Moje obraćenje
Kada sam se 2011. godine obratio i shvatio da postoji Bog i kada sam prihvatio Bibliju kao osnovni vodič kroz život i hrišćanstvo kao jedinu ispravnu religiju iza koje se krije moćni Bog, Tvorac neba i zemlje, bio sam oduševljen. Ne znam kako su se osećali oni koji su otkrili novi kontinent (Ameriku) ali meni je ovo otkriće bilo toliko neverovatno da svoje oduševljenje nisam mogao da sakrijem ni pred kime, svako ko je znao mene znao je i za moj novi svet koji sam otkrio. Mnogima se to doduše nije svidelo ali meni je to bilo nebitno, moj novi svet je okupirao moj um i moje srce.
Kako je vreme prolazilo hrišćanstvo mi se sve više sviđalo a svet mi je postojao sve odbojniji, često sam osuđivao i svet i one koji su u njemu, međutim nikada mi nije palo na pamet da izađem iz tog sveta i da se odvojim i izolujem od ljudi, oduvek sam bio u svetu ali nisam bio deo njega. Na taj način sam bio u kontaktu sa ljudima iz sveta i imao prilike da razgovaram sa njima. Često bi mi govorili: “Na ovom svetu nema pravde”, ja sam odgovarao “Možda na svetu nema, ali u hrišćanstvu nije tako, tamo postoji pravda”, onda bi mi oni rekli “Na ovom svetu nema prave ljubavi” ja bi im rekao “Možda u svetu toga nema ali u hrišćanstvu nije tako, tamo postoji ljubav”, kada bi mi rekli “Na ovom svetu sve se vrti oko novca” ja im kažem “Tako je, ali u hrišćanstvu nije tako”, i tako redom, revnovao sam za hrišćanstvo i o njemu govorio sve u superlativu, pa tako isto kada bi mi govorili “Slušaj, nemoj biti lud, ne možeš nikome verovati, na svetu nema pravih prijatelja” ovu rečenicu bi posebno znao da izgovori moj otac, tada bi bio posebno potresen i rekao bi: “Vidi, na ovom svetu ti možda nemaš prijatelje ali u hrišćanstvu nije tako, ja imam prijatelje koji bi za mene život dali”. Ja sam zaista verovao duboko u ova načela, ona su zapisana u Bibliji i čim tamo piše to mora da bude tako.
E sada, moj put obraćenja iz ateizma prema hrišćanstvu nije došao preko crkve niti nekog hrišćanskog pokreta niti bilo čega slično, tako da nikada nisam imao iskustvo ni kontakt sa realnim hrišćanstvom iz crkava. Pravoslavlje i katolicizam sam odmah na početku odbacio jer je bilo i više nego očigledno da nisu sazidani na temelju Biblije ali sam adventizam posebno cenio, moje hrišćansko “odrastanje” je proteklo uz adventističke knjige koje su moram priznati veoma pozitivno uticale na moj život, brak itd. Ipak, iako sam verovao da je to u početku bio pokret od Boga, nikada nisam želeo da budem deo te crkve jer sam znao da nemaju potpunu istinu i to me je držalo po strani, ali sam ipak cenio adventiste i verovao sam da je njihov život poseban i drugačiji od drugih ljudi, jer ako pišu tako dobre knjige onda to znači da tako i žive mislio sam.
