U životu sam često sretao ljude koji su govorili kako se dugo i često mole. Neki su mi čak i pominjali kako se mole za mene. Pokušao bih da im ljubazno odgovorim: „Hvala“, ali nešto mi je uvek tu falilo. Bilo je ljudi koji kao da su se hvalili svojim molitvenim životom. To mi je smetalo. Tako i moj prvi doživljaj molitve nije bio pozitivan. Nekako sam je bio doživeo kao nametanje, formu, pritisak, uslov. Razlog ovome je, naravno, u tome što nisam poznavao Onoga kome se treba moliti, bar ne onako kako Ga poznajem danas. Drugi razlog su, svakako, ti ljudi koji su mi ostavljali pogrešnu sliku o Bogu. Znao sam da je molitva jako važna u životu vernika, znao sam da su se svi Božji ljudi molili, znao sam da se Isus molio, ali meni je to nekako teško išlo. Imao sam periode kada sam se, po ugledu na Danila, molio tri puta dnevno.
„… I padaše na kolena svoja tri puta na dan i moljaše se i hvalu davaše Bogu svom kao šta činjaše pre.“ (Danilo 6,10)
Danilu je to išlo, ali ne i meni. Znao sam i da postim i molim se, ali kad god je trebalo da se molim, morao sam da se nateram na to. Ali, kako sam razumeo, to je samo stvar discipline, treba samo da se još više potrudim i vremenom ću steći naviku da se lakše molim. I upravo je bio problem – molitva kao navika. Naravno, bilo je trenutaka kada sam bio u nevoljama i potrebama i tada nisam morao da se teram da se molim. Čak se i ateisti mole u rovovima za vreme rata. Molitva je za mene bila navika a ne ’disanje duše’, kao što reče jedan duhovni pisac. Da ne pominjem molitvu pre jela. Koliko je to tek bila forma. Nešto treba da kažeš da zahvališ Bogu za tu hranu a radije bi da to preskočiš i kreneš da puniš stomak. Kada bih pogledao neke vernike koji su se mnogo više molili od mene, doživeo bih razočarenje. Mislio sam da sa mnom nešto nije u redu, da nisam hrišćanin kako treba i da mi Bog neće uslišiti molitve jer one nisu kako treba. Drugim rečima, mislio sam da zato što ne umem da se u molitvi izrazim kako treba, zato što se ne molimo onoliko često ili dugo koliko treba, samim tim stavljam barijeru da molitvu Bog ne čuje ili je ne usliši.
Molitva je bila tehnička stvar. Moja duša nije disala. Bilo mi je sve teže i teže da se molim sve dok nisam spoznao pravu istinu o Ocu i Sinu i još više, opravdanje verom – šta su Otac i Sin zaista učinili za mene na Golgoti i ko je Utešitelj koji treba da živi u meni. Promenjena slika o Bogu promenila je i doživljaj molitve. Molitva je postala razgovor sa Bogom kao pravim i najboljim prijateljem. Izašao sam iz ljušture, skinuo glumačku masku pred Bogom. Shvatio sam da čovek zaista ne zna da se moli bez Utešitelja, Hristovog Duha u Božjem detetu.
„A tako i Duh pomaže nam u našim slabostima: jer NE ZNAMO za šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh moli se za nas uzdisanjem neiskazanim.“ (Rimljanima 8,26)
Da li si moj brate u Hristu nekada doživeo da ne znaš šta da kažeš Ocu i da samo ćutiš na molitvi? Znam da jesi i to možda često. Da li znaš da je i to ćutanje molitva za Oca iako si možda pomišljao da je to bio promašaj i okrivljavao sebe zašto ti tada nisu padale neke reči na pamet? Da li si ikada doživeo da ćutiš sa dobrim prijateljem i da to ćutanje bude prijatno za oboje i predstavlja komunikaciju kao da pričate? Znam da jesi, jer pravi prijatelj nije samo onaj sa kime ćeš moći da pričaš već onaj sa kim ćeš moći i da ćutiš. Ono što je suština je da su vaši duhovi bili povezani, da ste bili jedno, da ste imali poverenje jedan u drugoga. Niste imali nikakve sumnje kada bi neko od vas zaćutao. To je kada poznaješ nekog, to je kada voliš nekoga i veruješ mu. Hajdemo sada u vertikalu:
„A ko se združi s Gospodom jedan je duh.“ (1. Korinćanima 6,17)
U tome je, dakle, poenta. Ako sam sa Gospodom jedan duh, ako su moj duh i Njegov Duh udruženi, onda nema nikakvih problema u komunikaciji. Onda on savršeno razume svaku moju nesavršenu reč, svako moje ćutanje, svaki moj uzdah. Ovde forma ne igra ulogu i to legalisti nikada ne razumeju, a ne znam kako da im objasnim ako to nisu doživeli. Bog savršeno zna šta se dešava u meni zato što je Njegov Duh u meni. On oseća apsolutno sve što i ja. Njegov Duh je radostan kada sam ja radostan, a tužan kada sam ja tužan. On je i žalostan kada ga ne poslušam. Nema potrebe da Bogu išta dokazujem i objašnjavam.
