Doktrina o Trojstvu, kada je prvi put bila uvedena u hrišćanstvo, bila je predmet žestokih polemika i rasprava. Ni danas, mnogo vekova kasnije, situacije nije ništa drugačija. I dalje postoje rasprave i podele u pogledu ove doktrine za koju njeni zastupnici kažu da je „velika tajna.“ I dok je zvanično prihvaćena i definisana na Koncilu u Nikeji 325. godine, izgleda da postoje dokazi da je doktrina o Trojstvu i pre ovog vremena bila predmet razmišljanja nekih hrišćana. Međutim, ono što je apsolutno sigurno jeste da ova doktrina nije bila uvedena u „hrišćansku crkvu“ sve do jednog veka nakon smrti poslednjih apostola.
Enciklopedija Encrata opisuje uvođenje doktrine o trojstvu u hrišćanstvo na sledeći način: Trojstvo (teologija), u hrišćanskoj teologiji, je učenje da Bog postoji u obliku tri osobe – Otac, Sin i Sveti Duh – koji su ujedinjeni u svom postojanju. Ova doktrina nema osnovu u Novom savezu, gde se Božja reč gotovo uvek odnosi na Oca… Termin „Trojstvo“ prvi put je upotrebio latinski teolog Tertulian u drugom veku, ali je koncept razvijen tokom rasprava o Hristovoj prirodi. U četvrtom veku ovo učenje je konačno bilo formulisano…
Enciklopedija Britanika kaže: „Ova doktrina se razvijala tokom nekoliko vekova i kroz mnoge polemike.“
Prema izvorima iz ovih enciklopedija, doktrina se „razvijala“ tokom prva četiri veka nove ere. Sada razmislite pažljivo. Protestanti veruju u Pismo. Katolici veruju u Tradiciju plus Pismo. Protestanti kažu „sva neophodna istina nalazi se u Pismu.“ Katolici kažu, „ne, Crkva je nastavila da otkriva i objavljuje nove, dodatne istine tokom vekova (tradicija).“ Na osnovu toga Rimokatolička crkva tvrdi da su njena učenja iznad učenja Pisma. Stoga je sledeća izjava Rimokatolika potpuno opravdana:
„Neki naši protivnici tvrde da se verovanja ne trebaju dogmatično držati, što nije izričito naznačeno u Svetom Pismu… Ali protestantske crkve su same prihvatile takve dogme kao što je Trojstvo, za koju ne postoji precizna potvrda u Jevanđelju“ (Magazine Life, Oct 30, 1950).
Pa ipak, kako pažljivije ispitujemo učenje o trojednom Bogu još više iznenađujućih činjenica izlazi na videlo. Doktrina o trojednom Bogu postojala je mnogo vekova pre nego što ju je zvanično prihvatila „hrišćanska crkva“ tokom prva četiri veka nakon Hristove smrti.
Papstvo u nekim svojim crkvama, kao što je na primer manastir Trinitaraca u Madridu ima sliku trojednog Boga sa tri glave na jednom telu. Vavilonjani su imali nešto isto tako. Gospodin Lajard je u svojoj poslednjoj knjizi dao primer takvog trojednog božanstva koje je bilo obožavano u drevnoj Asiriji. Još jedno božanstvo istog izgleda obožavali su pagani u Sibiru i ono se nalazi u Kraljevskom Kabinetu u Sankt Petersburgu pod imenom „Jafet.“ U Indiji je vrhovno božanstvo na sličan način predstavljeno sa tri glave na jednom telu, pod imenom, „Eko Deva Trimurti,“ Jedan Bog tri forme.“ U Japanu, Budisti obožavaju veliko božanstvo, Budu, sa tri glave na istom telu, pod imenom „San Pao Fuh.“ Sva ova božanstva su postojala u drevnim vremenima. Dok je bilo prikriveno idolatrijom, Trojstvo se univerzalno moglo prepoznati u svim drevnim nacijama sveta… (Dva Vavilona – Aleksandar Hislop).