Upoznavanje sa hrišćanima
Sasvim spontano i verujem vođeno od Boga od 2016. godine počinju moji prvi kontakti sa nekim grupama hrišćana koji su napustili adventizam. Neki su čak bili i moji pacijenti pa sam imao prilike da danima pričam sa njima o njihovim verovanjima. Te godine nekako i sam sam odbacio neka verovanja koja sam do tada imao i srce mi je postalo zainteresovano za novu grupu vernih ljudi koji imaju “istinu o Ocu i Sinu”. Vrlo brzo sam sklapao prijateljstva sa njima i tako nekako u to vreme polako je nastao pokret čiju poruku radosno nosim. No kao što rekoh od toga doba nisam se susreo samo sa novom istinom već i sa novim ljudima i prvi put u životu mogao sam da “uronim” u taj realni hrišćanski svet i da ga posmatram iznutra. Bio sam oduševljen, ljudi svih generacija i ja među njima smo se veoma brzo razumeli, za veoma kratko vreme imao sam osećaj da se znamo godinama a ne samo svega par meseci. Ovo je meni lično posebno značilo jer pre nego sam bio deo ovog pokreta bio sam razočaran u ljude sa kojima sam delio ranija verovanja, pokazalo se da iako su se izjašnjavali kao hrišćani i čak javno iznosili tak koncept da nisu bili pravi prijatelji, i da ih je u odnosima sa ljudima vodio samo interes. Reči mog oca bi mi stalno odzvanjale u glavi, ovo me je duboko dodirnulo te sam naredne dve godine bio potpuno povučen i rezervisan prema svima koji se nazivaju hrišćanima, nikome nisam verovao ali sam sačuvao lični odnos sa Bogom, taj odnos mi se nikada do danas nije poljuljao.
Tako da u to vreme polako sam otvarao svoj život i srce za nove prijatelje i to me je činilo sretnim. Mnogu braću sam zavoleo svim srcem i volim ih do današnjeg dana, međutim ovakav međuhrišćanski odnos je doživeo svoj vrhunac i kako je vreme prolazilo kako bi bili sve bliskiji mi bi ustvari postajali sve dalji, mnogo što šta počelo je u odnosima da škripi a sa nekim prijateljima odnos je potpuno prestao tako da više i nismo u kontaktu. Hm, da li je moj otac zaista bio u pravu?! Već dve pune godine se sam sa Bogom bavim pitanjem međuljudskih odnosa među nama hrišćanima, ponovo sam doživljavao istu sudbinu, da ljudi koje sam nazivao prijateljima, koji su me grlili i smejali se samnom sada su postali moji neprijatelji. Postao sam im mrzak. Međutim ovog puta nisam želeo da se razočaravam, samo sam hteo da to pustim i posmatram, da vidim u čemu je stvar. Verovao sam da Bog želi nešto da me nauči. Sećam se da sam na nekoj propovedi čuo rečenicu “Među nama hrišćanima ima najviše licemerja”. Hm, bilo mi je to čudno ali i smešno u isto vreme, čudno zato što ja nikada to ne bi tako rekao, ja sam uvek branio hrišćanstvo, a smešno zato što sam mislio da je to samo fraza, to se tako samo kaže da se probude ljudi. Međutim, kako je vreme prolazilo ja sam lično iskusio na svojoj koži nejteže oblike licemerja koje do tada nisam mogao nigde da iskusim. Bio sam odbacivan i ogovaran iza leđa od hrišćana više nego od bilo koga drugog iz sveta. Sve je ovo nanosilo bol mojoj duši i u jednom trenutku teško sam mogao sve to da nosim, bio sam slomljen, sustiglo me je ono čega sam se najviše plašio.
Kako je vreme išlo nisam znao više kako da se ponašam, kako da se postavim prema ljudima, šta da im kažem a šta da im ne kažem, i što sam se više trudio da sačuvam odnose sve sam više grešaka pravio, na njihovo licemerje odgovarao sam licemerjem, moji prijatelji bi nestajali kao magla. Ovo je obrazac za koji sam u to vreme već čuo da postoji po raznim crkvama, čak i više od toga, saznao sam da hrišćni iz iste crkve se sude i parniče, da su u zavadi, neprijateljstvu, da jedni drugima zakidaju, preuzimaju žene, imovinu, blate ugled itd. I sve sam to nekako razumeo ali kako sada razumeti to da u pokretu Božijeg naroda postoje slični fenomeni.
Bilo mi je teško da to prihvatim ali sam verovao da Bog sve vodi i da će sve to da izađe na dobro. Tako da sam u zadnje dve godine mogao da provodim malo više vremena sa sobom i Gospodom a malo manje vremena sa svojim prijateljima, Bog je to tako uredio da je želeo da ostanem potpuno sam sa Njime, ostavio mi je jedino moju ženu uz mene i nikoga više. I prolazeći svo to iskustvo iz dana u dan verujem da me je Gospod poučio nekim načelima koje dosada nisam mogao da znam.