„U svakoj tuzi njihovoj On beše tužan, i anđeo, koji je pred Njim, spase ih. Ljubavi svoje radi i milosti svoje radi On ih izbavi, i nosi ih sve vreme.“ (Isaija 63,9)
„Trsku stučenu neće prelomiti, i sveštilo koje se puši neće ugasiti.“ (Isaija 42,3)
„Kao pastir pašće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, i u nedrima će ih nositi, a dojilice će voditi polako.“ (Isaija 40,11)
„… Jer vaš Otac zna šta vam je potrebno i pre nego što ga zamolite.“ (Matej 6,8)
Nema potrebe da se opterećujem time koliko se dugo molim. Bog nije statističar koji broji naše reči. Bogu je bitna naša iskrenost i posvećenost srca. Bogu je bitno sa kakvim duhom pristupamo Njemu. Religija kvantiteta i forme je farisejska i neznabožačka religija ali ne i biblijska vera. Ako se neko više molio, to su fariseji. Ali, nažalost, to su bile prazne molitve, bez života i duha, a još i hvaliti se svojom molitvom je ništa drugo do licemerstvo i oholost. Molitvom ne menjamo Božje srce. Molitvom ne kupujemo spasenje. Molitvom ništa ne zarađujemo. Kod Boga je sve dar Njegove dobrote i ljubavi. To mnogi još uvek ne razumeju. Bog te voli isto i kada se moliš i kada se ne moliš, ali se moliš baš zato što te voli.
„A kad se molite, ne budite kao licemeri, koji vole da se mole stojeći u sinagogama i na raskršćima, da se POKAŽU LJUDIMA. Istinu vam kažem: dobili su svoju platu. Nego, kad se moliš, uđi u svoju sobu, zatvori vrata i moli se svome Ocu koji je u tajnosti, i uzvratiće ti tvoj Otac, koji gleda u tajnosti. Kad se molite, ne brbljajte kao neznabošci jer oni misle da će zbog MNOGO REČI biti uslišeni. Ne budite, dakle, kao oni jer vaš Otac zna šta vam je potrebno i pre nego što ga zamolite.“ (Matej 6,5-8)
Samo taj Utešitelj zna Ocu da kaže: „Tata“, dok moj uplašeni adamovski duh koji je ceo život često Boga doživljavao samo kao Gospodara i Sudiju, nije znao da kaže ništa više od „Bože veliki, Stvoritelju“ ili eventualno „Oče.“ Ali ne i „Aba“ – „Tata“.
„Jer ne primiste duh ropstva da se opet bojite; nego ste primili Duh posinjenja, koji nas podstiče da vičemo: „Aba (Tata), Oče!“ (Rimljaniima 8,15)
„A pošto ste sinovi, Bog je u naša srca poslao Duh svog Sina koji viče: „Aba (Tata), Oče!“ (Galatima 4,6)
Primivši Božje obećanje – Hrista, mi smo povezani sa Bogom na jedan neverovatan i fantastičan način koji prevazilazi naš razum. Molimo se Bogu u Duhu i istini, ne samim rečima, formom, stavom, klečanjem ili stajanjem, lokacijom, u kleti ili van kleti, sa braćom ili sami. Sada je najvažnija stvar da smo povezani sa njim tim Duhom.
„Ali dolazi čas, i već je tu, kada će pravi bogoslužitelji služiti Ocu u duhu i istini, jer i Otac traži takve bogoslužitelje. Bog je Duh, i oni koji Mu služe treba da Mu služe u duhu i istini.“ (Jovan 4,23.24)
Ako Bog zna sve naše potrebe, postavlja se pitanje zašto mu se onda moliti rečima i reći mu šta nam treba. Pa samo zato što ga volite i želite da komunicirate sa njim. Samo zato što ne možete da prećutite da ne kažete voljenoj osobi ono što vam je u srcu. Kao hrišćani imamo neverovatnu prednost: da se molimo Onome ko je istovremeno i svemoćan i ljubav. Onda shvatite da je naša volja ništa u odnosu na Njegovu. Pošto mi umemo često da radimo i sami protiv sebe, zar onda nije bolje da svakodnevno stavljamo volju jednog takvog veličanstvenog bića ispred naše volje jer On zna šta je najbolje za nas.
