Ko je gnjevan na koga i kome je trebala žrtva pomirenja – Bogu ili nama?

 „Jer svi su sagrešili i lišeni su Božje slave, a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu, kojega odredi Bog da bude žrtva pomirenja  kroz veru u njegovu krv, da pokaže pravdu svoju oproštenjem pređašnjih greha.“ Rimljanima 3:23-25

Želeo bih da razmotrimo ovaj tekst za trenutak i vidimo da li možemo da razumemo ono što se kaže u njemu. Upotrebljena je jedna reč koju bih želeo da posebno ispitamo. To je reč „pomirenje.“ Da li znamo šta je pomirenje?

Pronašao sam definiciju u Vebsterovom rečniku koja objašnjava šta je pomirenje. Vebster je američki rečnik i Vebster je bio čovek koji živeo na početku 19. veka. On je bio jedna od prvih osoba koja je došla na ideju da sastavi rečnik. U njegovom originalnom rečniku postoji dosta dobrih definicija koje su vrlo korisne kada se primene na King James verziju Biblije, zato što je ova verzija Biblije pisana na jeziku iz vremena kada je nastao Vebsterov rečnik, a takođe i zato što Vebsterov rečnik sadrži i dosta teoloških definicija.

Vebsterov rečnik sadrži dve definicije za „pomirenje.“ Prva definicija kaže:

Pomirenje: „Delo umirenja gneva i zadobijanje naklonosti uvređene osobe, delo blagonaklonosti.

Mislim da je ovo definicija koju neznabošci vrlo dobro razumeju i sa kojom bi se srdačno složili.

Duh Proroštva nam daje neke uvide u ono što se dešavalo kada je Adam sagrešio, a koji su korisni za ispravno razumevanje značenja ove reči, „pomirenje.“ Kada su Adam i Eva sagrešili Bog je došao do njih i Biblija kaže da su im bila data krzna, ali nisu im bila samo data samo krzna, takođe su im bila data i objašnjenja u pogledu nekoliko stvari. Bila su im data objašnjena o grehu, o tome kolika će biti cena greha i o Onome koji će doći. Godinama kasnije Kain i Avelj su došli da prinesu svoje žrtve i rečeno nam je šta se dogodilo u 1. Mojsijevoj poglavlje 3. Avelj je prineo žrtvu koja je predstavljala ono što je Bog trebalo da uradi za čovečanstvo, dok je Kain odlučio da prinese žrtvu po svom izboru, nešto što je predstavljalo delo i trud njegovih ruku. Pismo nam kaže da Bog nije prihvatio Kainovu žrtvu.

Znate, Bog je još uvek bio u zajednici sa čovekom u ovom trenutku. Ovde u 1. Mojsijevoj Bog se još uvek obraćao Kainu i Avelju. Kain je prineo pogrešnu žrtvu i Bog mu je rekao, „vidi, ako prineseš pravu žrtvu, ja ću je prihvatiti, kao što sam prihvatio Aveljevu.“ Bog je i dalje razgovarao sa njima. U Svojoj milosti Bog je komunicirao sa Kainom tako jasno, tako intimno, da kada je Kain ubio svog brata Avelja, Gospod je pitao, „gde je tvoj brat?“. Kain je mogao doslovno da odgovori Bogu, kada Ga je pitao, „zar sam je čuvar svog brata?“ Ali ovo nije bio kraj priče. Nešto tragično se dogodilo kao posledica ovog incidenta. Biblija nam vrlo jasno kaže da je Kain otišao od Gospodnjeg lica (iz Gospodnjeg prisustva), izjavljujući da je Božja kazna za njegov prestup prevelika da bi se mogla nositi.

„Tada je Kain otišao od Gospodnjeg lica i nastanio se istočno od Edena u zemlji Nod.“ 1. Mojsijeva 4:16

Znate šta? Nije samo Kain, već je čitavo čovečanstvo otišlo od Gospodnjeg lica (iz Gospodnjeg prisustva). Ali pitanje je „zašto?“ Hajde da razmotrimo kasniju istoriju Kainovih potomaka. Naravno, Avelj nije imao potomke, ali znamo šta se dešavalo potomcima Seta, njegovog pobožnog brata, što se tiče njihovog odnosa prema Bogu. Oni su nastavili da obožavaju Boga bogosluženjem koje je uključivalo i prinošenje žrtava. Ali šta je sa Kainovim potomcima? Kainovi potomci su prešli sa prinošenja voća i povrća na prinošenje drugih žrtava, da bi umirili Božji gnev.

