Bog pravednike ljubi, a grešnike miluje
Jeremija( 31,3) „Ljubim te ljubavlju večnom i jednako ti činim milost.“
Vidimo da je Božija ljubav nepromenjiva i stalna.
1. Jovanova (4,8.16) „Bog je ljubav.“
Božija ljubav je suština Njegovog Bića. Bog se ne može porediti sa bilo čim, niti sa bilo kim, jer je On savršen, svemogući, sveznajući, samopostojeći, besmrtan, večan. On je ljubav. Radi lakšeg razumevanja Božije ljubavi, napravićemo izuzetak i povući paralelu između Boga i nebeskog Sunca. Sunce uvek sija i obasjava nas sa svojim zracima. Ako je oblačno, Sunce i dalje sija, ali njegovi zraci ne dolaze do nas, jer ih oblaci zaklanjaju. Bog nas uvek obasjava sa Svetlošću Lica svoga, svojom ljubavlju, lepotom, dobrotom, pravdom, istinom i milošću, kroz Sina svoga , Prvorođenoga i ljubljenoga uz pomoć Njihovog zajedničkog Duha koji iz Oca izlazi (Jovan 15,26).
Da li ta Svetlost uvek dolazi do nas? Šta je taj oblak koji nam zaklanja tu Svetlost?
Pročitajmo sledeće biblijske stihove:
Isaija (59,1-2) „Gle, nije okraćala ruka Gospodnja da ne može spasti, niti je otežalo uho Njegovo da ne može čuti, nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice Njegovo od vas, da ne čuje.“
„Oblak“ između čoveka i Boga je bezakonje i greh, i on se nalazi u grešnikovom srcu, jer grešnik ne dozvoljava da zraci Božanske ljubavi osvetle srce njegovo. Grešnik je odvojen od Boga. Odvojenost od Boga je greh. U kakvom stanju su grešnici, odnosno oni koji ne poznaju Boga, koji nemaju zajednicu sa Njim? Šta nam kaže apostol Pavle o tome:
Efescima (4,17-18) „Ovo dakle govorim i svedočim u Gospodu da više ne hodite kao što hode i ostali neznabošci u praznosti uma svoga, koji imaju smisao tamom pokriven, i udaljeni su od života Božijeg za neznanje koje je u Njima, za okamenjenje srca svojih.“
Da pojednostavimo: grešnik ima pomračene misli, njegov um je prazan, živi u neznanju svome, otuđen od Boga živoga i ima okamenjeno srce. Zašto ima okamenjeno, odnosno tvrdo srce?
Otkrivenje (3,20) „Evo stojim pred vratima i kucam i onaj koji čuje glas moj i otvori vrata, ući ću i večeraću s njim i on sa mnom.“
Grešnik neće da posluša glas razuma i savesti, ne čuje Hristovo kucanje, i neće da otvori vrata na srcu svome, da u njegovo srce uđe Hrist i da mu omekša srce. Pravednik sluša svoju savest i glas razuma, čuje Hristov glas, otvara vrata na srcu svome i dozvoljava Hristu da uđe u srce njegovo.
Bog sa svetlošću lica svoga, kroz Sina svoga Prvorođenoga i ljubljenoga, obasjava i pravednika i grešnika, ali grešnik odbija da se poveže sa Bogom i da živi u zajednici sa njim, a pravednik prihvaća zrake Božije ljubavi i živi u zajednici sa Bogom. Bog pravednike ljubi i deluje na srca njihova, a grešnike miluje i deluje spolja na njih, na njihov razum i savest.
Sve dok grešnik ima savesti i razuma, on ima šansu za spasenje. Kada grešnik otvori vrata na srcu svome, celo Nebo se raduje, jer je grešnik postao vernik i zakoračio na put spasenja i pustio Hrista u srce svoje. To je put koji je osvetljen Hristovom ljubavlju, lepotom, dobrotom, pravdom i istinom. Tada nas Hrist vodi kroz život u skladu sa voljom Oca našeg nebeskoga. Bog voli grešnike, ali ne voli greh u njima. Bog pravednike ljubi, iznutra, blagodaću svojom, a na grešnike deluje s polja sa milošću svojom.
Sinovljeva i Očeva „agape“ ljubav
Kada vernik poveruje da je Isus na krstu pobedio đavola i greh i da je pobeđena smrt Hristovim vaskrsenjem i da je Hrist na Nebu dobio slavu u punoći Očevog Duha, da bi mogao prebivati u srcu vernika, onda je vernik otvorio svoje srce za Hrista. Hrist nam kaže:
Jovan (14:23) „…Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće Njega i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti.“
Ako Otac zajedno sa Sinom prebiva u srcu vernika, onda vernik u sebi takođe ima „agape“ ljubav. Ako vernik, formalno i legalno ispoveda veru, a nije povezan sa Ocem, kroz Njegovog Sina, onda je on odvojen od Boga i nema u sebi „agape“ ljubav.
Jovan (3,16) „Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.“
Jevanđelje ili radosna vest je u tome što nam je Bog, iz ljubavi, poslao jedinorođenog Sina svoga na Zemlju i na taj način pružio nam ruku spasenja, a na nama je da odlučimo hoćemo li prihvatiti tu ruku ili ne. Cilj ovozemaljskog života, prema Bibliji – Reči Božijoj, jeste da pređemo iz života u Adamu u život u Hristu. Čovek koji živi u Adamu je odvojen od Boga, neprijatelj je Božiji, rob je grehu, smrtan je, telesan je, ne voli Boga i ne čini volju Božiju. Bog je milostiv i prema takvom čoveku, jer mu je darovao ovozemaljski život.
