Znam da se često, ili čak veoma često, hrišćani pitaju šta je Božja volja u vezi neke životne situacije ili okolnosti u koju su se našli. Znam da se pitaju i željeli bi da znaju šta Bog misli o nečemu; ili šta bi Bog želio da oni izaberu i odluče.
Ovdje govorim o situacijama koje nijesu jasno predočene u Bibliji iz koje možemo znati šta je Božja volja; dakle ne govorim o moralnim standardima ili nekim jasnim Božjim instrukcijama. Ovdje govorim o specifičnim situacijama i okolnostima u koje hrišćani dolaze kroz život. Ne govorim o nečemu što je jasno, nego o nečemu što nije toliko jasno.
Na primjer, da li da živim tu gdje jesam ili da se preselim; da li da promijenim posao; da li da imam još djece, kako da izađem iz finansijske ili neke druge krize, kako da riješim neke međuljudske odnose, da li određena osoba treba da bude moj bračni drug ili da li uopšte sada treba da ulazim u brak, da li da započenem nešto novo u životu šta god to bilo, i još mnogo toga…
Ono što sam naučio iz ličnog hodanja sa Bogom, a što je podržano Biblijom, jeste da prva stvar koju treba uraditi kada se nađemo u ovakvim situacijama, a hoćemo da saznamo šta je Božja volja, jeste da odustanemo od svojih želja, da odustanemo od svojih interesa u tim konkretnim situacijama, da odustanemo od svojih ambicija u toj oblasti života. Naše želje i interesi, a to su često jake ambicije, stvaraju pritisak u umu koji negativno utiče na slušanje Boga. Naše želje, interesi i ambicije postaju dominantan faktor prilikom odlučivanja, i u jednom trenutku najčešće postanu ono što smo odlučili i onda najčešće kažemo da je to Božja volja. To ustvari nije bila Božja volja, nego naše želje, interesi, ambicije, ili naše emocije; to je stari čovjek, a kojem želimo pripisati Božji glas.
„Nego svakoga iskušava njegova želja tako što ga vuče i mami. Zatim želja, kada je začeta, rađa greh, a greh, kad se učini, donosi smrt“ (Jakov 1:14-15).
„Otkuda ratovi i borbe među vama? Zar ne dolaze od vaših sebičnih želja koje se sukobljavaju u vašim udovima? Želite, a nemate. Ubijate i žudite, a ne možete postići to što želite. Borite se i ratujete. Nemate jer ne tražite od Boga. Tražite, a ne dobijate, jer sa zlom namjerom tražite, da to potrošite na svoje sebične želje“ (Jakov 4:1-3).
Kako onda u praktičnom smislu odustati od svojih želja, interesa i ambicija da bi se saznalo šta je Božja volja?
Na primjer, ako ja želim ili smatram da je moj interes da se preselim negdje drugo, ali nijesam siguran da li je to Božja volja, to znači da pred Bogom trebam odustati od te moje želje i tog mog interesa, i tako iskažem spremnost da ostanem tu gdje jesam ako je Božja volja. Tako ću se, ako sam bio iskren, odmah lišiti pritiska svojih želja i interesa, i veoma uskoro mogu očekivati da će me Bog osvjedočiti šta da radim. Jednostavno, otvoriće ili zatvoriće vrata. Ako ne dobijem neki poseban odgovor to će biti znak da treba da ostanem tu gdje jesam.
Ovakav princip se može primijeniti gotovo u svim drugim slučajevima (na primjer, da li da promijenim posao; da li da imam još djece, kako da izađem iz finansijske ili neke druge krize, kako da riješim neke međuljudske odnose, da li određena osoba treba da bude moj bračni drug ili da li uopšte sada treba da ulazim u brak, da li da započenem nešto novo u životu šta god to bilo i još mnogo toga).
Ovo zahtijeva povjerenje i strpljenje; ponekad i čekanje, ponekad donosi i neizvjesnosti, ali na kraju donosi velike blagoslove. I povrh svega, ovo zahtijeva uzimanje krsta, odnosno dobrovoljno odustajanje od sebe, svojih želja, interesa i ambicija, da bi se živjelo po Božjoj volji.
