Manchester, Jamaica
www.restorationministry.com
vidclay@gmail.com

Ko je umro na Golgoti?

Svaka pogrešna zamisao gradi zid zabluda oko sebe. Tako mora da radi kako bi odgovorila suprotnosti koje su neizbežna posledica svake laži. Ipak, uvek kad god je taj zid ili lanac laži ispitan otkrije se da je truo u temelju, pun zjapećih rupa koje se ne mogu zakrpiti svim lažima sveta. Tako je i sa zabludom o tri u jednom, ili jednom u tri boga.

Hajde da ispitamo neke od kamenja ovog propadajućeg zida.

Oni koji insistiraju da je Isus Hrist večni, svemogući Bog, Lično, susreću se sa ozbiljnim poteškoćama u objašnjenju Hristove smrti. Vidite, Biblija jasno uči da Bog ne može umreti. To je nemoguće (1. Timoteju 6:16). Ipak Pismo jasno objavljuje da je Isus Hrist umro za naše grehe (Jevrejima 2:9-14). Isus Sam izjavljuje ”bio sam mrtav, i evo živim… “ (Otkrivenje 1:18).

Oni koji veruju u tri u jednog boga pokušavaju da zaobiđu ovu poteškoću predlažući da je Isus Hrist sačinjen od dve posebne i različite ličnosti. Postoji ljudska strana i postoji božanska strana. Tvrde da je ljudska strana umrla, ali da božanska nije, zato što naravno Bog ne može umreti.

Ipak ovaj vanbiblijski predlog samo stvara još veću poteškoću. Ako je istina da je samo ljudski deo Hrista umro dok je božanski deo nastavio da živi neometano u večnoj ravni, onda bi smo imali da podnesemo dve ozbiljne optužbe protiv Boga. Prva je da je Bog pružio samo ljudsku žrtvu za iskupljenje greha sveta. Da li ljudska žrtva može iskupiti čovečanstvo i zadovoljiti potrebe Božjeg prekršenog zakona? Druga optužba bi bila ta da Bog Lično nije učinio žrtvu na Golgoti. Po toj teoriji, ono što je On zapravo učinio, jeste da je stvorio ljudsko biće u Marijinoj utrobi, zatim je došao da deli telo sa tim ljudskim bićem 33 i po godine, ali kada je to biće ubijeno na Golgoti, On ga je napustio i ostavio ga da plati sam cenu. Ako je ovo tačno kakvu je žrtvu onda Bog učinio? Ne bi bio Bog taj koji bi patio, već radije jadno ljudsko stvorenje, Marijin sin kojeg je Bog pustio da pati i umre.

Prema ovoj teoriji, Isus Hrist je bio biće iz tri dela. Prvo je postojalo ljudsko telo, drugo postojao je ljudski duh ili um, i treće postojao je božanski duh. Koji deo od ovog bića je Bog dao? Morao je biti božanski duh. Ovaj duh, prema ovoj teoriji, je bio druga osoba božanstva i bio je deo Isusa koji se može odvojiti od ostatka Njega. Ljudsko telo i ljudski duh su stvoreni u Marijinoj utrobi. Njihovo postojanje je počelo godine, meseca i dana kada je Marija postala trudna. Stvaranje tog ljudskog dela nije zahtevalo Božju žrtvu. Božja žrtva se sastojala od božanskog duha koji je On stavio u to telo. Biće koje je bilo sa Ocem od davnina. Ipak ako taj duh nije umro, i nije mogao umreti, već je napustio ljudski deo u trenutku smrti da nastavi svesno postojanje, da li bi smrt ovog bića pokazala Božju ljubav? Da li se onda slažemo da je Bog izlio svo nebo u jednom daru, da je Božji Sin patio i umro za naše grehe, ako je sve što je umrlo na Golgoti ljudsko biće koje je stvoreno za svrhu žrtve?

Božansko i ljudsko spojeno

Samo ćemo u istini naći kraj svim ovim suprotnostima. Istina je jednostavno i jasno opisana u Pismu. Božja reč jasno izjavljuje da je božanski, ranije postojeći Božji Sin postao ljudsko biće. On nije prosto posetio ljudsko telo samo da bi napustio to telo kada se ono nađe u nevolji. Postao je ljudsko biće. To je ono što je bio. To je Njegov novi identitet.

