“U to Isusu priđoše učenici i upitaše: Ko je najveći u Kraljevstvu nebeskom? A Isus pozva k sebi jedno dete, postavi ga među njih, pa reče: Istinu vam kažem: ako se ne obratite i ne postanete kao deca, nećete ući u Kraljevstvo nebesko. Ko se ponizi kao ovo dete, najveći je u Kraljevstvu nebeskom. I ko primi jedno ovakvo dete u moje ime, mene prima” (Matej 18:1-5).
Godinama unazad moje su misli hrlile ka Bogu koji je silan i jak, dobar u svojoj veličanstvenosti, moćan, a tako nežan, neumoljiv u mržnji na zlo, a tako samilostan. Moja se glava radije dizala ka nebu kako bi videla veličinu Njegovog dostojanstva, moje su ruke dodirivale obrise Njegovog gospodstva.
Budući da nisam imao zemaljskog oca, jednoga dana, kada sam imao 15 godina, poželeo sam da mi Bog bude Otac. Izašao sam u dvorište kuće, pogledao u nebo i rekao: “Bože, želim da mi ti budeš Otac”. Iako ga nisam poznavao, On je poznavao mene i vrlo ozbiljno primio k znanju moju želju. Znam da sam od tog vremena osećao posebnu brigu svoga Oca.
Bez obzira na nebrojene stranputice, osvedočenje kako se posebno zauzima za mene ispunjavalo mi je duh. U svim vremenima ja sam se menjao, često odlazio od Njega… Ali On je sve vreme bio tu, veoma često posredno, u milosti nepoznatih ljudi. Saznavao sam to kasnije. Shvatio sam da je Otac toliko nenametljiv i gospodštven, da tek nakon izvesnog vremena shvatiš kako te je nosio kada nisi mogao da hodaš. Kad god bih Boga zamišljao kroz prizmu njegove beskrajne sile, po pravilu ga tamo nisam nalazio. Čudno je, ali kao da ga nisam primećivao. Poput osobe koju tražiš, a sve vreme ne primećuješ da je tu. Gledaš, a ne vidiš je. Ispunjavale su se reči iz Svetog pisma:
“Ali glas mu reče: Izađi i stani na goru pred Gospodom. I gle, Gospod je prolazio, a silan i jak vetar kidao je gore i lomio stene pred Gospodom. Ali Gospod nije bio u vetru. Posle vetra došao je zemljotres. Ali Gospod nije bio u zemljotresu. Posle zemljotresa došla je vatra. Ali Gospod nije bio u vatri. Posle vatre došao je glas, tih i blag” (1. Kraljevima 19:11-12).
Koliko mi je samo puta Gospod rekao da spustim svoj pogled i da pogledam u Njegov, koji se nalazi u očima malenog deteta. Koliko me je samo puta dodirnuo kroz dodir takvog deteta. Koliko mi je samo puta rekao da me voli malenim glasom deteta. O, kada bi samo znali koliko je naš Otac blizu nas!
Ako imate problem sa verom, recite mu to. Dovoljno je samo da mu kažete i On će prouzrokovati da vidite. Ali, dok očekujete grmljavinu sa neba i razglas sa radio stanice, ne zanemarite blagi osmejak malog deteta u kući ili iza ćoška, ljubaznu reč člana porodice ili komšije, milost čoveka koga ne poznajete a na važnom je mestu u društvu, dodir ruke vašeg mališana ili ničim izazvano “volim te”.
Nemojmo zaboraviti da sadržaj koji nam Bog daje možda nije u ekskluzivnom pakovanju, da pakovanje ne bi zasenilo sadržaj. Ni Isus nije došao u svetlosti, slavi i lepoti ljudskoj, nego kao običan čovek koji na “oči ne beše ništa posebno”, sve dok čovek ne bi pogledao u njegove mile oči i čuo njegov glas tj. ono što je imao da kaže, a nije puno pričao.
Ako možemo naći makar jedan razlog zašto volimo nekoga, onda ga zapravo ne volimo. Ljubav je sama sebi razlog. Dete nije opterećeno razlogom. Kada moja ćerkica kaže da me voli, ona ne nalazi razloge zašto me voli. Ona me prosto voli. Takođe, ona ne nalazi razloge zašto je ja volim. Ona prosto veruje da je volim. Kod deteta ne postoji “ali”, osim jednog: “ali tata ti me voliš.”
Prostodušnost dece da vole i veruju da su voljena je uzeta kao savršeni zemaljski primer od strane Isusa. Nema sumnje da nam jednostavnost i lakoća voljenja mora postati kao u dece da bi zaista voleli. Ako bi se jednostavnost Božje ljubavi mogli uporediti (premda se ona ne može uporediti ni sa kim), onda bi ona odgovarala najviše dečjoj.
Primanjem Duha Očevog odnosno novorođenjem primili smo ljubav. Galatima poslanica 4,6:
“A pošto ste sinovi, Bog je u vaša srca poslao Duh svog Sina koji viče: Aba (tata) Oče!”
Naša se priroda menja. Mi ne volimo da bi postali deca, već postajemo deca da bi voleli. Iz izopačenog sveta “odraslih” prelazimo u Kraljevstvo dece. Kraljevstvo u kome se ljubav podrazumeva. Kraljevstvo u kome deca Božja vladaju ljubavlju Oca i Sina. Kraljevstvo u kome postoji samo jedno “ali”: “Ali, Tata, ti me voliš!”