Iznova i iznova, kako ispitujemo verovanja drevnih paganskih religija, koje su postojale stotinama godina pre nego što je Hrist došao na zemlju, pronalazimo da je kod svih njih bilo zastupljeno obožavanje trojstva. Ako Božji narod nije razumeo doktrinu o Trojstvu, sve do nekoliko stotina godina nakon Hrista, odakle paganskim religijama ideja za tako nešto? Bendžamin Vilkinson, koji je napisao knjigu „Pobjedonosna istina“, ponudio je interesantan odgovor:
„Otkrivenja Starog saveza obelodanila su Trojstvo. U unakaženoj i prostačkoj spoljašnosti, persijski prorok Zoroaster je proglasio neku vrstu trojstva. On je postavio na vrhovno mesto svoje nebeske hijerarhije, Ormazda, velikog mudrog duha, i Ahrimana vrhovnog zlog duha, koji je bio savršeni i suparnički bog tame, koji je boravio u noći bez dna. Sa njima je na označen način povezao Mitru, boga svetlosti, koji je bio sunce i oličenje obožavanja sunca. Pošto sunce nije ni na nebu ni na zemlji, već zauzima položaj između neba i zemlje, t ako je Mitra bio veliki posrednik. Kada se Mitraizam proširio Rimskom Imperijom, za Mitru se govorilo da je bio šampion grešnika, prijatelj nakon smrti i vodič koji je sprovodio duše na nebo“ (Pobjedonosna istina – Bendžamin Vilkinson).
U knjizi „Dva Vavilona“ isti odgovor je dao i autor knjige Aleksandar Hislop:
„Prekriveno velom idolatrije, prepoznavanje trojstva je bilo univerzalno u svim drevnim narodima sveta, pokazujući koliko je duboko bila ukorenjena u ljudski rod doktrina o ovom predmetu, koja je došla pravo iz Postanja… Trojni amblem Asirskog božanstva jasno pokazuje koje je bila izvorna vera patrijaraha“ (Dva Vavilona)
Samo bih u prolazu napomenuo da sam bio iznenađen time da je Bendžamim Vilkinson bio ne-trinitarac. Međutim, njegove izjave koje smo malopre citirali kao da ukazuju na suprotno. Može biti da su on i Aleksandar Hislop nerazumno pretpostavili da su paganski narodi primili koncept trojednog Boga od ranih Jevreja.
Jedna od izvanrednih karakteristika doktrine o Trojstvu je ta što kod onih koji je prihvataju izaziva nedostatak logike i zdravog smisla, što je užasno. Ova činjenica se nekoliko puta utisnula u moj um jer sam video nerazuman i nelogičan način na koji su neki pokušali da dokažu, opravdaju i racionalizuju doktrinu o trojednom Bogu. Nikada nisam čuo nekoga ko je pokušao da brani Trojstvo, a da je pri tome došao sa objašnjenjem koje ima smisla. Mnogi pokušaji su otkrivali nedostatak zdravog i bistrog razmišljanja i gore navedene pretpostavke su jasan primer za to.
Da li su paganski narodi primili svoje ideje o trojednom Bogu, od Jevreja? Ima li smisla pretpostavljati da je to bilo tako? Da li postoji bilo kakav dokaz za pretpostavku da su oponašali decu Izraela i njihovu ideju o trojednom Bogu? Hajde da ispitamo činjenice.
Da li su Izraelci verovali u trojstvo?
Jedno od primarnih verovanja u Judaizmu je da postoji samo jedan Bog. Ovo nije novo verovanje za Jevreje, već je to bilo jedno od njihovih temeljnih verovanja od osnivanja njihove nacije. Oni ne veruju niti su ikada verovali ili poučavali o Bogu koji je sačinjen od tri nezavisne ličnosti.
Rečeno je da hebrejska reč „Elohim“ označava množinu ljudi unutar božanstva, jer je to množina od reči „El (Bog).“ Međutim, značajna je činjenica da iako je ovo hebrejska reč, sami Jevreji koji najbolje razumeju svoj sopstveni jezik, nikada nisu i još uvek ne veruju u Boga u množini ili u Trinitarno božanstvo. Zapravo, izjava „Čuj Izraele, Gospod Bog naš, Gospod je jedini“ sadrži samu reč „Elohim“ pa ipak je to postojan temelj na kome se temelji koncept Jevreja o jednom Bogu koji predstavlja jedno uzvišeno biće. Jevreji koji su tada imali najkompletnije otkrivenje i najuzvišenije ideje o Bogu, apsolutno nisu imali ideju o trojednom Bogu, već su insistirali na suprotnom. Više je nego jasno da narod koji je Bog izabrao i kome se najpotpunije otkrio nije imao nikakvu ideju o Trojstvu, dok su paganski narodi oko njih imali ovu ideju. Da li su ovi pagani imali bolje razumevanje Božje prirode nego Jevreji?
