Zašto ljudi imaju predrasude i strah od Jevanđelja? Kakav je to strah? To je nepoverenje koje prožima ljudska srca prema Božjoj Reči koja iziskuje fundamentalnu promenu. Da li se mi bojimo promena? Da li je jevanđelje sila i ako jeste kakva je to sila? Možemo li da odvojimo dovoljno vremena danas i da se preispitamo iz perspektive proroka Jone ili apostola Pavla kome sam više sličan?
Bilo bi dobro da pogledamo izveštaj o Jevanđelju u starozavetnim spisima.
Dobro je da spomenemo Mojsija koji je bio pozvan od strane Boga da izvede napaćeni Božji narod iz egipatske zemlje da bismo razumeli nešto od „jevanđelja“, radosne vesti za koju je pisano „na početku Knjige“, i da bismo imali bolju sliku o Isusu Hristu u novozavetnim spisima. Iz opisa vidimo da je jedan takav poziv nosio sa sobom i ogroman rizik. Rizik kako za svoj sopstveni život, tako i za život cele porodice i jedne cele nacije. Hodajući pustinjom sa stegnutim pastirskim štapom u ruci i nogama prašnjavim od pustinjskog peska, Mojsije je doneo „Nebesku vest“, vest da se navršilo vreme da Bog pohodi svoj narod, da napuste zemlju robovanja i odu u zemlju obećanja gde teče med i mleko.
Hm… čovek za koga znaju da je bio ubica, koji je punih 40 godina bio izgnanik, za koga nisu znali kuda je otišao i da li je uopšte u životu, sada se iznenada pojavio kao grom iz vedra neba sa vešću: „Idemo svome domu!“ Kakva je to vest bila i gde je naš dom? Da li je bilo moguće verovati „tome Mojsiju“?
Kako bismo se mi osećali da smo tamo negde u nekoj dalekoj zemlji, daleko od svog ognjišta, od svog doma i svog srca, daleko od obećanja i od svoje duše, služeći dugo godina kao robovi jednom tuđem caru i narodu u tuđoj zemlji, kome je vaš život i život vaše porodice beznačajan i ništavan. Odjednom čujete vest: „Ustani, uzmi odar svoj i hodi!“ Slobodan si, idi svom domu, tamo gde ti je srce, duša, ognjište, zemlja u kojoj će ti biti ispunjeno obećanje, tamo gde ćeš biti srećan i slobodan, tamo gde teče med i mleko, tamo gde nećeš biti rob, tamo gde ćeš biti sin. Što je ropstvo teže, to je veći vapaj Bogu za slobodom. Opet pitam: „Kakva bi to vest bila? Zar ne bi bila najradosnija vest koju smo ikada čuli?“ Vest koja se tiče nas samih, naše lične slobode, slična današnjem jevanđelju. Da, jevanđelje je najradosnija vest i veće od nje nema. Nema veće radosti od te da neko svoju dušu položi za svoje neprijatelje. Upravo smo mi ti neprijatelji, ljudi u nekoj tuđoj, dalekoj zemlji koje dobri Pastir oslobađa. Ljudi danas viču za slobodom, jer ih je ovaj sistem zarobio. Došlo je vreme za dobrom vešću: „Idemo kući“.