Potreba ljudskog bića i emotivnost
Najveća potreba ljudskog bića jeste da bude prihvaćen i voljen, da bi bio prihvaćen čovek će sve da uradi. Iz ovih razloga ljudi iz sveta počinju da piju, puše i poprimaju razne oblike ponašanja svojih prijatelja samo da bi i dalje ostali u njihovom prisustvu, oni se tako neprimetno menjaju i postaju kao svoji prijatelji, polako ali sigurno gube svoj lični identitet i poprimaju identitet društva ili prijatelja sa kojima se druže, na ovaj način njihov prijatelj postaje njihov bog. On ih vodi i usmerava, on ih savetuje, on im određuje standarde itd. Na ovaj način čovek odvojen od Boga kroz prijateljstvo sa svetom postaje rob sveta, a svet njegov bog. Kada čoveku svet postane bog, kada mu ukažete na oblik ponašanja koji je usvojio a koji nije u redu, i kad čak taj čovek duboko u sebi zna da je to tako on će vam ipak reći “kud celi svet tu ću i ja”. Ovo je veoma opasno stanje, koje ni manje ni više odvodi čoveka daleko od Boga a samim tim u tihu ali sigurnu smrt. To je stanje, kada je čoveku umesto Boga neki drugi bog postao bog. Ali primetimo da je ovo odvajanje od pravog Boga došlo iz najdublje čovekove potrebe, iz potrebe da bude prihvaćen. Dakle odvajanje od Boga i odlazak u smrt može doći preko naših emocija i osećanja.
“Njihov kraj je propast, bog su im želje tela, slava im je u njihovoj sramoti i misle na ono što je zemaljsko.” (Filipljanima poslanica 3:19)
Mnogi misle da je to što su emotivni pozitivna stvar i da je to pozitivna strana njihovog karaktera, to što se brzo vežu za osobu. Međutim to ne mora biti tako, biti emotivan ustvari znači biti vođen emocijama, a to sigurno nema veze sa duhom već sa telom. Zato je emotivna osoba telesna osoba, to je osoba koja živi i donosi odluke na osnovu svojih emocija i unutrašnjih osećanja a ne na osnovu duha, a videli smo koliko to može biti opasno. No da se razumemo, Biblija nas uči da se mi rađamo telesni, da je naš um telesan i vođen telom. Što znači da je svaki čovek od rođenja emotivan. Na ovaj ili onaj način, a to svakako nije nešto što bi trebalo da ostane u hrišćanstvu. Hrišćani su pozvani da žive po duhu a ne po telu, što znači da je Duh taj koji treba da ih vodi, usmerava, upravlja njima pa čak i veže sa ljudima, a ne njihove emocije.
Ako hrišćanin svoj odnos sa ljudima zasniva na unutrašnjim (telesnim) potrebama, čežnjama, emocijama pre ili kasnije biće razočaran, pre ili kasnije biće odbačen, pre ili kasnije odbaciće, pre ili kasnije biće povređen, pre ili kasnije povrediće druge. Zašto je to tako, zato što telo nije savršeno, ono uvek traži da se njemu udovolji i skoro pa nikada nije u stanju da iz čistih pobuda ugodi drugome na svoju štetu. Iz tog razloga prijateljstvo započeto na emocijama u svom korenu mora da krije sebičnost, takvo prijateljstvo ili bratstvo ne može dugo da opstane zato što ono ne dozvoljava greške. Kada ste se preko emocija sjedinili sa nekim onda će vaše relacije sve vreme da se zasnivaju na emocijama, što znači da će svaka greška prijatelja prema vama da vas uznemiri, svaki njegov pogrešan korak u odnosu na vas da utiče na vas, svaka njegova reč koja vam se nesviđa da vas deli od njega. Prosto rečeno emocionalno bratstvo nije u stanju da se nosi sa greškama i padovima jer nije zasnovano na bezuslovnoj prihvaćenosti koja je deo duhovnog bratstva.