Zapravo po Vebsterovoj definiciji ono što su oni nudili Bogu bilo je pomirenje. Kada prinosite žrtvu zbog toga što treba nekako da umirite Boga, vi nudite pomirenje. Kainovi potomci su postali stručnjaci po pitanju žrtvovanja. Oni su govorili, „uh! Evo je oluja, Bog mora da je besan na nas!“ Tada bi oni ponudili žrtvu da umire Božji gnev. Ovaj sistem je čak preživeo i veliki potop u Nojevo vreme i ove ideje su nekako bile prenete preko najmanje jednog od Nojevih sinova, Hama. Do vremena Nimroda, ovo je ponovo postao njihov prirodni način života.

Oni su obožavali sunce i kako je godina odmicala, sunce se sve više udaljavalo od zemlje, a kako se sunce udaljavalo, postajalo je sve hladnije dok su dani postajali sve kraći. Tako da su oni zaključivali, „Bog mora da je ljut na nas!“ Tako su 21. decembra primećivali da je sunce počinjalo da se vraća. Balov prvosveštenik, čije ime je bilo Kanabal (odatle dobijamo reč „kanibal“), uzeo bi jednog mladića, položio ga na kamen, i dok je mladić još uvek bio živ napravio bi rez na njegovim grudima i izvadio mu srce dok je još kucalo (poreklo „svetog srca“ iz katolicizma) i onda bi ga držao na suncu da bi umirio Božji gnev. Onda četiri dana kasnije, 25. decembra, organizovali su veliku proslavu u čast ponovnog rođenja sunca. Čovekovo nerazumevanje Boga i njegovih namera je bilo toliko loše da su ljudi smatrali da je Božji gnev prema nama tako užasna stvar da su počeli sami sebe da žrtvuju kako bi umirili Boga!

Tokom Staro-zavetne istorije Izraela ovo se odigravalo oko njih. Kao posledica njihovog mešanja sa okolnim narodima to je imalo uticaja na njih.

U 1. Samuilova 15:22, Samuilo je rekao Saulu da je Bog više zainteresovan za poslušnost nego za žrtve. U Psalmu 40:6, psalmista nas uči da Bog ne želi žrtve i prinose. U Psalmu 51:16 David kaže, „da si žrtvu hteo, ja bih ti je prineo.“ Ali čak i Izrael je nekako počeo da veruje da je Bog zaista bio zadovoljen njihovim žrtvama i oni su počeli da prinose žrtve sa uverenjem da su čineći tako davali Bogu nešto što je Njemu bilo potrebno. Postalo je toliko loše da je Bog morao da im kaže da je sit njihovih žrtava (Isaija 1:11).

Istina je da postoji samo jedan razlog zbog koga je Bog tražio od čoveka da prinosi žrtve, a taj razlog nije bio da bi zadovoljio Sebe! U Jevrejima 9:28, Pavle nam kaže:

„…Tako je i Hrist bio jednom zauvek prinesen da ponese grehe mnogih. A drugi put će se pojaviti bez greha na spasenje onima koji ga čekaju.“ Jevrejima 9:28

Da li je Isus bio prinesen da bi umirio Božji gnev? E. J. Vagoner daje komentar u svojoj maloj knjizi o poslanici Rimljanima koja je korisna. Skoro je smešno kada čitamo, ali ipak je na neki način tragično jer verovatno opisuje ono što smo svi verovali.

„Pomirenje je žrtva. Stih onda jasno glasi da je Isus bio određen da bude žrtva za oproštenje greha. ‘Ali sada, na svršetku ovog poretka, pojavio se jednom zauvek da svojom žrtvom odstrani greh (Jevrejima 9:26).’ Naravno, ideja o pomirenju i žrtvi je ta da postoji gnev koji treba umiriti. Ali obratite posebnu pažnju na to da mi zahtevamo žrtvu, a ne Bog.”

