Pre mnogo, mnogo godina, jedno stvorenje je pomislilo da je posebno i da kao takvo može da egzistira nezavisno od Boga. Ako je neko biće u svemiru moglo pomisliti da je posebno na osnovu lepote i slave kojom je bilo ovenčano, onda je to bilo ovo biće. To je bio najsvetliji anđeo na nebu, princ svetlosti, Lucifer. To je bilo beskrajno lepo, ali u isto vreme i beskrajno slobodno biće.
Knjiga proroka Ezekiela 28,12b: „Ovako kaže Gospod: ‘Ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti i savršeno si lep”.
Srećno u toj slobodi, jer je bilo obavijeno ljubavlju Božjom. Njegovoj slobodi se nije nazirala litica sa koje bi nestala, sve dok se nije počela vrzmati zlokobna misao o izuzetnosti u odnosu na druge oko sebe. Hraneći se tom mišlju, princ svetlosti je postavljao granice slobode sa kojih se nazirala provalija. I konačno, kad je praiskonska zamisao o eskluzivitetu porodila nameru o entitetu ljubavi koji može da postoji nezavisno od Boga, pao je sa litice slobode u ponor ropstva. Princ svetlosti postade princ tame.
Ovaj zlokobni duh o izuzetnosti prenosio se kroz vekove, inficiravši mnoge ljude koji su se odazivali na videlo Božje. Vekovima ljudi koji su bili u određenom vremenskom razdoblju verni Bogu, padali su o ovaj kamen. Isusovi učenici koji su bili u neposrednom kontaktu sa njim dok je na zemlji boravio, takođe su bili zaraženi tim duhom. Kod jednog od dvanaestorice apostola ovaj duh se nije slomio ni pred nebeskom ljubavlju njegovog učitelja. A nesumnjivo da se otpad koji se uvukao u prvobitnoj hrišćanskoj zajednici temeljio na ovom zlokobnom duhu o izuzetnosti, odnevši sa sobom u ambis mnogo života vekovima, odnosivši ih sve do današnjih dana.
Dragi prijatelji, vi koji hodate i živite dobru vest našeg Gospoda Isusa Hrista, kao i vi koji ste na putu da to činite, smatram da je izuzetno važno da budemo oprezni, jer kao što je Đavo ušao u jednog od apostola, tako će pokušati da učini sa svakim od nas, na osnovu prava o izuzetnosti koje mu mi možemo dati.
Deco Božja, Duh našeg Gospoda Isusa Hrista, koji je i Duh našeg Oca koji smo primili, čini nas izuzetnim sam po sebi. Ta se izuzetnost ogleda u ljubavi koju smo primili odozgo. Dopustimo svakoga dana da ta Ljubav živi i raste u nama, da Hrist napravi čudo od svakoga od nas. On će vas poučiti sve što treba da radite, gde da idete, kome čoveku da se pokažete. Ne zaboravite da vas Hrist oblikuje da budete spremni za druge ljude, pa makar to bio i jedan čovek na zemlji. Svakodnevnim predanjem Gospodu Hristu primećujemo nečiju suzu, drhtaj nečijeg srca, bol, ali i osmeh. Tada plačemo sa tužnim, ali i ulazimo u nečiju radost. U ime Hrista oduzeta nam je svaka izuzetnost da bi naša izuzetnost bio naš Gospod, Isus Hrist.
Koga vidimo kad se izgubimo u Njemu? Vidimo osobu pored nas. Čoveka za koga je Bog sišao sa svog prestola da bi dao svoj beskrajni život u svu večnost. Predajmo svakoga dana našem Gospodu iskonsku misao o našoj izuzetnosti, da bi On učinio da nam naši bližnji postanu izuzetni. Videćete onda kako vaše boli, tuge i zabrinutosti ne idu na pijedestal svetske boli, nego one postaju tajne, sakrivene u vašem Gospodu, i eventualno ponekom prijatelju na kojeg vas Gospod uputi. A za celi svet postajaćete svetlo koje sija snagom Božanske ljubavi koja prebiva u vama.
Izuzetna je čast koja nam je ukazana, da na kraju istorije ovoga sveta, u našim telima proslavimo Oca koji je “toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko veruje u njega ne pogine, nego da ima večni život”. (Jovan 3:16)