“Jer ishod upravljanja po telu je smrt, a ishod upravljanja po Duhu život i mir” (Rimljanima poslanica 8:6)
Emotivno ili duhovno bratstvo
Šta bi to bilo “duhovno bratstvo”, to je bratstvo u kome moja osećanja prema drugoj osobi nisu usmerena preko tela već preko duha, Božiji duh deluje kroz mene i zajedno samnom dodiruje duh druge osobe i duhovno se sjedinjava sa tom osobom, to sve dolazi spontano. Na ovaj način se zaobilaze telesna načela emotivnosti ali svakako da su emocije kao sastavni deo ljubavi uključene. Dakle mi smo ljudska bića i imamo emocije kao što i Bog ima emocije i osećanja, i to nije nešto što je loše, u Bibliji čitamo da je Isus bio ožalošćen, duboku dirnut, potresen itd, ali budite sigurni da je sve vreme imao mir i čistu savest. Međutim ono što je svojstveno telesnoj emotivnosti jeste nemir ili euforija a u oba slučaja odnos sa Bogom i duhovni život je loš.
Kod “emotivnog bratstva” ti stalno trebaš nešto da se trudiš oko druge osobe jer ti je stalo da te ta osoba prihvati, zato što su sebični interesi u igri, i što se više trudiš sve je gore. U takvom odnosu sve se gleda i sve se meri, ko je kome poslao zadnji put poruku, ko se kome prvi javio, ko je koga zagrlio, ko je koga bolje ugostio, ko je sve bio na sastanku a ko ne posećuje sastanke, ko je odeven pristojno a ko je manje pristojan, ko se igra sa decom a ko je strog itd. Ovakav odnos je nemoguće održati bez licemerja. A pošto je licemerje deo čovekove duhovne prirode ne može a da se ne prepozna osuđivanje, sebičnost, neljubaznost, spontana povučenost, rezervisanost, neiskrenost itd. Ovakvi odnosi su osuđeni na propast. Iz ovakvih razloga u hrišćanstvu nisu samo zabeležena odvajanja ljudi od drugih ljudi već odvajanje ljudi i od doktrina, od pokreta a samim tim postepeno i od Hrista.
Kod “duhovnog bratstva” ti ne moraš uopšte da se trudiš oko druge osobe, ti samo treba da se trudiš da održavaš čistu savest, čista savest će činiti da imaš mir u svakoj prilici. Bilo da neko nešto kaže o tebi, da neko nešto misli za tebe drugačije nego što ti smatraš, bilo da tvoj brat hrišćanin nosi šorc na skupu ili je neiskren sa tobom. Ti sve vreme imaš mir a samim tim i duhovnu snagu da prihvatiš ljude takve kakvi jesu. Ne kažem da nećete biti ponekad ožalošćeni, tužni, ili da se ponekad nećete zaplakati pred Bogom zbog toga što vas brat ne razume, ali tvrdim da možete biti u miru sa njime, da možete da ga prihvatite, da iako vas on svojim stavom na neki način odbacuje da vi ne morate njega ga odbacite i da će na kraju vreme učiniti da sve dođe na svoje. Dakle za održavanje ovakvog odnosa potrebna je žrtva a ne suve emocije. A bez Hrista niko ne može da učini ni najmanju žrtvu, što znači da je temelj duhovnog bratstva sam Gospod.
Ispunite sebe Hristom a ne ljudima
Bilo je potrebno da prođem kroz mnoga neprijatna i teška emotivna iskustva da bi sve ovo razumeo. Kao i svi moja priroda je bila emotivna, zato sam razočaravao druge i bio razočaran, ali više nije tako. Bog mi je pokazao da On ne može da bude moj Bog ako su mi drugi važniji od Njega, ako mi je hrišćanstvo važnije od Njega, ako mi je Biblija važnija od Njega, ako mi je zajednica važnija od Njega i ako su mi braća važnija od Njega. Sve je ovo od Njega, i hrišćanstvo i Biblija i zajednica i braća ali to nije On. Zato mi je oduzeo sve to i naučio me je da samo On može bezuslovno da me prihvati, samo On može bezuslovno da me voli, samo On može da mi ne gleda na moje mane i slabosti, i da jedini On neće da me odbaci i da se distancira od mene ako ja negde zabrljam u ponašanju. O kakve li lekcije.
