Verujem da postoji pogrešan standard u vezi sa planom spasenja koji proizlazi iz postavljanja legalnog (pravnog) zakona u centar sukoba. Pogrešan standard je sledeći:
- Čovek postaje kriv kršenjem pravnog zakona.
- Bog je čoveka osudio na smrt kao kaznu za neposlušnost (kaznu za kršenje zakona).
- Ova presuda je bila neopoziva i mogla je biti zadovoljena samo smrću.
- Bog je spasio čoveka tako što je žrtvovao svog Sina kako bi zadovoljio pravdu.
Ovaj standard je nerazuman i nepravedan. On nam sugeriše da je Božja priroda takva da i za najmanji prestup On zahteva smrtnu kaznu. On zahteva kaznu koja je užasno neproporcionalna prirodi zločina. Čak i u nepravednom ljudskom sistemu bili bismo iznenađeni ako bi ovakav sistem „pravednosti“ bio primenjen.
Ponekad se kaže da „zakon“ zahteva smrt, a ne Bog, ali time mi zapravo kažemo da je zakon odvojen od Boga – nešto čemu se Bog mora pokoriti, umesto jednostavno izraz Njegove prirode i karaktera.
Ovim nam se sugeriše da je Božji sistem pravednosti takav da samo ako neko umre, on može da nam oprosti, i u ovom Njegovom sistemu prihvatljivo je da nevina i nedužna osoba umre umesto osobe koja je kriva. Ovo su ideje koje se suprotstavljaju svakom sistemu pravednosti koji smatramo poštenim i dobrim. Praktikovanje ovakvog nečeg u našem društvu i zajednici učinilo bi nas besnim, ali mi kažemo sebi da je Bog takav i to nekako postaje prihvatljivo iako to zlostavlja naš osećaj za pošteno i pravedno.
Neki upotrebljavaju primer da jedna osoba plaća dug u ime druge osobe kao sredstvo za zadovoljavanje ovog nepravednog sistema, ali to samo pokreće druga pitanja. Kada je u pitanju novac, onda možemo razumeti kada jedna osoba plaća u ime druge, jer se na taj način nadoknađuje šteta osobi koja je lišena novca. Na ovaj način mi ispravljamo nepravdu. Međutim, u slučaju smrtne presude, kako smrt jedne osobe može zadovoljiti zahtev za smrću druge osobe? Ko zahteva plaćanje krvlju? U tom slučaju smrt se jednostavno sprovodi kao čin osvete iz odmazde. Da li mislimo da ovo zahteva Božja pravda?
Ovo su poteškoće koje proizilaze iz pogrešnog shvatanja da univerzum funkcioniše po pravnim pravilima, sa sistemom kazni, krivice i presudom iz odmazde.
Prirodni univerzum
U ovom standardu, po kojem prirodni zakoni upravljaju univerzumom, kada je čovek sagrešio, pokrenuo se niz prirodnih posledica:
- Prvi čovek i njegovi potomci su razdvojeni od Boga.
- Ovo razdvajanje rezultovalo je neizbežnom smrću – ne može postojati život bez Boga.
- Čovek nije umro istog trenutka zato što se Hrist umešao u prirodne posledice pobune.
- Prirodni zakon (ne pravna presuda) zahtevao je čovekovu smrt. Svi koji se odvoje od Boga, izvora života, prirodno moraju da umru.
- Hrist je morao da postane jedan od nas kako bi vratio Božji život čovečanstvu.
- Da bi mogao da izabere u ime čovečanstva, morao je da zauzme naše mesto, razdvojen od Boga i u potpunosti pod Sotoninom silom. Ovo stanje je ono što Ga je ubilo. Od trenutka kada je odlučio da zauzme naše mesto, Njegova smrt je postala neizbežna.
- Proživeo je savršen čovečansko-božanski život i učinio taj život dostupnim svima koji odluče da se ponovo ujedine sa Bogom.
O tome se radi kada je u pitanju čovekov pad u greh – ne o pravnim pitanjima, već o kršenju prirodnog zakona i posledicama (ne kaznama) koje su usledile, i o planu Boga i Njegovog Sina da prevaziđu te posledice upotrebom istih prirodnih načela koja su bila prekršena u početku.