Od upečatljivog je značaja da je u nekoliko slučaja paganskog trojstva, treća ličnost trojstva bila zla i predstavljena tako da je njen opis mogao odgovarati samo opisu Sotone. Pogledajmo primer trojednog Boga koji je bio obožavan u drevnom Egiptu, Persiji i čak i danas u Hinduizmu, religiji Indije:
U Egiptu:
Od prve dinastije (2525.-2775. pre Hrista) Horus i bog Set bili su večni protivnici koji su bili pomireni u harmoniji između Gornjeg i Donjeg Egipta. U mitu o Ozirisu, koji je postao aktuelan oko 2350. godine pre Hrista, Horus je bio Ozirisov sin. On je takođe bio i protivnik Seta koji je ubio Ozirisa i koji se borio sa Horusom za nasledstvo nad egipatskim prestolom… (Enciklopedija Britanika, članak „Horus“).
Set je bio predstavljen kao kombinovana statua sa psećim telom, iskošenim očima, ušima sa kvadratnim vrhovima, uklesanim repom i dugom zakrivljenom njuškom… Izvorno, Set je bio bog neba, gospodar pustinje, oluje, nereda i rata – uopšteno rečeno, varalica. Set je oličavao neophodan i kreativan element nasilja i nereda, unutar uređenog sveta… (Enciklopedija Britanika, članak „Set“).
U Persiji:
Prema Zoroasteru, Ahura Mazda je stvorio univerzum i kosmički poredak. On je stvorio dva duha blizanca Spenta Mainyu (Mitru) i Angra Mainyu (Ahriman) – prvi je pobednik koji bira istinu, svetlost i život, a drugi destruktivni, koji bira prevaru, tamu i smrt. Borba ovih duhova jednog protiv drugog, čini istoriju sveta.
U Zoroastrainizmu, koji se ogleda u Avesti, Ahura Mazda se identifikuje sa blagotvornim duhom i direktno je suprotstavljen destruktivnom duhu. On je svemudar, darežljiv, razuveravajući i tvorac svega dobrog. Blagotvoran i zao duh su zamišljeni kao međusobno ograničavajuća bića koja su zajedno u večnosti, jedno ispod a drugo iznad, sa svetom između njih kao njihovim bojnim poljem (Enciklopedija Britanika, članak „Ahura Mazda“).
Ahriman, Angra Mainyu („Destruktivni duh“)
Zli duh u dualističkom učenju o Zoroastrianizmu. Njegova suštinska priroda je izražena u njegovom glavnom epitetu – Druj, „Laž.“ Laž se ispoljava kao pohlepa, gnev i zavist. Da bi mu pomogao u napadu na svetlost, na dobru tvorevinu Ahura Mazde, na Gospodara Mudrosti, Ahriman je stvorio horde zavisnih demona. Uprkos haosu u svetu koji je izazvan njegovim jurišom, vernici očekuju da Ahrimana na kraju vremena porazi Ahura Mazda. Ograničeni samo na njihovo sopstveno carstvo, njegovi demoni će proždirati jedan drugog i njegovo postojanje će biti ugašeno… Poreklo zla je praćeno u Zoroasterovom sistemu do praktikovanja slobodne volje na početku stvaranja, kada su sinovi blizanci Ahura Mazde ušli u večno suparništvo. Jedan, Spenta Mainyu (Mitra) (Darežljivi duh) izabrao je dobro, stekavši time atribute istine, pravde i života. Drugi, Angra Mainyu (Ahriman) (Destruktivni duh) izabrao je zlo i sve prateće sile razaranja, nepravde i smrti… (Enciklopedija Britanika, članak „Ahriman“).
U Indiji:
Knjiga „Simbolizam Hinduističkih Bogova i rituala“ govori o Hindu trojstvu koje je postojalo vekovima pre Hrista: „Šiva je jedan od bogova trojstva. Za njega je rečeno da je bog razaranja. Druga dva boga su Brahma, bog stvaranja, i Višna, bog čuvar… Kako bi dokazali da su ova tri procesa jedno te isto, tri boga kombinovana u jednoj formi.“ Izdao A. Pathasarathy, Bombaj.