”I Reč je postala telo i prebivala je među nama…” (Jovan 1:14)

”Ali vidimo Isusa, koji je bio učinjen malo manjim od anđela…” (Jevrejima 2:9)

Ipak moramo da razumemo nešto pre nego što krenemo dalje. Bez obzira kakav je oblik uzeo ili koliko je postao slab, Isus Hrist nikada nije prestao da bude ono što On zaista jeste, to jest, jedinorođeni Božji Sin. Sve dok postoji uvek će posedovati prirodu sa kojom je rođen. Ne može prestati da bude ono što jeste, i pošto je Božji Sin, On poseduje božansku prirodu.

Kao primer onoga što mislim, možemo obući čoveka u kostim šimpanze, ali će on i dalje biti ljudsko biće. Ili, možemo odseći njegove ruke, noge i ukloniti mu jezik tako da ne može govoriti, ali će i dalje biti čovek. Ne može promeniti ono što on jeste, zato što je duh u njemu čovečiji duh. Njegov identitet ne zavisi od toga kako on izgleda ili koliko od svojih ljudskih sposobnosti zadržava, već od prirode duha u njemu. Na isti način, Isusovo božanstvo ne leži u Očevoj slavi, ili u Božjoj sili. Radije, Njegovo božanstvo postoji u činjenici Njegovog identiteta. On je Božji Sin. On poseduje um, karakteristike, Božju prirodu, bez obzira da li u ljudskom ili božanskom obliku. Zato je božanski, bilo da je na nebu ili na zemlji. Bez obzira da li poseduje svu silu, ili ju je ostavio po strani.

Obeležje Božanstva

Božja osobina koja je najviše izražena u Pismu je Njegova ljubav; Njegov nesebični karakter ljubavi. Jovan je naglasio „Bog je ljubav“, (1. Jovanova 4:8). Ne da Bog ima ljubav, već je Bog ljubav. To je Njegov identitet, Njegova priroda, Njegov karakter. Isus je objavio kada je naglasio „samo jedan Bog je dobar“ (Matej 19:17). Opet, kada je Mojsije preklinjao Boga da mu pokažu Svoju slavu, Gospod je prošao ispred njega i umesto da pokaže Mojsiju Svoju neverovatnu silu, On je objavio Mojsiju Svoj neverovatan karakter ljubavi i milosti, pravde i istine (2. Mojsijeva 34:6-7).

Ovi slučajevi pokazuju istinu da pravi identifikujući znak pravog Boga nije koliko sile ima, već je pre u pitanju čistoća i svetost Njegovog karaktera. Mnogi veruju da je glavni znak božanstva apsolutna sila. Ovo, međutim nije tačno. Najveća osobina božanstva je čist sveti karakter savršene ljubavi. To je razlog zašto je Isus mogao reći Filipu na tako bezuslovan način „ko je video mene, video je i Oca” (Jovan 14:9). Jasno je da nije mislio na Očevu bukvalnu vidljivu slavu jer nijedan čovek ne može videti to i ostati živ (2. Mojsijeva 33:20; 1. Timoteju 6:16).

Sotona poseduje veliku moć i voleo bi da ljudi misle da ga ta moć čini Bogom. Međutim, čak i kad bi mogao da diže mrtve i stvara život to ga ne bi činilo Bogom. Bog je dobar i Bog je ljubav. To sotona nikad neće biti. To je razlog zašto, dok se Bog trudi da se otkrije svetu kroz hrišćanske muškarce i žene, ne fokusira  toliko na davanje natprirodnih darova i sposobnosti da impresionira svet sa Svojom silom. Te darove sotona može da oponaša i oponaša ih. Međutim, postoji jedna stvar koju đavo ne može da oponaša a to je Božja ljubav. Zato je Isus mogao reći na tako bezuslovan način „po tome će svi znati da ste moji učenici, ako budete voleli jedan drugoga” (Jovan 13:35).

