Kada smo upoznali istinu o Bogu, ko je On, koji je smisao života, šta je Božji plan, a gde smo mi u toj priči, i kada su nam se otvorile oči i sa neizmernom radošću kada smo prihvatili Gospoda da nas vodi i ponovo se rodili, tada smo krenuli na put sa velikom putnom torbom punom zaostavština iz prošlosti. Kako rastemo u razumevanju Onoga čiji duh nosimo u sebi, tako vidimo koliko nas ta torba opterećuje, i onda polako, kao prirodna posledica sjedinjavanja našeg duha sa proslavljenim Isusovim duhom, otvaramo torbu i puštamo jednu po jednu zaostavštinu da ide svojim putem. Mnoge od njih su tako prirasle našem umu i sećanjima, da ih sa bolnim uzdahom otpuštamo iz naših života. Ali, Isus nas onda podseti da moramo nastaviti dalje.
Sve više uviđamo kako je balansirati sa Hristom u nama nemoguća misija, zarad ljubavi koju nam se usađuje sve više. Sve više osećamo – kako Gospod dobija na težini, putna torba se sve više prazni. Ono što nas ponajviše raduje jeste činjenica da odvajanje i napuštanje ostataka iz našega starog života postaje bezbolnije i voljnije. Kako Božanska ljubav raste u nama, postajemo odlučniji u nameri da se “zahvalimo” alter egu (zaostavštinama iz starog života koje smo poistovećivali sa sobom), i da idemo dalje.
Ranije smo se borili do iznemoglosti sa lošim navikama, lažnim prijateljima, plahovitošću naše prirode, bezveznim, ishitrenim postupcima ili iracionalnom pasivnošću. Često bi našom religioznošću i načitanišću uma dobili prividno bitku, da bi nam se po pravilu ta pobeda vratila kao bumerang, u iskvarenijim odnosima sa drugima i nama samima. Dan za danom sada uviđamo kako se sve manje borimo sa stvarima koje su nam bile prirasle srcu. Božanski Otac je uradio bajpas, zaobišao je naše srce, tako što nam je dao novo koje je spontano otpustilo staro.
Knjiga proroka Ezekiela 36,26: “Daću vam novo srce i u vas ću nov duh staviti. Izvadiću iz vašeg tela kameno srce i daću vam mesno srce.”
Ovo vađenje srca se odvija tako što nova ljubav, odnosno novorođeni čovek od Boga, čega je simbol novo srce puno života i saosećanja, potisne staru ljubav, starog čoveka, čega je simbol kameno srce, puno izopačenosti, glume i mrtvila.
I sada, sve više uviđamo kako borba nije naša. Naše je samo da se pojavimo na bojno polje (da predamo Gospodu Hristu sebe svakoga dana), i da gledamo kako On blickrigom (munjevitom silom svoga Duha kakvu svet nikada neće ni zamisliti), ruši sve ono što nas je razdvajalo od Boga, i obnavlja život, istinski život u nama. U jednom trenutku videćemo da putne torbe više nema, i nema više ostataka koji su nam izazivali nemire i strahove. Ostaje samo ljubav u nama, bez ostatka. Ostaje Sin, u koga smo se pretvorili, kao sinovi voljenog našeg Oca.
Prva Jovanova poslanica 4,18: “U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav isteruje strah, jer strah deluje kao prepreka. Zaista, ko se plaši, nije savršen u ljubavi.”
I zaista, Bog je učinio da volimo savršenom ljubavlju, bez ostatka.