…Višna se često smatra posebnom manifestacijom aspekta očuvanja Vrhovnog i Šive, kao onaj sa destruktivnom funkcijom. Još jedno božanstvo, Brahma, tvorac, ostaje u pozadini kao demirug. Ove tri velike figure (Brahma, Višna i Šiva) sačinjavaju takozvano Hindu trojstvo (Trimurti – jedan sa tri oblika). Ova koncepcija pokušava da spoji i usaglasi uverenje da je Vrhovna Moć pojedinac predstavljen sa više bogova u svakodnevnom bogosluženju… (Enciklopedija Britanika – članak „Hinduizam“)
…Istoričari pokazuju da su u to vreme (oko 500. godine pre Hrista) promenili svoja učenja i usvojili čuvenu koncepciju ljubaznog nebeskog Oca. Stupila je na scenu nova književnost i napisani su brojni traktati koji su postavili Brahmu (tvorca), Višnu (čuvara) i Šivu (uništitelja), Hindu trojstvo, na isti nivo sa Jehovom. Ovi apstraktni i manje materijalistički koncepti religije predstavljali su verovanja Brahmana i obrazovanih staleža, ali su široke mase ostavljene u svojoj groznoj idolatriji. (Pobjedonosna istina, Bendžamin Vilkinson)
Treća ličnost
U svim ovim verzijama trojstva pronalazimo sledeće upečatljive elemente.
- Tvorac – bog koji je dobar i milostiv.
- U dve od svih ovih verzija trojstva pronalazimo drugog boga koji je njegov sin, a koji je takođe dobro biće.
- Treći bog (u nekim slučajevima je takođe bio sin oca i brat drugog boga) koji je zao i koji ratuje protiv oca i sina.
Može li da nam promakne značaj ovoga? Da li je ovo koncept trojstva koji su pagani navodno usvojili od Jevreja? Jevrejski spisi otkrivaju tri bića koja mogu odgovarati gore navedenim opisima, ali oni definitivno ne sačinjavaju Trojstvo.
- Bog Otac, vrhovni vladar univerzuma. Apsolutno i potpuno dobro.
- Mikael, glavni Princ (Danilo 10:13; 12:1), Gospod (Psalmi 110:1), Sin Oca (Propovednik 8:22-31; 30:4), takođe apsolutno i potpuno dobro.
- Neprijatelj, Sotona, tužitelj i uništitelj (Jov 1:6; 2:7), Zmija (Postanje 3:14,15) Pali anđeo (Isaija 14:12-15; Ezekijel 28:12-19), koji se pobunio i ratuje protiv Oca i Sina.
Ovaj paganski koncept trojstva umesto da ukazuje na pravo trojstvo, veoma jasno otkriva neistinitost doktrine o Trojstvu i demaskira njegovo poreklo.
Postojao je neko ko je ratovao protiv istinskog Oca i istinskog Sina. Neko ko je neprijatelj svake pravednosti. Ovo biće je imalo veliku želju da bude deo trojstva. Zapravo, to biće je predstavljalo treći najviši autoritet na nebu. Međutim to za njega nije bilo dovoljno dobro. On je želeo da se izjednači sa Ocem i Sinom, i u pokušajima da to učini, on se pobunio protiv Oca i Sina. Ova ličnost je bio Sotona, neprijatelj i uništitelj.
„A na nebu je izbio rat: Mihailo i njegovi anđeli borili su se sa aždajom. A borila se i aždaja i njeni anđeli, ali nije pobedila. I za njih više nije bilo mesta na nebu“ (Otkrivenje 12:7-8).
To je isti Sotona koji se jasno pojavljuje u paganskom trojstvu kao treće biće u božanstvu. Ono što Sotona nije uspeo da postigne na nebu postigao je na zemlji – da ga obožavaju kao treću ličnost u Trinitarnom božanstvu.
Paganski narodi jesu naučili nešto od Jevreja, ali to nije bila doktrina o trojednom Bogu. Kako je to bilo moguće? Pa, Jevreji nisu verovali u Trojstvo. Ono što jesu naučili od Jevreja bila je istina o kosmičkom sukobu između Boga, Njegovog Sina i moćnog nebeskog bića po imenu Lucifer koji je žudeo za božanstvom. Sotona je kroz svoje paganske obožavatelje lako izopačio činjenice kako bi se pojavio kao član božanstva, brat Božjeg Sina, i stoga postao vredan obožavanja. Kakva užasna tragedija što je ovaj paganski koncept u potpunosti prožeo čitavo hrišćanstvo, tako da Trojstvo sada predstavlja prvo fundamentalno verovanje skoro svake hrišćanske denominacije.