Legalni ili pravni sistem je bio privremeni sistem koji je u Starom savezu uspostavljen kao sredstvo poučavanja, kao tip, kao predstava većeg prirodnog sistema. Problem sa hrišćanstvom uopšte je što su usvojili isti pravni sistem koji se nalazi u zakonu i poistovetili ga sa sistemom koji istinski upravlja univerzumom. Oni nisu razumeli Novi savez i nisu preveli ili razumeli elemente zakona tako da imaju smisla, već su tako Boga predstavili kao hladnog, udaljenog, pravnog administratora.
Kada čitaju Stari savez, kod mnogih se veo još uvek nalazi u srcima i licima i oni ne mogu videti Božju slavu.
Problemi sa pravnim zakonom
Nijedan sistem se ne može nazvati pravni ili zakonski osim ukoliko kazne ne predstavljaju sastavni deo tog sistema. Po svojoj prirodi, sistem zasnovan na pravnom zakonu mora u svom temelju sadržati kazne kao sastavni deo sistema. Bez ovih kazni zakon postaje nemoćan i besmislen. Postojao je pokušaj da se pravni i prirodni zakon (na koji se ponekad ukazuje kao na „zakon stvaranja) integrišu i predstave kao jedan isti zakon. Međutim kada to radimo udaljavamo se od biblijskog obrasca i poruku apostola Pavla činimo konfuznom. Pavle kaže „slovo ubija, ali duh oživljava“ i on ovde jasno razdvaja pravni zakon i ono što nazivamo prirodnim zakonom. Možemo razumeti suštinu njegove poruke samo ukoliko prihvatimo ovu razliku i razdvajanje.
Ako bi čovek rekao svojoj ženi da želi da ona provede jedan dan u nedelji potpuno fokusirana na odnos između njih dvoje, i ako ona to ne učini, on joj zapreti da će je ubiti kakav bi bio njen odgovor? Kakva bi bila reakcija ako bi on rekao svojoj deci da će ih ubiti ukoliko ih uhvati da učine bilo šta pogrešno! Užasnuti bismo pobegli od takve osobe, a ipak kada pogledamo sukob i plan spasenja kroz pravne naočare bivamo dovedeni do zaključka da Bog funkcioniše baš na ovakav način!
A ipak, istina je da kada je uspostavljen pravni zakon bilo je potrebno da kazne idu u paketu sa tim zakonom. Bog kaže, „držite Subotu, provedite jedan dan u nedelji sa mnom i ukoliko to ne učinite, bićete kamenovani do smrti.“ Ja ne preuveličavam realnost situacije, ovo je istina, tako je zaista bilo. Ali to je predstavljalo samo privremeno sredstvo, privremenu meru, situaciju gde je Bog pokušavao da nauči svoj narod uzvišenijim lekcijama kroz ilustracije i parabole usredsređene na zakon.
Ali ovaj sistem je trebalo da prođe kada je Hrist došao kao Božji istinski odgovor na greh i usadi svoj sopstveni život u svoj narod. Na ovaj način, Bog je uspostavio pravednost kao prirodno urođeno načelo, a ne kao stanje koje se stiče poslušnošću skupu zakonskih pravila. Pravni zakon nikada nije predstavljao temelj istinske Božje vladavine. Zakon zaista postoji u načelu kao prirodni, urođeni instinkt u svima koji poseduju Božji život. Međutim, on nikada nije postojao kao pravni dokument.
Pavle nam kaže u 1. Timoteju 1:8-9 da zakon nije namenjen pravedniku. Jasno je da on govori o pravnom zakonu, pravnom izrazu zakona, a ne o zakonu u načelu, u duhu. Ako pravni zakon nije namenjen pravedniku, onda je jasno da takav zakon nije postojao pre pojave greha. Kada su počeli da postoje grešnici, pravni zakon je postao neophodan kao sredstvo koje bi kontrolisalo grešnike.