Celo Nebo se raduje kada čovek svojom slobodnom voljom odluči da pređe iz života u Adamu u život u Hristu. Vrednost jedne verne duše, koja je povezana sa Bogom je velika. Međutim i vrednost nečijeg života u Adamu, koji je odvojen od Boga, za Boga, takođe je veliki. Hrist je pretrpeo smrt koja je naša da bismo mi imali život koji je Njegov, da bismo mogli da živimo večno, a ne da život provedemo odvojeno od Boga.
Možemo sebi postaviti pitanje: da li bi Hrist umro samo za jednu osobu, odnosno da li bi umro samo za mene? Odgovor je: da, umro bi za mene. Možda o sebi imamo visoko mišljenje. Da li bi umro i za nekog drugog? Da. Možda su to osobe vredne pažnje za koje bi i neko drugi umro. Da li bi Hrist umro za jednog nemoralnog čoveka: preljubnika, bludnika, pedofila, lažljivca i idolopoklonika, odnosno da li bi On umro za jednog ubicu, lopova, kriminalca, za onoga za koga mi smatramo da je ološ ove Zemlje? I takav čovek je dragocen Bogu. Isus bi umro i za takvog čoveka. A onda se postavlja pitanje, kolika je vrednost jedne duše, odnosno koliko vredi život jednog čoveka. Vrednost jedne duše je beskonačna. Kako se može kupiti nešto što ima beskonačnu vrednost? Može se kupiti beskonačnom cenom.
„Bogatstva Zemlje iščezavaju u beznačaj kada se uporede sa vrednošću jedne duše, za koju je naš Gospod i Gospodar umro. Onaj koji je izmerio brda i uspostavio planine, smatra da ljudska duša ima beskonačnu vrednost“ (Ellen White, Božija čudesna blagodat, str 173 orig.)
Zamislimo koliko čovek vredi u očima i Oca i Sina. Vredi beskonačno. Koliko čovek vredi u očima palog i grešnog čoveka? Veoma malo. U nekim životnim okolnostima, a posebno u ratom zahvaćenim područjima, u područjima gde vlada diktatura i anarhija, vrednost ljudskog života je veoma mala. To su okolnosti kada u potpunosti dolazi do izražaja ljudska grešna i pala priroda.
Bog je stvorio čoveka i dao mu slobodnu volju i to je izraz Božije ljubavi prema čoveku. Čovek zloupotrebljava slobodnu volju koju je dobio od Boga i umesto da se poveže sa Bogom uz pomoć Božije milosti, čovek odbacuje Boga. Odbacivanjem Boga, čovek pokazuje svoju nemoć, jer ne može da pobedi zlo u sebi. Čovek odvojen od Boga je unizio sam sebe i na taj način unižava i druge oko sebe, posebno u životnim okolnostima koje dozvoljavaju da pala i grešna ljudska priroda u potpunosti dođe do izražaja. Bog hoće svojom „agape“ ljubavlju da uzvisi čoveka i da mu da slavu i sjaj svog karaktera i da mu omogući život večni.
„Vrednost naše duše je nemerljiva. Njena vrednost može se meriti samo cenom koja je plaćena za njeno iskupljenje. Samo Golgota, Golgota, Golgota će objasniti kolika je vrednost jedne duše. Jedna duša u očima Neba ima veću vrednost nego sva imanja, posedi, kuće i novac ovoga sveta. Ako bi samo jedna duša prihvatila Jevanđelje Njegove milosti, Isus bi da se spase ta jedna duša, izabrao život teškoga rada, poniženja i sramne smrti“ (Ellen Whitte, Svedočanstva za zajednicu, br 3, str 186 orig.)
Otiđimo svojim umom najpre u Getsimanski vrt i posmatrajmo Isusa na molitvi kada se u agoniji obraća svom Ocu Nebeskom, a čelo mu je obliveno krvavim znojem (Luka 22,44).
Luka (22,42) „Oče, kad bi hteo da proneseš ovu čašu mimo mene! Ali ne moja volja, no tvoja neka bude.“
Zapitajmo se šta predstavlja ova čaša i zašto je Isus u agoniji?
Sada otiđimo umom svojim na Golgotu u podnožje krsta i posmatrajmo raspetoga Hrista. Posmatrajmo Njegovu ranjenu glavu, Njegova probodena rebra i njegove unakažene noge. Čujmo sada Njegovu viku, neposredno pre smrti:
Matej (27,46) „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“
Celo Nebo i svetovi koji nisu pali posmatrali su dramu na Golgoti. Postojao je rizik večnog gubitka da Otac izgubi Sina zauvek. Sin nije okrenuo glavu od Oca, jer je bio spreman da umre večnom smrću iz ljubavi prema Ocu i ljubavi prema palom i grešnom ljudskom rodu.
Luka (23,46) „I povikavši Isus iz sveg glasa reče: – Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu.“
Najveća sila u svemiru, koja jedina može preobraziti grešno ljudsko srce, jeste sila Božanske „agape“ ljubavi (i Oca i Sina) na krstu, na Golgoti, jer bi Hrist podneo patnju i za samo jednoga grešnika, zajedno sa svojim Ocem, jer nas oni ljube večnom „agape“ ljubavlju i jednako nam čine milost.
Negde sam pročitao da je duhovni pisac, kome nisam zapamtio ime, napisao sledeći tekst: „Kada bi okeani bili ispunjeni mastilom umesto vodom i kada bi se nebo sastojalo od pergamenta na kome se piše i kada bi sve stabljike na kugli zemaljskoj bile pera pomoću kojih se piše i kada bi se pisalo o ljubavi Božijoj, mastila u okeanu bi nestalo, okean bi presušio pre nego što bi ljubav Božija bila opisana.“
Ljubav Boga Oca zajedno sa blagodati Njegovog ljubljenog Sina neka su zajedno sa svima nama! Amin!