Današnje hrišćanstvo obožava trećeg „boga.“ Zapravo, ovaj „bog“ istinski dobija najveću pažnju od svih članova takozvanog Trojstva. On se naziva „Sveti Duh,“ ali on nije svet. On vodi hrišćane u najneotesanije demonstracije i u najneprikladnije i najnepristojnije ponašanje. Pa ipak, on je obožavan kao Gospod i davalac života. Ko je ovaj „treći član Trojstva?“ To je ista ličnost koju Hinduisti obožavaju kao Šivu, boga smrti i uništenja; koju Persijanci obožavaju kao Ahriman, zlog brata boga Mitre. To je isti bog koga Egipćani obožavaju kao Seta, zlog brata boga Horusa. Drugim rečima, to je Sotona lično.
Uvlačenje u hrišćanstvo
Kao što smo već videli, doktrina o Trojstvu nije poučavana u Starom savezu. Nisu je poučavali ni Isus ni Njegovi učenici. Istoričari svedoče da se ova doktrina „razvijala postepeno“ tokom prva četiri veka hrišćanske ere. Kada shvatimo da je doktrina o trojednom Bogu preovladavala među paganima tog vremena, i da se ova doktrina, koja nije bila poučavana direktno iz Biblije, „razvijala“ tokom godina velikog otpada od strane iste sile koja je bila odgovorna za spajanje paganizma i hrišćanstva, možemo početi da izražavamo velike sumnje u pogledu hrišćanskog porekla trojstva.
Istoričar Edvard Gibon u predgovoru svoje knjige, „Istorija Hrišćanstv,“ izjavljuje:
„Ako je hrišćanstvo pokorilo ili osvojilo paganizam, podjednako je tačno da je paganizam iskvario i izopačio hrišćanstvo. Čist deizam prvih hrišćana… bio je promenjen od strane Rimske crkve u nepojmljivu dogmu o trojstvu. Mnoga paganska načela koje su izmislili Egipćani, a idealizovao Platon, zadržala su se kao vredna verovanja“ (Istorija Hrišćanstva – Edvard Gibon).
Istorija je bila toliko prepravljena i izopačena zahvaljujući pristrasnosti preovladajuće religije da je jako teško pronaći istoričare koji će dati čistu i istinitu sliku o uticajima koji su vodili do uvođenja Trojstva u hrišćansko verovanje. Međutim, mi pronalazimo jednog istoričara. Sigfrid Morenc je u svojoj knjizi „Egipatska religija“ izjavio:
„Trojstvo je predstavljalo glavnu preokupaciju egipatskih teologa… Tri boga su bila kombinovana i tretirana kao jedno biće, adresirana u jednini. Na ovaj način, duhovna sile egipatske religije pokazuje direktnu vezu sa hrišćanskom teologijom“ (Egipatska religija – Sigfred Morenc).
U četvrtom veku nove ere došlo je do polemike oko učenja Arija, hrišćanskog sveštenika iz Aleksandrije u Egiptu. Enciklopedija Britanika ovako komentariše Arijeva učenja:
„…Njegovo učenje je potvrdilo da Hrist nije istinski božansko, već stvoreno biće. Osnovna Arijeva premisa je bila jedinstvenost Boga koji je samopostojeći i nepromenjiv; Sin koji nije samopostojeći ne može biti Bog. Pošto je Božanstvo jedinstveno, ne može se deliti, tako da Sin ne može biti Bog…
Prema njegovim protivnicima, naročito episkopu Atanasiju, Arijevo učenje je, svodeći Sina na polu-boga, ponovo uvodilo politeizam (pošto obožavanje Sina nije bilo napušteno), i podrivalo hrišćanski koncept otkupljenja, jer se smatralo da je samo istinski Bog mogao pomiriti čoveka sa Božanstvom.
Polemiku je izgleda okončao Koncil u Nikeji, (325. godine) koji je osudio Arija i njegova učenja i izdao kredo (simbol vere) da bude čuvar izvornog hrišćanskog verovanja. Ovaj kredo navodi da je Sin jedno sa Ocem, proglašavajući Ga istim kao što je Otac: on je u potpunosti božanstvo. Međutim, ovo je bio samo početak dugotrajnog spora (Enciklopedija Britanika – Članak „Arijanizam“).