Da li smo to shvatili? Mi zahtevamo žrtvu, Bog obezbeđuje žrtvu. Sad zapamtite, Hrist je bio pomirenje, On je bio žrtva za nečiji gnev ili za nečije vređanje, ali da li je to bilo Božje vređanje ili naše vređanje? Ako je žrtva trebalo da zadovolji Boga zbog toga što je On bio uvređen, onda bi mi trebalo da obezbedimo nešto što će da popravi odnos. Ali nije Bog bio uvređen, nego mi. Razmislite o tome da li je Bog ikada ponudio žrtvu da bi umirio Sebe? Činjenica je da je On ponudio žrtvu da bi umirio tebe i mene! Mi smo oni koji imaju problem! „Jer Bog je toliko voleo svet, da je dao svog jedinorođenog Sina.“

Zašto ga je Bog dao, zato što je Njemu bila potrebna žrtva? Ne, nama je bila potrebna žrtva! Nama je bila potrebna žrtva jer nešto nije u redu sa nama! Mi smo pobegli od Njega, jer to naša pala priroda radi, mi smo smetnuli sa uma. Mi bežimo od Boga! Da li je Bog pobegao od Adama i Eve kada su sagrešili ili su oni pobegli od Boga? Tragično je, ali istinito da većina ljudi dolazi pred Božji oltar zato što su preplašeni.

Vagoner nastavlja: „Apsurdno je reći da je Bog toliko besan na ljude da im ne može oprostiti, osim ukoliko se ne obezbedi nešto da umiri Njegov gnev i zato On sam prinosi dar Sebi, koji ga umiruje.“

Kakva suluda ideja! Ali ovo je ono što milijarde ljudi veruju.

Evo teološke definicije onog što Vebster daje u svojoj drugoj definiciji reči „pomirenje.“ Vebster je bio protestant i razmišljanje o hrišćanstvu se ogleda u ovoj definiciji.

Pomirenje: U teologiji, žrtva pomirenja je prinesena Bogu kako bi umirila Njegov gnev i učinila ga milostivim prema grešnicima.

„Hrist je pomirenje za grehe čovečanstva.“ Ovo nam kaže Pavle, ali kako hrišćani ovo razumeju?

Gledajući Vebsterovu definiciju shvatamo da oni veruju upravo ono za šta Vagoner kaže da je suludo, A to je da je Bog ponudio Svog Sina kao žrtvu da bi umirio sopstveni gnev. Ovo je gore i od paganskih ideja. Pagani su bar zgrabili i prinosili na žrtvu nekog drugog, dok hrišćani kažu da je Bog zgrabio Svog Sina i prineo ga na žrtvu!

Kada sam ovo pročitao bio sam zapanjen. Rekao sam celoj svojoj porodici, „ne mogu da verujem.“ Ali nažalost, istina je, i ova konfuzije predstavlja glavni problem koji utiče na to kako se odnosimo prema Bogu i prema planu spasenja.

„Tada je žena videla da je plod sa drveta dobar za jelo, da je primamljiv i požudan za oči i za sticanje spoznaje. Zato ga je uzela i okusila ga. Posle je dala i svom mužu, kad je bio s njom, pa je i on okusio. Tada su im se otvorile oči i shvatili su da su goli. Zato su spleli smokvino lišće i napravili sebi pokrivala za bedra. I čuli su glas Gospoda Boga, koji je išao vrtom za dnevnog povetarca, pa su se čovek i njegova žena sakrili od lica Gospoda Boga među drvećem u vrtu.“ 1. Mojsijeva 3:6-8

Da li je Bog pobegao od njih? Da li On ovde zvuči kao da je besan i ljut na njih? Da li zvuči kao neko ko treba da se umiri? Zapravo, zvuči kao da je Bog veoma nežan jer zna da su već pobegli od Njega.

Šta je to Bog učinio što ih je podstaklo da pobegnu od Njega? Bog nije učinio ništa, zar ne? On nije učinio apsolutno ništa, ali oni su bežali od Njega! Vidite, to je ono što čini pala priroda. Ona uništava odnos sa Bogom! Tako je i u ljudskim odnosima, kada učinimo nešto i povredimo drugu osobu mi time oštećujemo odnos sa tom osobom i grešna priroda ima tendenciju da pobegne kada se odnosi oštete.

Adam i Eva su pobegli, i ne samo da su pobegli, već su dodali još jedan problem kao što vidimo u stihu 12:

„Čovek odgovori: Žena koju si mi dao da bude uz mene, ona mi je dala plod s drveta pa sam ga jeo. Tada Gospod Bog upita ženu: Šta si to uradila? A žena odgovori: Zmija me je prevarila pa sam jela.” (1. Mojsijeva 3:12-13)

Oni su okrivili Boga! Ali šta je to Bog učinio da im nanese štetu? Da li je došao da umiri Svoj gnev? Bog je došao njima, nežno im se obratio i odmah im je izložio plan u kome će On učiniti apsolutno sve što bude mogao da ih vrati Sebi. Sigurno nije doneo odredbu da bi se umirio Njegov gnev!

