaju neki zemaljski izvor sigurnosti kojem će pribeći u slučaju da sama vera u Boga ne urodi plodom! Jakov zaista u velikoj meri liči na nas, odnosno mi ličimo na njega.

Koliko često smo to videli, kao što je Jakov shvatio kada se susreo sa Isavom, da su naši strahovi neosnovani i da nema potrebe za planiranje, brigu i sumnju u Boga. Isavovo srce je bilo u Božjim rukama i On ga je mogao usmeriti (kako kaže u Pričama 21:1) u kojem god pravcu On odluči. “Kada čovek pokušava da ugodi Bogu, On čini te smiruje čak i njegove najveće neprijatelje” (parafraza) (Priče 16:7. Bog je jasno rekao Jakovu da će se starati za njega, ali Jakov nije mogao da veruje Božjem obećanju. Jakov je proveo dvadeset dugih i bolnih godina karanja pod Božijom rukom. Nisu nam dati svi detalji kroz čega je sve Jakov prošao – ali mora da je imao vrlo mučno vreme. Takođe, mora da je bilo i fizički iscrpljujuće – raditi i spavati na otvorenom, izložen suncu, rosi i kiši, ali sva ova disciplina je bila neophodna sa ciljem da zdrobi Jakovljevu samodovoljnost i samopouzdanje. Tek u kasnijim godinama, kada bude pogledao unatrag, biće u mogućnosti da ceni to kroz čega ga je Bog proveo – ali ne sada. “Božji ukor je uvek ispravan i od najveće dobrobiti za nas, da bismo mogli imati udeo u Njegovoj svetosti. (Ali) Biti kažnjavan nije ugodno dok traje – ono boli! Međutim, kasnije možemo videti rezultat, tihi rast u blagodati i u karakteru” (parafraza) (Jevrejima 12:10-11.

Sunce izlazi

Videli smo kako je sunce zašlo nad Jakovljevim životom i kako je tama postajala sve veća u sledećih dvadeset godina. On je zaista bio samo običan čovek kao mi. I nad takvim čovekom jednog dana sunce izlazi. Bog se sreo sa njim drugi put i promenio ga je u ‘Izrael’. Samo je Bog mogao da vidi neko dobro u tako beskorisnoj osobi poput Jakova i strpljivo ići za njim bez odustajanja. Tu vidimo blagost i veličinu našeg Boga. I to je ono što nas ohrabruje. Uprkos svoj našoj samocentričnosti Bog nas ne baca na deponiju. Strpljiv je sa nama. Možemo da ne verujemo u doktrinu istrajavanja svetih u veri, ali ne možemo neverovati u Božju istrajnost. “Neću te ostaviti dok ne učinim ono sto sam ti obećao”, bilo je Njegovo obećanje Jakovu kod Vetilja – a to je obećanje nama. Kako je divno i kako je ponižavajuće poznati Božju dugostrpljivost u postupanju sa nama. Kada On ne bi bio takav niko od nas ne bi imao nikakvu nadu.

Kod Fanuila Bog zadaje Jakovu konačni udarac. U prethodnih dvadeset godina ga je disciplinovao i lomio, malo po malo. Sada je došlo vreme da dovrši taj posao konačnim udarcem. Da Bog to nije učinio tada, moglo je potrajati još dvadeset godina da bi sunce izašlo nad Jakovom. Bog zna koji je pravi trenutak da jednom zauvek zdrobi naše samopouzdanje.

Kada je Bog konačno slomio Jakova tada je Jakov bio zaista blagosloven. Čitamo zapis: “Tamo je Bog blagoslovio Jakova” (1. Mojsijeva 32:29). Ništa manje od ovoga je ono što Bog želi da daruje svom narodu. Isus je ukazivao na  blagoslov kada je tražio od svojih učenika da čekaju u Jerusalimu Očev blagoslov. Rekao je: “Kada Sveti Duh dođe na vas, primićete silu” (Dela 1:8) – silu sa Bogom i silu sa ljudima. Jakovi će silom Svetog Duha biti preobraženi u Izraele. To je učinilo da sunce izađe nad Petrovim životom i nad životima ostalih apostola tog dana u gornjoj sobi u Jerusalimu. Jedino to može da odgovori nepoštenju našeg sebičnog života. To nije pitanje reforme ili donošenja dobrih odluka ili čak naše rešenosti. Stvar je u tome da nas Sveti Duh (Hrist u nama) u potpunosti zaposedne, upravlja i vlada našim životima.

Ali gde nas to vodi Sveti Duh? Uvek krstu. Samo kada smo razapeti Hrist može živeti u nama u svojoj punini. Tek kada je Isus bio kršten i sahranjen pod vodom – simbolično prihvatajući smrt sebi – tada je Sveti Duh sišao na Njega (Matej 3:16). Tek kada je Jakov bio slomljen bio je i blagosloven. Tek kada je Mojsijevo samopouzdanje bilo zdrobljeno tokom 40 godina čuvanja ovaca, bio je spreman da oslobodi Izrael. Stena je trebala biti udarena pre nego što je mogla poteći živa voda. Izraelci su trebali da prođu kroz reku Jordan (simbolišući smrt i sahranu) pre nego što su mogli da dospeju u Hanaan (koji je simbol života u punini Svetog Duha). Gedeonova vojska je trebala polomiti svoje krčage da bi svetlost mogla iznutra sijati. Petrovo hvalisavo samopouzdanje je trebalo biti zdrobljeno, izdajući Gospoda tri puta, da bi bio spreman za Pedesetnicu. Ovu istinu nalazimo kroz celo Sveto Pismo.

Bilo bi opasno da Bog da silu čoveku koji nije slomljen. Bilo bi to poput davanja oštrog noža šestomesečnoj bebi, ili kao upravljanje strujom od 20.000 volti bez odgovarajuće izolacije. Bog je oprezan. On ne daje silu Svog Duha onima kod kojih je ‘ja’ još neslomljeno. On uklanja svoju silu od čoveka koji prestaje da bude slomljen.

Jakov je sada bio blagosloven od samog Boga. Ranije je Isak položio svoje ruke na njega i blagoslovio ga, kada mu je Jakov doneo divljač (1.Mojsijeva 27:23), ali to nije donelo promenu u Jakovljev život. Pravi blagoslov je došao kod Fanuila i to je lekcija koju i mi treba da naučimo. Nijedan čovek nam ne može dati blagoslov. Čovek – makar bio svet kao Isak – može položiti svoje prazne ruke na naše prazne glave i moliti za nas. Ipak, možda ništa ne dobijemo. Jedino Bog može zapravo da nas ojača. Kada je Isak stavio svoje ruke na Jakovljevu glavu sunce je samo zašlo nad Jakovljevim životom, ali kada ga je Bog blagoslovio sunce je izašlo! Sila pripada Bogu i samo On može da nam je daruje – tamo gde je Jakov ispunio određene uslove i došao do određene tačke u svom životu. Postojali su razlozi zbog kojih je Bog blagoslovio Jakova kod Fanuila.

Nastavak

Prethodni nastavak

Print Friendly, PDF & Email