Da bi jedan odnos među hrišćanima bio savršen nije potrebno samo voleti nekog i reći mu “ja te volim”, o koliko puta sam čuo ove reči, međutim dovoljan bi bio samo jedan pogrešan korak da ta “ljubav” malo splasne. Da bi odnos bio savršen potrebno je pored ljubavi da postoji i poštovanje. Ne možeš imati dobar odnos sa bratom kome si rekao da ga voliš a koga sa svojom ženom ogovaraš, ili čije mane iznosiš pred drugima, ili koga osuđuješ u srcu ili mu ponašanjem pokazuješ da si bolji, duhovniji i pametniji od njega. Takav odnos ne može biti hrišćanski, jer nije zasnovan na duhovnim principima. A duhovni princip jeste ljubav (voli svog brata), ne moraš mu ništa puno govoriti, ako želi da zna da li ga prihvataš videće to u tvojim očima. Plus poštovanje, što znači da ćeš činiti sve da zaštitiš ugled svog brata, da mu odbraniš čast i dostojanstvo tamo gde je to potrebno, da ga ugostiš, da budeš otvoren i iskren sa njime itd. Ovakav odnos se u Bibliji naziva brak, zajednica, Hristovo telo.
“Ništa ne radite iz častoljublja niti iz sujete, nego u poniznos ti smatrajte druge većima od sebe, i ne gledajte samo na svoju korist nego i na korist drugih.” (Filipljanima poslanica 2:3)
Ovo je odnos koji Hrist želi da imamo među sobom i ovakav odnos će vremenom postajati sve bolji i čvršći, uz malo ili nimalo mog truda voleće me drugi, uz malo ili nimalo truda biću prihvaćen. Ali mi to svakako više nije važno, više to nije moj bog, da se više nikada ne vidim i više nikada ne čujem ni sa jednim hrišćaninom ja ću biti srećan. Da me svi odbace, da me svi osude ja se neću naljutiti, a i da me svi poštuju, vole i tapšu po ramenu ja ću opet više voleti moju samoću ispod nekog drveta sa Isusom nego ljudsko prihvatanje.
Da bi ovakav odnos ostvarili prvo je potrebno da Isusa stavimo u centar našeg života, naših potreba, naših čežnji i emocija, da odmah prekinemo sa licemernim odnosima, da prestanemo da održavamo odnose i kontakte u svojoj sili. Da ako treba malo zastanemo i povučemo se iz života drugih ljudi da bi Isus mogao da ispuni sve u svemu. Da ispuni nas i druge Sobom, a kada ispuni nas i druge Sobom, prirodno je da će i nas međusobno da sjedni, bićemo svi jedno bez muke i tuda. Prosto ćemo se privući kao magnet, ali u koliko sami sebe “magnetišemo” da bi bili privučeni od drugih onda će naš hrišćanski odnos biti pun frustracije, osude i nezadovoljstva.
“Kako biste mogli verovati, kad prihvatate slavu jedan od drugoga, a ne tražite slavu koja dolazi od samog Boga?” (Jevanđelje po Jovanu 5:44)
Nemojmo sebe da ispunjavamo drugima i nemojmo druge da ispunjavamo sobom, dajmo Gospodu mesto koje mu pripada i naši međusobni odnosi će biti u savršenoj harmoniji. Samo na temelju ovakvih odnosa moguće je da Bog predstavi zadnju generaciju svoje dece koja će se međusobno prepoznavati po ljubavi. Za ovakav odnos potrebno je malo vremena, strpljenja i žrtve ali će njegov ishod biti večna povezanost.
“Na kraju, braćo, poučili smo vas kako treba da živite i da ugađate Bogu – a vi tako i živite – pa vas molimo i podstičemo u Gospodu Isusu da u tome još više napredujete.” (Prva poslanica Solunjanima 4:1)