Da li vidite šta smo učinili? Da li vidite problem sa našom prirodom? Povratak Bogu često predstavlja borbu za svakoga od nas, zbog naše prirode, ali hvala Bogu što nam je pokazao Svoju ljubav, i to je moćna sila koja nas privlači Njemu. Kada znate da vas neko voli vi spuštate gard i spremni ste da priđete bliže toj osobi.

Realnost života je da dok ne steknemo poverenje u nekoga nikada nećemo spustiti gard. Uvek će u nama postojati doza rezervisanosti. To je ono što nam je učinila naša priroda u našem odnosu sa Bogom. Jednostavna istina glasi, nije Bog napustio nas, već smo mi napustili Boga i Bog je obezbedio pomirenje kako bi nas vratio kući, da umiri naš gnev, da bi zadobio naše poverenje, da bi zadobio našu ljubav!

Kada govorite o grehu i činjenici da Bog želi da vam da pobedu, pitanje koje se postavlja je da li možete da Mu verujete? Možete li da verujete u nekoga u koga nemate poverenja? To je nemoguće. Znate, Bog je oprostio ljudima na samom početku, da nije, ne bi pokrenuo i uspostavio plan spasenja. Da li shvatamo šta se podrazumeva pod tim? Ne kažem da ne treba da priznajemo i ispovedamo svoje grehe Bogu, već da nam je Bog jednostavno oprostio, jer je takva istinska ljubav.

Isus je platio cenu greha, u potpunosti, za ceo svet. Kada je On doneo tu odluku? On je doneo tu odluku i pre nego što smo mi bilo šta učinili. Zbog toga se Isus rodio, Jagnje koje je bilo zaklano od postanka sveta. Ali ipak, u svetlu svega ovoga, mi bežimo od Boga. Kada čitamo Pismo, vidimo da su neke od biblijskih ličnosti zaista poznavali Boga mnogo bolje nego većina hrišćana danas. Uzmimo Davida, na primer. Kada je David prebrojavao Izrael Bog mu je rekao da ima mogućnost da odabere jednu između tri posledice koje su trebale da se dogode kao rezultat ovog greha. Davidov odgovor nam pokazuje da je istinski shvatao kakva je Bog ličnost.

„David je rekao Gadu: Na velikoj sam muci. Neka padnem u Gospodnje ruke, jer je njegovo milosrđe veoma veliko, samo da ne padnem ljudima u ruke!” 1. Dnevnika 21:13

Za osobu koja veruje da Božji gnev mora da bude umiren, izbor da padne u ruke živog Boga predstavljao bi najstrašniju od svih dostupnih opcija. Ali to nije bilo tako u Davidovom slučaju. David je rekao, „zaboravite padanje u ljudske ruke, pre biram da padnem u ruke milostivog, ljubaznog i pravednog Boga.“ Postojale su posledice, ali je on napravio pravi izbor. On je to mogao da učini zato što je imao poverenja u Onoga koga je sledio sve te godine.

Ali šta je sa žrtvama koje su bile date Jevrejima? Žrtve neznabožaca su imale svrhu da umire Božji gnev, ali da li su žrtve koje su bile date Izraelcima bile drugačije? Zašto je Bog odredio da drevni Izrael prinosi tako mnogo žrtava? Ove žrtve su često bile zloupotrebljavane i pogrešno shvaćene, ali istina je da se žrtve koje su bile date Izraelu, nisu razlikovale od onih koje su bile date Adamu i njegovim potomcima u Edenu. Žrtve su trebale da budu podsetnik na ono što je Bog trebalo da učini u budućnosti, a ne nešto što su oni trebali da praktikuju zbog svojih greha, već podsetnik na ono što je Bog trebalo da učini u budućnosti.

Kada je Bog tražio od Avrama da žrtvuje Isaka, šta mu je Bog rekao? Avram je u potpunosti to razumeo jer je činio ono što je Bog trebalo da učini. Zato je rekao Isaku, „Bog će obezbediti sebi jagnje za žrtvu paljenicu.“ Iz neznabožačkog ugla izgledalo je kao da će Avram da žrtvuje svog sina kako bi umirio Božji gnev, ali Bog je rekao, „ne, ja ću prineti svog sina kako bih umirio vas, da bih vam pokazao koliko vas volim, da bih obnovio odnos između mene i vas.“

U našem bračnom životu mi često zauzmemo stav, „ne želim da razgovaram sa njom, zato što je ona to učinila; ne želim da razgovaram sa njim zato što je on to uradio,“ ali Bog kaže, „pa, ja nisam to učinio, ali popraviću ovaj odnos.“ I takvi treba da budemo kao hrišćani u našim odnosima.