Bog se ne menja, čovek se promenio
Božja Reč se ne menja, ona ostaje uvek ista jer dolazi od Boga koji se ne menja. U 2. Moj. 34,6 On o sebi govori: „Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom“. U Malahija 3,6 stoji: „Jer ja Gospod ne menjam se; zato vi, sinovi Jakovljevi, ne izgiboste“. Jevrejima 13,8: „Isus Hristos juče je i danas onaj isti zauvek“. Čovek je stvoren po Božjem obličju, 1.Moj. 1,27: „I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih“. Po prirodi, čovek je sličan Bogu po dobroti, milosti i ljubavi. Promena koja se dogodila u čoveku je po vlastitom izboru koji je Adam učinio, dok se za Evu samo kaže „da je bila prevarena“. Izbor koji je Adam načinio je naš pravi problem i problem celog čovečanstva. Šta se desilo u edemskom vrtu kada je Gospod došao da obiđe svoju decu posle Adamovog izbora? „A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: „Adame, gde si?“ Vidimo da je Gospod „tražio“ Adama. Verovatno nije bio na onom dogovorenom mestu (mestu od sastanka) gde je trebalo da bude. Veza je bila prekinuta njegovim ličnim izborom gde su postali bezbožni/siromašni/slepi/goli/bez Boga/telesni, jer izveštaj kaže: „… Čuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam „go“, te se sakrih“. Haljina koja je činila da ne budu „goli“ zapravo je bila pokazatelj prave veze sa svojim Tvorcem. Otkrivenje 3,17: „Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i siromah, i slep, i „go“. Sve dok su donosili prave izbore i odluke, imali su vezu sa Bogom. Kada su doneli pogrešan izbor, veza je „pukla“, prestala je da postoji. Postali su „goli“.
Božje rešenje
No, Bog tu nije stao. On je doneo rešenje za Adamov greh i problem umesto nas, da možemo opet da biramo, jer mi kao robovi nemamo svoj vlastiti izbor. On je izabrao umesto nas, da tu vezu (konekciju) obnovi sa palim čovekom. Dao je jedno proročanstvo odmah nakon što je ljudski rod prebacivao krivicu direktno na samog Tvorca: „I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati“. Jedan od glavnih razloga zašto se čovek boji jevanđelja je upravo „golotinja“, odvojenost ili otuđenost (nepoznavanje svog Tvorca). Sve to izaziva strah, nepoverenje i sumnju. Upravo sve suprotno od onog kakav je Tvorac. Zato je bilo potrebe za Spasiteljem koji će nas izbaviti od te golotinje, koji će nam dati svoju haljinu i biti jedan od nas. Neko ko je od ljudskog roda, neko ko je blizak nama, sa kim će biti načinjen Novi zavet, zavet koji se ne može ukinuti, nova haljina koja ne može oveštati, ostariti (kao Izraelu u pustinji). Čoveku je bilo potrebno jedno takvo obećanje od strane Tvorca koji jedini može da ga vrati u stari položaj koji je imao, da mu vrati ono što je izgubio svojim vlastitim izborom. Bio je potreban jedan novi život. To obećanje je upravo 15. stih koji smo čitali, dok je stih 21 nešto što je privremeno bacalo senku na ono što će doći: „I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, (da ne budu goli) i obuče ih u njih“. Konekcija je bila uspostavljena davanjem haljina i jedino se mogla održati verom u obećanje, u zasluge nekog drugog Adama, (jagnjeta Božjeg, koje uze grehe sveta na se, Jovan 1,29.) a ne delima zakona, imajući u Njega potpuno poverenje da je On Bog koji je: (2.Moj.34,6.) žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom, da je On Onaj (Jezekilj 33,11.) koji kaže: „Tako bio ja živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svog puta i bude živ; vratite se, vratite se sa zlih puteva svojih, jer zašto da mrete, dome Izrailjev?“
Hrist u nama
Sama reč „bezbožnik“ ukazuje da neko živi bez Boga, bez obzira da li mi nešto činimo (nazovimo ga) dobro ili zlo. Bog nam je dao „obećanje“ (Emanuel) koje znači s´nama Bog, koji će mnogo vekova kasnije da kaže, Jovan 14,4: „Budite u meni i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe, ako ne bude na čokotu, tako i vi ako na meni ne budete“. 15,5: „Ja sam čokot a vi loze; i koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod; jer bez mene ne možete činiti ništa“. Postavlja se iznova pitanje: „Ko je taj u nama bez koga mi ne možemo da činimo ništa, da donesemo rod?“ Ako nije Hrist u nama taj „nad slave“ (Kol.1,27.), mi kao hrišćani imamo jedan veliki i veoma ozbiljan problem. Zatim imamo nekog drugog koji nije iz obećanja iz 1.Moj. 3,15. Tada ćemo imati strah, a strah ima muku. Jedino savršena ljubav izgoni strah. Onaj koji nam donosi Radosnu vest nas i oslobađa tog straha. 2.Kor. 3,17: „A Gospod je Duh: a gde je Duh onde je sloboda“. Zato i apostol kaže u Jevrejima 10,19: „Imajući, dakle, slobodu, braćo, ulaziti u svetinju krvlju Isusa Hrista, putem novim i živim“. Tu gde ulazimo, treba da uđemo slobodno „verom“.