Poenta je bila u tome da dok je Isus bio na zemlji, On nije u Sebi, posedovao Božju silu. Svu tu slavu i silu je ostavio po strani. Sva Njegova čuda su vršena od Oca koji je boravio u Njemu Svetim Duhom (Jovan 14:10). Ova božanska sila je u nekom smislu pripadala Hristu jer je rekao „Sve što Otac ima moje je. Zato sam rekao da prima od onoga što je moje i da vam to objavljuje” (Jovan 16:15). Međutim, te stvari On nije nasledio.

Razlika sa Hristom

Otkrivamo onda da je Isus sudeonik u božanskoj sili preko boravljenja Duha Njegovog Oca. Mi takođe možemo biti sudeonici božanske sile i božanske prirode boravkom istog tog Duha u nama. Međutim, da li je to jedini način na koji je Hrist bio božanski? Ako budemo sudeonici Svetog Duha da li ćemo postati božanski na isti način kao što je Hrist postao božanski? Apsolutno ne!

Hrist ima jednu osobinu koju mi nikada nećemo imati. Nešto što Ga čini drugačijim od svih stvorenja i što na sav glas proglašava Njegovo božanstvo čak i kada bi uzeo oblik i sposobnosti crva. Ta osobina je Njegov karakter bezgranične ljubavi i dobrote. To je Njegova božanska priroda, Njegov Duh besprekorne čistote. To je ono što On jeste, bez obzira da li poseduje sve Božje moći, ili samo ograničene sposobnosti čovečanstva. Nijedno drugo biće u univerzumu ne poseduje takav karakter osim Boga Oca. To je razlog zašto je Isus bio, čak i kada je na zemlji, u punini božanstven iako je ostavio Svoju Božansku silu i slavu. To je zato što su Njegov karakter, Njegov Duh, Njegova priroda isto božanski, čisti, Njegov karakter je sveti karakter neuporedive ljubavi koja je postojala sa Ocem od davnina. Njegovo božanstvo nije u Njegovoj sili, već u Njegovom karakteru.

Sila i slava pripadaju Ocu. On je izvor sve sile. Vlast i autoritet koje je Hrist posedovao u periodu pre utelovljenja i nakon Njegovog povratka na nebo su Mu date od Oca.

”Tada im Isus priđe i reče: ’Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji.’” (Matej 28:18)

”Jer je Očeva volja bila da sva punina prebiva u njemu.” (Kološanima 1:19)

Zato Pismo kaže da, iako je Isus Hrist Onaj koji je zapravo učinio delo stvaranja, ipak je Bog taj koji je stvorio sve kroz Njega. Posredstvom Božje sile na delu u Njemu, Hrist je dovršio stvaranje celog univerzuma. (Efescima 3:9; Jevrejima 1:2)

Da li je Božanstvo umrlo?

Sada kada razumemo ovo hajde da se vratimo na pitanje: Da li je božanstvo umrlo na Golgoti? Videli smo da postoje dva aspekta božanstva Isusa Hrista. Prvo, bio je božanski Duh i Očeva sila u Njemu i drugo, postojalo je Njegovo Sopstveno božanstvo, Njegov karakter, Njegova priroda savršene ljubavi i čistote.

Biblija čini jasnim da je Hrist Lično umro. Učinjen je malo manjim od anđela posebno zato da bi umro. (Jevrejima 2:9-14). Ali šta je smrt? Smrt je razdvajanje tela i duha gde telo prestaje da funkcioniše a duh prelazi u stanje besvesnog sna. Upravo se to desilo Isusu.

Nije bilo Isusovog dela koji je ostao živ i svestan na drugoj ravni. Isus Hrist je jedinorođeni Božji Sin koji poseduje u Svojoj prirodi čisti beprekorni karakter koji pripada jedino božanstvu – Bogu i Njegovom Sinu. Zato je božansko Biće umrlo na Golgoti. To je božanska žrtva koja je učinjena za iskupljenje čovečanstva a ne samo ljudska zamena koja je patila i umrla pre dve hiljade godina.

image_pdfimage_print