„Jer Zakon imajući senku predstojećeg dobra, a ne i samo obličje stvari, nikad ne može istim žrtvama koje se iz godine u godinu neprestano prinose usavršiti one koji pristupaju Bogu.“ Jevrejima 10:1

Dakle, da li vidimo koja je bila stvarna svrha zakona? Da li vidimo na šta su sve žrtve trebale da ukažu?

„Zar inače ne bi prestale da se prinose, jer bi oni koji ih prinose  u službi bili jednom zauvek očišćeni i ne bi više imali svest o gresima?“ Jevrejima 10:2

Drugim rečima, ako bih ja kao Izraelac prineo žrtvu za greh za moju porodicu, i prinošenjem te žrtve uspeo da korigujem sebe, da učinim sebe pravednim, onda nikada više ne bih morao ponovo da prinesem žrtvu. Ali mi znamo da su Izraelci prinosili žrtve, godinu za godinom.

„Jer krv junaca i jaraca ne može uzeti grehe.“ Jevrejima 10:4

Ali zbog njihove povezanosti sa neznabošcima u to su počeli da veruju. Počeli su da veruju da Božji gnev treba da bude umiren pa su žrtvovali hiljade bikova, umesto da samo dopuste Bogu da im da pravednost. Osećali su da moraju da umire Njegov gnev zato što su zaboravili jednostavnu istinu o tome kakav je zaista Bog.

„Nisu ti bile po volji žrtve paljenice i žrtve za greh. Jevrejima 10:6

Voleo bih da zaključim sa Kološanima 1:20-21: „Pomirivši njegovom krvlju na krstu sve u njemu – pomiri sa sobom sve, bilo na zemlji bilo na nebesima. I vas koji ste nekada bili otuđeni i neprijatelji u svom shvatanju putem zlih dela, sada ste pomireni.“

Naši izopačeni i grešni umovi uvek su naginjali ka ideji da nas Bog ne voli, da je besan i ljut na nas, da Njegov gnev treba da bude umiren. Ovo je duboko ukorenjeno u razmišljanje hrišćana danas. Ovo je toliko suptilno da mi često i ne prepoznajemo osnovne motive naših dela. Da li shvatate da svaki put kada pokušavamo da činimo dobre stvari kako bismo udovoljili Bogu, mi zapravo prinosimo žrtvu kako bismo umirili Njegov gnev? Mi činimo to da bismo zaradili naše spasenje, eto to činimo. Mi pokušavamo da budemo dobri da bi nas Bog prihvatio. Ovo iskrivljeno razmišljanje razviće se do vrhunca na najbizarniji mogući način. Na kraju vremena, Božji narod će biti progonjen kao životinje, kao što već znamo.

Da li znate zašto će se ovo dogoditi?

Isus kaže da će vas progoniti „zato što će misle da služe Bogu.“ Oni će vas ubijati zato što veruju da je Bog ljut i besan na njih, i kako bi se umirio Njegov gnev vi morate biti ubijeni. Zar nije tako? Vi ste žrtva koju će oni prineti da umire Božji gnev! Pomor i bolesti će biti prisutne svuda okolo, i u tom slučaju će postojati gnev, gnev protiv greha, a kada postoji gnev protiv greha, postojaće i posledice po grešnike. U svom očajanju i žalosnom neznanju i nemarnosti, oni koji nikada nisu izdvojili vreme da upoznaju Boga potrudiće se da steknu Njegovo odobrenje i naklonost tako što će mu prineti žrtvu. Žrtvu u vidu svojih bližnjih, mene i vas. Oni osećaju da je ovo jedini način da umire Njegov gnev i da steknu, ne samo olakšanja patnji, već i spasenje.

Ali u poslednjoj krizi Božja istina se ne menja. Ona ostaje ista kao što je uvek bila. Bog kaže, „ne, nikada nisam bio ljut i besan na vas. Vi ste bili ljuti i besni na mene.“

K. Korklin

image_pdfimage_print