„Onda reče svojim učenicima: Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom. Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga; a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga“ (Matej 16:24-25).
Nikada ne treba zaboraviti da nam Bog može govoriti, ne samo lično, već i preko Biblije, preko drugih ljudi, braće i sestara, preko životnih okolnosti koje mogu biti nepovoljne…
Princip sa krsta
Isus je na krstu pitao – Bože moj, Bože moj zašto si me ostavio (Matej 27:46). Zašto je Isus to pitao, i to nakon 3 sata provedenih na krstu, nakon što je razbojniku rekao da će se vidjeti u raju, nakon što je majku predao Jovanu…? Zato što je Sin Božji, kada Ga je Otac ostavio, izgubio nadu u vaskrsenje, što je stanje prokletstva (Galatima 3:13).
Kada Isus nije dobio odgovor od Boga zašto je ostavljen, šta je Isus uradio? Pristao je na to što mu se dešava – dakle, pristao je da umre, iako je to bilo bez nade u vaskrsenje. Pristao je na Božju volju, pomirio se sa Božjom voljom, iako nije bilo odgovora od Boga, iako nije bilo ohrabrenja ili svjetlosti od Boga u tom teškom trenutku.
To je taj princip o kojem sam govorio. Prvo odustani od sebe, od svojih želja, interesa i ambicija, i prihvati mogućnost da je Božja volja drugačija, pa ćeš dobiti jasan odgovor prije ili kasnije. Tvoj um je onda spreman da čuje Božju volju kada si se već oslobodio pritiska svojih želja, interesa i ambicija. Ako eventualno ne dobiješ odgovor, onda je najbolje da bude tako kako već jeste, Božja volja je da bude tako kako već jeste, ne preduzimaj ništa. To je bio princip na krstu.
Hodanje sa Isusom
Iz svega proističe zaključak da ne trebamo živjeti sebi, odnosno da trebamo biti lišeni bilo kakvih želja, interesa i ambicija, hodajući svakodnevno sa Isusom kako bi nas On ispunjavao smislom života, jer mi ustvari ne znamo šta je najbolje za nas, ne možemo da vidimo daleko po pitanju naših stvarnih potreba. To je pravo uzimanje krsta, ili prava žrtva, kada se naš život više ne vrti oko nas nego oko Njega. Takav život će biti prava sloboda, bez ličnog opterećenja stvarima koje bi smo voljeli ili željeli u životu. Tada ćemo doći u tačku da budemo zadovoljni u Gospodu bez obzira na okolnosti.
Gospod zna šta je najbolje za nas, i zato kroz hodanje sa Njim mi ćemo željeti isto ono što On želi, a to izvorno nijesu naše želje, nego Njegove. Takve želje, koje su jedno sa Njim, ne stvaraju opterećenje, ili možda zanos i ushićenost tijela ili uma, nego unutrašnji spokoj. Upravo taj unutrašnjim mir je karakteristika kada smo razumjeli šta je Božja volja za nas u životnim situacijama.
Kao zaključak – oprezno sa izjavama „Bog mi je rekao“
Postoje hrišćani koji često izgovaraju „Bog mi je rekao“ ili „znam da je to Božja volja“, ali iskustva iz njihovih života vremenom pokazuju da su ti izgovori najčešće bili iz njihove glave, iz njihovih emocija, iz njihovog starog čovjeka, a ne od Boga. Najgore je kada oni sami to ne vide, a gore od najgoreg je kada možda i vide ali ne žele to da priznaju, već nastavljaju da izgovaraju da im je Bog rekao ili da znaju tačno šta je Božja volja. Posljedica toga su lično nezadovoljstvo i razni neuspjesi.
Ne bi trebalo da hrišćaninu bude problem priznati sebi i Bogu, ali i drugima ako je potrebno, da im nije Bog govorio nego da su oni govorili sebi ono što su željeli i onda to pripisivali Bogu. Jedno takvo priznanje predstavljalo bi dobar novi početak.
Neka vrijeme pokaže u našim životima da li nam Bog govori, da li znamo razlučiti kada nam Bog govori, ili mi sebi govorimo, odnosno naše želje, interesi i ambicije govore kroz nas.