Ova Arijevska polemika je zaista predstavljala centralno pitanje koje je dovelo do formalnog usvajanja trinitarnog kreda od strane Rimokatoličke crkve. Konačna izjava je formulisana na Koncilu u Nikeji 325. godine gde su osuđeni Arijevi spisi i učenja, a drugačiji pogled na Boga, koji je promovisala druga strana, usvojen je kao ortodoksni, izvorno-hrišćanski položaj. Međutim, kao što ćemo videti iz sledećih citata, stav koji je konačno prihvaćen nije bio usvojen samo na osnovu verodostojnosti Biblije. Ljudi koji su bili uključeni u donošenje konačne odluke imali su druge faktore koji su uticali na njihova verovanja.
Platonov uticaj
U svom teološkom tumačenju ideje o Bogu, Arije je bio zainteresovan za održavanje formalnog shvatanja Božjeg jedinstva. U odbrani jedinstva Boga, on je bio u obavezi da ospori jednakost suštine Sina i Svetog Duha sa Bogom Ocem, kao što su istakli teolozi Aleksandrijske škole pod Neoplatonskim uticajem. Od samog početka, polemika između obe strane odvijala se na istoj osnovi Neoplatonskog koncepta materije, što je bilo strano u samom Novom savezu. Nije ni čudo što je nastavak spora na bazi metafizike-supstance, vodio do koncepata koji nemaju nikakvu osnovu u Novom savezu – kao što je pitanje identičnosti suštine božanskih ličnosti. (Enciklopedija Britanika – članak „Hrišćanstvo“)
Kao što možemo videti, zagovornici gledišta koje je konačno bilo prihvaćeno kao ortodoksno ili izvorno, a što predstavlja i prihvaćeno gledište u današnje vreme, bili su pod uticajem učenja grčkog filozofa Platona. Oni su pripadali struji Aleksandrijske škole pod neoplatonskim uticajem.
Francuski Novi univerzalni rečnik govori o Platonovom uticaju:
„Platonovo trojstvo koje samo po sebi predstavlja preuređeno trojstvo koje datira još od ranijih paganskih naroda, čini se razumnim filozofskim trojstvom atributa iz kojih su se izrodile tri hipostaze ili božanske ličnosti o kojima uče hrišćanske crkve… Koncepcija grčkog filozofa o božanskom trojstvu… može se pronaći u svim drevnim (paganskim) religijama.“
Nova Šaf-Hercog Enciklopedija religijskog znanja pokazuje uticaj ovog grčkog filozofa:
„Doktrine o Logosu i Trojstvu dobile su svoj oblik od grčkih otaca… koji su dosta bili direktno ili indirektno pod uticajem Platonove filozofije… Te greške i izopačenosti koje su se uvukle u Crkvu iz ovog izvora, ne mogu se poreći.“
Crkva u prva tri veka kaže:
„Doktrina o trojstvu se formirala postepeno i uporedo; …ona je imala poreklo u izvoru koji nije imao nikakve veze sa Jevrejskim i hrišćanskim spisima; ona je sazrela i bila nakalemljena na hrišćanstvo od strane platoniziranih očeva.“
Molim vas pročitajte sledeći citat iz Enciklopedije Britanika. Uzmite u obzir pitanja koja su navedena. Ovde ima puno istine, ali nekoliko pogrešnih zaključaka potpuno izopačuju istinu.