Ovo se može lako pokazati zato što su neke od deset zapovesti posebno osmišljene samo za ljude u našem sadašnjem stanju. Na primer, „poštuj oca i majku“ očigledno se ne može primeniti na anđele zato što oni nemaju ni očeve ni majke, niti se može primeniti na Adama i Evu zato što ni oni nisu imali ni oca ni majku. Isto tako, anđeli nisu ni muškog ni ženskog roda, oni ne ulaze u brakove i očigledno nisu dizajnirani da imaju seksualne odnose tako da se zapovest „ne učini preljubu“ sigurno ne može primeniti na njih. Takođe se ne može primeniti ni na Adama i Evu jer oni nisu imali nikoga oko sebe sa kime bi mogli da učine preljubu.
Prvobitni greh
Lucifer i njegovi anđeli bili su zbačeni sa neba ne toliko zbog toga što su prekršili određena pravila, već zbog toga što su želeli da preuzmu kontrolu nad nebom. U suštini, oni su bili deca u domu svojih roditelja koja su htela da izbace svoje roditelje iz doma. Postavimo sebi pitanje: ako bi Lucifer uspeo da istera Boga sa neba, a zatim zadržao deset zapovesti za koje mnogi insistiraju da su postojale na nebu pre pojave greha, i postavio deset zapovesti za temelj svoje nove vladavine, da li bi ovo njegovu pobunu učinilo prihvatljivom? Drugim rečima, da li se Lucifer pobunio protiv zakona ili protiv Boga? Da li su ga iritirala pravila ili ličnost?
Naravno, neko će reći da svaki prestup proizilazi iz kršenja zapovesti „nemoj imati drugih bogova osim mene.“ I to će reći zato što sve mora svesti na nivo na kome zakon zauzima centralno mesto! Ali Bog se nalazi u centru i Luciferov zločin je bio taj što je želeo da zauzme Božje mesto. To nije bio napad na skup pravila, to je bio napad na ličnost.
U poslednji dan Isus će nekima reći „nikada vas nisam poznavao!“ Ovo je glavni problem. Oni koji budu čuli ovu rečenicu, nikada nisu bili deo Božje porodice! Kako im Isus može reći da ih nikada nije poznavao ako su bili deo Božje porodice? To je zato što oni nikad nisu bili nanovo rođeni! To nije pitanje njihovog ponašanja. Njihovo ponašanje samo pokazuje da oni nikada nisu pripadali Bogu. Ali ulazak u Božju porodicu nikada nije zavisio od njihovog ponašanja, već od činjenice da li ih je Isus poznavao i da li su oni poznavali Njega. Ovaj odnos se ogledao u njihovim delima, ali nije zavisio od njihovih dela.
Sud na osnovu dela
Nema sumnje u to da Biblija uči da će Bog suditi ljudima na osnovu njihovog ponašanja, oni će biti izmereni zakonom. Ali sud će samo pokazati ko je pripadnik Božje porodice, a ko nije. Nikada se nije radilo o tome koliko dobro držimo zakon koji nikada nije bio naš fokus niti je na njemu bio naš naglasak! Za nas se uvek radilo o Hristu. Naše oči nisu bile na zakonu, zakon nije bio naša briga, biti u harmoniji sa zakonom predstavlja plod činjenice da Hrist živi u nama. Prirodni zakon koji živi u nama obezbedio nam je da na konačnom sudu budemo bez krivice.
Zakon i Novi savez
Odbacujem ideju da je pravni zakon bio i da će ikada biti deo večnog saveza. Večni savez predstavlja Božje obećanje da će usaditi Svoj život u nas kroz Svog Sina i na taj način nas dovesti u harmoniju sa Sobom.
Pravni zakon je strogo ograničen na tipološki sistem koji je bio dat Jevrejima na planini Sinaj. Sve u tom sistemu je bilo tip, izraz uzvišenije realnosti i to ne isključuje Deset zapovesti. One su predstavljale pravni izraz života koji je Bog trebalo da nam da kada Isus dođe da živi u svom narodu. Ali život koji je Isus dao nije pamćenje 10 rečenica, apsolutno ne! Isus nam zapravo usađuje sama načela na kojima se temelji Božji život i Božje ponašanje. On nam zapravo daje Božju prirodu, život koji je instinktivno orijentisan prema onome što je dobro. Na ovo se misli kada se kaže da je zakon u srcu, to nije pravni dokument, to nisu 10 rečenica. To je sama Božji priroda koja je usađena u nas. Ovo je novi ili večni savez.
