Kao što smo videli u prethodnom nastavku, jedan od običaja katoličke i pravoslavne crkve jeste ljubljenje ikona i klanjanje mrtvim ljudima. Pored toga ove crkve upražnjavaju i upućivanje molitve svojim svecima i praktikuju ispovedanje greha sveštenim licima. Ovakva praksa ne samo da nema utemeljenje u Božijoj reči, već Bog to izričito zabranjuje.
Biblija kaže da mrtvi ljudi spavaju u svojim grobovima i da ne mogu čuti niti razmišljati. Ispovedanje naših greha i molitve možemo uputiti jedino Bogu, a jedini posrednik između Boga i ljudi je Isus Hrist.
„Jer jedan je Bog, i jedan posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hrist“ (Timotiju 2:5).
„Pazite, stražite i molite se Bogu jer ne znate kad je vreme“ (Marko 13:33).
Katolička crkva tvrdi da ona ima direktno nasledstvo apostolstva i da je papa Božiji zamenik na zemlji, te da ona ima pravo opraštati grehe kroz ispovest ljudi svojim sveštenicima. U pravoslavnoj crkvi takođe upražnjavaju ispovest sveštenicima i
molitve svetim ocima.
Zamislite vernika, grešnog čoveka koji ispoveda svoje najdublje grehe, prljavštine svog bića, drugom grešniku i smrtnom čoveku, svom svešteniku. Kakva sramota pred stanovnicima neba i pred Bogom. Umesto da klekne i Bogu ispovedi sve svoje grehe, patnje i slabosti, on se ispoveda čoveku koji navodno posreduje između njega i Boga.
Sledi pregled nastanka vanbiblijskih tradicija i uvođenja dogmi i obreda:
• 300. godine je uvedena molitva za mrtve
• 320. godine paljenje sveća i osenjavanje znakom krsta
• 336. godine na Laodikejskom saboru usvojeno praznovanje nedelje
• 431. godine počelo obožavanje Marije
• 500. godine sveštenici počinju da se oblače drugačije od ljudi
• 600. godine Grgur 1 uveo latinski jezik u bogosluženje
• 786. godine odobreno obožavanje i ljubljenje krsta, ikona i relikvija
• 1184. godine koncil u Veroni osniva inkviziciju
• 1215. godine počinje ispovedanje svešte- nicima umesto Bogu
• 1229. godine laicima zabranjena upotreba Biblije
• 1534. godine Lojola osniva jezuitski red
Isus nije podržavao tradiciju. Jevreji su ga optuživali da On i Njegovi učenici ne poštuju njihove običaje i tradiciju:
„Zapitaše ga fariseji i književnici: zašto tvoji učenici ne žive po predanju starih? A Isus odgovori: dobro prorokova Isaija za vas, licemeri. Ovaj narod me poštuje usnama a srce im je daleko od mene… lepo ukidate Božiju zapovest da bi ste sačuvali svoje predanje“ (Marko 7:5-9).
Molitva je srce religijskog života, bez molitve nema prave religije. To su posebni trenuci kada svom Bogu iznosimo svoje zahvalnosti, vapaje srca, probleme i želje. U molitvi se obraćamo Bogu, u ime Isusa Hrista, i sa njim razgovaramo kao sa bićem koje je pored nas i koje nas čuje i odgovara na naše molbe. Sve što tražimo u molitvi treba biti sa jakom verom.
David, Danilo, Jov, Isus i mnoge biblijske ličnosti su se molili isključivo Bogu.
„Prozori njegove gornje sobe bili su otvoreni prema Jerusalimu. Tu je tri puta na dan klečao i molio se i davao slavu svom Bogu, kao što je i ranije redovno činio“ (Danilo 6:10).
„Vidimo da je Danilo upućivao molitve svom Bogu i da je to radio redovno, klečeći u svojoj sobi. Kome se Isus molio? A ujutru vrlo rano ustavši izađe, i otide nasamo i onde se moljaše Bogu“ (Marko 1:35).
Takođe Isus kaže: „Šta god tražite od Oca u moje ime biće vam“ (Jovan 16:23).
Isus se redovno molio svom Ocu i tražio mu snagu i ohrabrenje. Možemo čitati psalme Davidove koji su puni predivnih, usrdnih molitvi Bogu Ocu. Mi se možemo ponositi našim precima koji su umrli radi vere Hristove, ali slaviti takve ljude kao svece, uz alkohol, jedenje mrtvih životinja i muziku, predstavlja napredni oblik paganizma.
„Ne budite idolopoklonici, kao neki od njih, kao što je pisano: Narod je seo da jede i pije, pa su ustali da igraju“ (1. Korinćanima 10:7).
„Živimo dolično kao po danu, bez razuzdanih gozbi i pijanki, bez bluda i besramnih dela, bez svađe i ljubomore“ (Rimljanima 13:13).
Ova, ali i mnoge druge teme se ne mogu u potpunosti razumeti bez razumevanja biblijske istine o stanuju mrtvih ljudi.