Jona i Pavle
Koje bitne sličnosti i razlike uočavamo između proroka Jone i apostola Pavla? Za proroka Jonu možemo slobodno da kažemo da je bio apostol Staroga zaveta, jevanđelist jednom bezbožnom narodu koji je bio poslat od strane Boga, a kojemu nije milo da bezbožnik umre nego da se vrati sa zlih puteva svojih. Zašto uzimam apostola Pavla i upoređujem ga sa Jonom? Verovatno pogađate da su i jedan i drugi imali istu vest za neznabožačke narode koji nisu imali to poznanje Tvorca kao i jevrejski narod (Jona je bio poslat u Nineviju (Jona 1,2) a Pavle je bio poslat u neznabošce Dela 22,21). Razlika u kojoj možemo da vidimo dosta sličnosti jeste da je Jona bežao (Jona 1,3) od Boga, a Pavle Ga je progonio (Dela 9,4). Jedan je bio studen, a drugi je bio vruć/revan. Ni jedno ni drugo nije bilo u pravom smeru, no Gospod je od hladnog i vrućeg mogao nešto da uradi, ali od mlakog Laodikejca, ništa. (Otk.3,15.16). Oboje su pripadali istom narodu i imali vest za okolne narode u različitim vremenskim razdobljima. Koji beže i koji Ga progone, pre ili kasnije će morati da se susretnu sa Hristom. Jona se susreo sa Bogom onda kada je bio u najljućoj nevolji, u trbuhu ribe. Jona 2,1: „Ali Gospod zapovedi, te velika riba proguta Jonu; i Jona bi u trbuhu ribljem tri dana i tri noći“. Jona je tek tada zavapio Bogu za pomoć, tada je prihvatio Božju poruku za taj narod, tada je progledao kada je bio u najdubljem mraku i najtamnijoj noći. Kao i sam Pavle kada je progonio Hrista, Dela 9,9: „I beše tri dana slep, i ne jede, niti pi“. U toj dubini reči su izašle kao nikad do tada. U tom mraku kada nisi ništa video, zasijalo je svetlo Jevanđelja koje je najpre trebalo da zasija onima koji nose tu Istinu, da bi ih ta Istina oslobodila i nadahnula, dala silu i slobodu. Kada su sami bili slobodni i nadahnuti tim Rečima, tim Duhom, onda su mogli da nose Reč Istine i drugima („Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa. Reči koje vam ja rekoh duh su i život su“. Jovan 6,63). Istina tada ima silu u nama kada je živimo, a naš život neće biti u suprotnosti sa Božjom voljom koja je izražena kroz Njegov sveti Zakon i ostale zapovesti. Obojica su bila tri dana u mraku, strahu, neizvesnosti, molitvi i vapaju za izbavljenjem, ne samo za spasenjem iz trbuha jedne ribe i telesnog slepila, nego i duhovne „golotinje“. Takav vapaj ne ostavlja Boga ravnodušnim. Pomoć je stigla u pravo vreme. Samo takav možeš da budeš na korist drugima, ne samo u materijalnim dobrima, već u onima koja ne prolaze.