Glavna preokupacija Arija je bila i ostala osporavanje suštinskog jedinstva Sina i Svetog Duha sa Bogom Ocem, kako bi se očuvala Božja jedinstvenost. Sin je tako postao drugi Bog ispod Boga Oca – to jest on je Bog samo u figurativnom smislu jer je stvorenje, čak najuzvišenije od svih stvorenja. Ovde je Arije pridružio stariju tradiciju hristologije koje je već odigrala svoju ulogu u Rimu, početkom 2. veka, i nastala je takozvana Anđeoska hristologija. Dolazak Sina na Zemlju bio je shvaćen kao dolazak na Zemlju najuzvišenijeg princa anđela, koji je postao čovek u Isusu Hristu; u određenoj meri, on se identifikovao sa anđeoskim princem Mihaelom. U staroj Anđeoskoj hristologiji već se izražavala zabrinutost da se očuva jedinstvenost Boga, nepogrešivog razlikujućeg znaka Jevrejskih i hrišćanskih vera nad svakom paganizmom. Sam Sin nije Bog, ali kao najuzvišeniji od svih stvorenih duhovnih bića, on se pomera što bliže Bogu. Arije je pridružio ovu tradiciju sa istim ciljem – to jest braniti ideju jedinstvenosti hrišćanskog koncepta Boga protiv svih zamerki da hrišćanstvo uvodi novu, uzvišeniju formu politeizma… Glavni govornik pravoslavne crkve bio je Atanasije Aleksandrijski za koga polazna tačka nije bilo filozofsko-sekulativno načelo, već realnost otkupljenja i sigurnost spasenja. Iskupljenje čovečanstva od greha i smrti moglo je biti garantovano samo ako je Hrist bio u potpunosti Bog i u potpunosti čovek… Konačna dogmatska formulacija doktrine o Trojstvu, u takozvanom Atanasijanskom Kredu („jedna suština – tri ličnosti“), vratila se formulaciji Tertulijana. U praktičnom smislu, to je značilo kompromis između dve osnovne ideje hrišćanskog otkrivenja – Božje jedinstvenosti i božanskog samootkrivenja u ličnostima Oca, Sina i Svetoga Duha, bez racionalizovanja same tajne… (Enciklopedija Britanika – članak „Hrišćanstvo“)
Možete se pitati, „zašto se uopšte postavljalo pitanje da li je on bio Bog ili stvorenje?“ Zašto nije bilo uzeto u obzir jasno biblijsko stanovište? On nije bio stvorenje, bio je božanski Sin Božji. Ponovo nalazimo odgovor u Enciklopedija Britanika:
Od samog početka polemika između obe strane odvijala se na zajedničkoj osnovi Neoplatonskog koncepta suštine, koji je bio stran samom Novom savezu. Nije ni čudo što je nastavak polemike na osnovu metafizike-supstance, vodio do koncepta koji nema nikakvu osnovu u Novom savezu – kao što je pitanje jednolikosti suštine (homozije) ili sličnost suština (homozija) božanskih ličnosti. (Enciklopedija Britanika – članak „Hrišćanstvo“)
Argument je bio zasnovan na filozofskim konceptima, a ne na Božjoj reči. Međutim, ukoliko bi se napravilo jedno malo prilagođavanje Arijevom učenju, to bi bilo u savršenoj harmoniji sa Pismom. Sve što je bilo potrebno je ispravka da Isus nije bio stvoreno biće, već jedinorođeni Božji Sin koji je kao potpuno božanstvo bio u stanju da obezbedi čovekovo spasenje od greha.
Imajte na umu, da iako je Koncil formalno izjavio da je Isus bio „rođen, a ne stvoren,“ izjava da je Isus bio „isto biće“ kao Otac, potpuno je ismejala i narugala se terminu, „rođen.“ Pošto je bio od iste suštine-supstance kao Otac i isto biće kao Otac, Isus nije mogao biti Božji Sin u bilo kom razumnom smislu. Arije je bio bliži istini time što je rekao da su Otac i Sin bili „slične“ ali ne „iste“ supstance, suštine.
Ovo je sada koren trinitarnog verovanja. Ovako je ono uplivalo u Hrišćanska učenja. Od samog početka doktrina o Trojstvu se čvrsto i nemilosrdno uvlačila u verovanja skoro svih hrišćanskih denominacija tako da danas jedva da postoji grupica hrišćana koja nije zaražena ovim podmuklim otrovom na bilo koji način. Teolozi to nazivaju jednom od „večnih veroispovesti“ hrišćanske vere (pogledati Pokret sudbine). Ljude je tako snažno prožimala misao da će ona grupa ljudi koja ovo ne prihvati biti istog trenutka okarakterisana kao sekta ili kult.
Pa ipak, istina je previše jasna za one koji su spremni da iskreno i pošteno ispitaju dokaze. Neka nam Bog pomogne da budemo istinski verni svojoj savesti. „Samo potpuna istina je bezbedna i ništa drugo nije bezbedno.“ Mi možemo biti verni istini bez obzira na tradiciju i opšte prihvaćeno mišljenje.