Svakako se treba potruditi da opušteno, bez da vas neko prekida, razgovarate sa Ocem. Treba vam mir. Baš kao što je Isus nekada morao da ide na neko usamljeno mesto da razgovara sa Ocem. To su bili jako važni trenuci u Njegovom zemaljskom životu.
„A ujutru, vrlo rano ustavši, izađe i ode nasamo, i onde se moljaše Bogu.“ (Marko 1,35)
Čitao sam takođe izveštaj kada se Isus celu noć molio Bogu. Pitao sam se kako je mogao to da izdrži, kako je mogao sutradan da bude sposoban za sve što ga je čekalo.
„Tih, pak, dana iziđe na goru da se pomoli Bogu; i provede svu noć na molitvi Božjoj.“ (Luka 6,12)
Zaboravio sam na jednu stvar da biti povezan sa Ocem znači imati silu koja prevazilazi fizičku ograničenost našeg slabog tela. Isus je to doživeo i sutradan je mogao normalno da čini sve ono što je činio. Ali, ono što je bitno, Isus se nije molio u Svojoj sili, već u Očevoj sili, Očevom Duhu. Pokušavao sam da se nekada nateram da se molim Bogu kada mi se spavalo, ali sam doživljavao i da zaspim za vreme molitve. To je zato što se Duh Njegovog Sina nije molio sa mojim Duhom. Ja sam sam u svojoj sili hteo da činim nešto i da oponašam Hrista. Ali, skoro mi se dogodilo nešto neverovatno. Doživeo sam da celu noć budem budan. Prosto nisam mogao da spavam. Tada su mi na um dolazili neki biblijski citati i počeo sam da se molim za neke ljude, za zajednicu, za neke konkretne osobe koje su bile u potrebi, duhovnoj i fizičkoj. Ja prosto nisam znao kako je prošlo to vreme. Nisam ja sve vreme izgovarao neke reči i fraze, ali sam osećao kako se moj duh udružen sa Gospodnjim Duhom moli. I ono što je još interesantnije, ujutru sam bio svež kao da sam spavao celu noć.
Sada sam počeo da razumem kako se to Isus molio celu noć. Pa Njega je Očev Duh pozvao da se moli celu noć i dao mu silu da može to da učini i bude sutradan na blagoslov ljudima oko sebe. Isus to nije radio svake noći već onda kada je bilo potrebe za tim. Mi ne treba sebi da „namećemo“ molitvu, već sam Otac treba da nam ukaže na potrebu za molitvom i daće nam silu da se molimo. Bog želi da u molitvi posredujemo za ljude. Bog želi da budemo učesnici u Njegovoj blagodati za druge ljude. Nešto se dešava nakon tih molitvi, to je sigurno i to Otac želi da doživimo i proslavimo Ga. Sutradan sam doživeo ispunjenje te molitve i video zašto je bilo potrebno da se molim cele noći baš tada, a ne onda kada sam ja hteo. To je bio Božji plan i Njegovo delo, a ne moje.
„Zaista, zaista vam kažem da šta god uzištete u Oca u IME MOJE, daće vam.“ (Jovan 16,23)
Sada bolje shvatam šta znači moliti se u Hristovo ime. To ne znači samo izgovoriti Njegovo ime na kraju molitve. To nije mantranje Njegovim imenom već znači moliti se u ono vreme, na onaj način i za one potrebe za koje vam Njegov Duh to kaže. To znači moliti se Njegovim Duhom i staviti Njegovu volju ispred svoje.
Ko se to moli? – Moli se Onaj ko i živi u nama. Kako? – Preko našeg nesavršenog srca i usana. Mi smo Božja oruđa, Božji saučesnici u Njegovom delu, glineni krhki sudovi preko kojih se On proslavlja. Iako naše reči u molitvi nisu savršene, nekad ih se možda postidimo jer nismo znali da kažemo ono što smo hteli, ali one su zahvaljujući Hristovim zaslugama i Njegovim životom savršena molitva pred Bogom. Ne bojimo se šta ćemo reći, već KO će to reći u nama: Mi ili Hrist.
„A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos.“ (Galatima 2,20)
Ako smo jedno sa Hristom, sa Njegovim Duhom, onda dopustimo da se taj Duh moli Ocu jer je to savršena molitva savršenog Pravednika – Hrista.
„… Usrdna PRAVEDNIKOVA molitva ima veliku snagu i mnogo dobra može učiniti.“ (Jakov 5,16)
„Dečica moja! Ovo vam pišem da ne grešite; i ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista PRAVEDNIKA.“ (1. Jovanova 2,1)