Radosna vest
Po Jevanđelju Isusa Hrista, (koje je Pavle propovedao i prokleo one koji drugačije kazuju nego što on javi pa makar bili i anđeli sa neba) koje je sila Božja na spasenje ONIMA koji VERUJU, mi smo bili Božji neprijatelji. Mi koji smo bili u ropstvu greha bez Božje intervencije, nikad ne bismo bili slobodni i prijatelji Božji po istom tom Jevanđelju. Koliko god da smo bili dobri u ropstvu greha, da smo činili dobro sebi i drugima bili bi i ostali robovi grehu. „Velika je to razlika činiti dobro kao rob i činiti dobro kao sin“. Ako vas sin ne izbavi nećete biti izbavljeni. Takva vest koja nas oslobađa, čini nas radosnima (bez naših udela u držanju zakona, praznika, jela ili pića) da skačemo i da se veselimo u Gospodu. Jedna takva vest koja nosi sa sobom sve u „reči sile svoje“, koja je zbacila okove mraka, osvetlila naš put, kako pored nje da ćutimo? Da li možemo kao oslobođeni robovi da budemo zacementirani u jednom mestu i da se ponašamo isto kao pre (opadamo, ogovaramo, pravimo spletke, kockamo se i činimo preljube) onda kad smo saznali da smo sinovi i kćeri Božje? Mi ćemo skakati od takve radosti i hvaliti Boga kao onaj isceljeni od svoje bolesti! Pismo spominje reči: „I izgazićemo bezbožnika“. Tu se ne misli da će spašeni izgaziti bezbožnika na neki neprirodan način, već drugim rečima, biće zaprepašćeni, zbunjeni, pokoreni, pitaće se: „Šta se to dešava među njima?“ Ceo svet je u nekom ludilu, a oni radosni, veseli, nasmejani i još govore o nekom Izbavitelju kojeg očekuju dok Ga svi ostali psuju i omalovažavaju. To je za ovaj svet ludost. Radost će se videti u njihovim životima kao zvezde nebeske u tamnoj noći. Baš kao za vreme Pedesetnice kada su bile upućene reči: „Pijani su i nakitili se vina…!“ Nisu razumeli da su oni slobodni i da su sinovi i kćeri u Božjem carstvu, koje se već tada nastanilo u njima. Hristos se uselio u njihova srca. Na „Pedesetnicu je Mojsije dobio Zakon, a na Pedesetnicu je sišao Duh sveti i to je ono što Pismo kaže: (Jevrejima 8,10) „Jer je ovo zavet koji ću načiniti s domom Izrailjevim posle onih dana, govori Gospod: daću zakone svoje u misli njihove, i na srcima njihovim napisaću ih, i biću im Bog, i oni će biti meni narod“. To je put jednog hrišćanina, njegov cilj, život i radost. „Radosne li vesti“, razmišljam o njoj i divim joj se. A još više Onome koji nas je oslobodio! Onome koji je došao po nas! Onome koji je otišao da traži svoju zalutalu ovčicu! O mojemu i tvojemu Spasitelju. Onome koji nosi tu vest, kako su mi mile Njegove noge, one prašnjave! Ja sam slobodan, nisam više rob. Ja sam Božje dete u Hristu Isusu. Rimljanima 8,38,39: „Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas rastaviti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem“.
Dobro razmislimo
Da li se bojimo promena? Da nismo oni koji danas progone Hrista ili možda bežimo od Njega? Na koji način sledimo našeg Spasitelja? Da li prihvatamo ono Jevanđelje, ono spasenje koje je jednom predano svetima, koje jedino može da bude merodavno i prihvaćeno u Božjim očima, karakter koji niko od nas ne može svojom silom ni krepošću da ugradi u svoj vlastiti život? Da li možemo nešto sami od sebe? Neverstvo nas odvaja od Boga. Radi neverstva neki ne uđoše u obećanu zemlju! To „neki“ koliko je bio velik broj, a koliki je broj onih koji su verovali? Dobro razmislimo kada nešto iznesemo, u mnoštvu reči ne biva bez greha. Dobro razmislimo kada nešto radimo, jer će Bog po delima da sudi. Ako nismo (u Hristu) ono što bi trebalo da budemo, onda nam je potrebna „gornja soba“. Svako dobro vam želim u Bogu Ocu i Gospodu Isusu Hristu.
