Poverovao sam da Bog postoji; i ne znam kako, ali sam jednostavno znao da ono što piše u Bibliji jeste istina. Znao sam da tu ima nešto za mene, ali nisam znao odakle da počnem. Čitao sam Bibliju redom, ali i stihove nasumično i pokušavao da sklopim sliku o Bogu. Puno toga sam shvatao i izlazio iz mraka zablude i neznanja. Ali Bog je i dalje bio misterija za mene. Bojao sam ga se. Čvrsto sam se držao Deset zapovesti i još nekih starozavetnih pravila za koje su mi rekli da i danas važe i smatrao da je to to, da ću ako samo tako uporno nastavim, učiniti da Bog bude zadovoljan sa mnom i jednog dana me, eventualno, pusti da uđem na kapiju nebeskog grada, pa makar i na neki manji, stražnji ulaz, bitno da uđem.
Naime, biti u strahu od Boga, opterećene savesti, sa svakodnevnim slabostima jeste samo dokaz da zaista živimo u svetu koji je pao, tj. otuđen od Boga. To je učinio naš pra-pra otac Adam i ostavio nam u amanet takav život koji se prenosi iz generacije u generaciju. Raj, obećanje večnog života, sa jedne strane, i strah od ognjenog jezera, iako ne u večnom trajanju, bili su motivi između kojih se klackao moj život. Sve do jednog trenutka – do spoznaje Jevanđelja.
Ono je stalno bilo tu, pred mojim očima, ali ne znam kako ga nisam video. Pre Jevanđelja, stalno mi je pred očima bila slika ljutog Boga koji se samo povremeno nasmeši kada učinim nešto dobro ili ne sagrešim u iskušenjima. Živeo sam za te povremene osmehe. Nekada ih dugo nije bilo. U jednom trenutku, razumeo sam pravi odnos između Oca i Sina koji su glavni akteri Jevanđelja. Nisu to više bile, kako su me lagali, neke ličnosti koje su samo uzele takve uloge u planu spasenja već su bili doslovni Otac i doslovni Sin. Ali ni to nije bilo dovoljno. Shvatio sam jednu važnu biblijsku istinu, ali i dalje ostao nezadovoljan.
Da bi mi pokazao svoju ljubav, Bog me odveo na Golgotu i rekao: – Gledaj mog Sina. Da li znaš zašto je to uradio? Da bi dao život tebi. Jel vidiš koliko te volim i koliko te on voli? Vidiš da te voli više od sebe i da je spreman da me nikada više ne vidi, da ne postoji za svu večnost, samo da bi ti živeo, ti takav kakav si. To mi je slomilo srce i slomilo pogrešnu sliku o Bogu. Počeo sam da ga volim. I on je tada ispunio još jedno obećanje – dao mi je život svog vaskrslog Sina Isusa Hrista u Svetom Duhu. Od tada sam novorođeni hrišćanin. Primio sam novo srce kao dar. Ne zato što sam bio dobar, uporan, dobronameran, već zato što me voli. To je radosna vest, to je radost, da nikada nisi sam, da si večno voljen, da uvek imaš nekoga ko brine za tebe, ko ti čuva leđa.
Jevanđelje je radosna vest zato što je ono rešenje za naš problem: greh i unesrećenost. Bog ti je pokazao kroz svog Sina koliko te voli i želi da živi sa svojim Sinom u tebi, dajući ti autoritet Božjeg sina i kćeri. Predivno! Prosto neverovatno, ali ipak verovatno, tj. istinito! A sve to samo verom, tj. da samo poveruješ da je istina ono što kaže u svojoj Reči – Bibliji i prihvatiš to celim srcem. Ništa prostije i jednostavnije. Zašto? Zato što je Bog ljubav. Jevanđelje za mene nije više samo neka lepa teologija o kojoj se priča; ono je postalo deo mene, ono je u meni, jer je Hrist u meni.
