Svima nam je poznat mit o postojanju raja i pakla. Isto kao i verovanje u besmrtnost duše, celivanje ikona, slavljenje svetaca i krštenje dece, tako postoji verovanje da kada čovek umre, odlazi u raj ili u pakao. Veruje se da postoji pakao u kome se zli ljudi večno muče. Na ovaj način sotona je pokušao da predstavi Boga kao okrutnog mučitelja, koji je spreman da u vatri muči sve ljude koji mu nisu po volji. Na žalost većina hrišćana veruje u ovu priču.
U ovom poglavlju ću biblijski dokazati da je ovakvo verovanje čista sotonska prevara, koju on plasira preko paganskih mitova. Kao prvo, ponovo nailazimo na probleme u prevodu originalnog teksta. Na primer, reč “šeol“ u originalu označava grob, podzemlje ili mesto počivanja mrtvih. U našem prevodu je ta reč uvek prevedena kao “pakao“, što je potpuno pogrešno. Verovanje u pakao potiče iz grčke paganske mitologije o večnim mukama. Zato gde god u vašoj Bibliji vidite reč pakao, zamenite je rečju “grob“.
„Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi truljenje“ (Psalm 16:10).
Ovo je proročanstvo o Hristovom vaskrsenju, i ovde imamo već dva problematična prevoda. I reč „duša“ i reč „pakao“ su pogrešno prevedene. Ispravan prevod glasi:
„Da me nećeš ostaviti u grobu, niti dopustiti da svetac tvoj istrune“ (Psalam 16:10).
Druga reč koja je problematična jeste “gehena“ ili ge-hinom. U našem prevodu se tumači kao “večne muke“. Isus koristi ovu reč više puta, a ona doslovno znači geben-Hinom, ili dolina sina Enomovog. U knjigama dnevnika se kaže da su u toj dolini prinošene ljudske žrtve.
„Prinosio je kad udolini Enomovog sina i spaljivao svoje sinove u vatri, po odvratnom običaju naroda koje je Gospod oterao pred Izraelovim sinovima“ (2. Dnevnika 28:3).
Ova dolina je kasnije postala smetlište za gradski otpad pored Jerusalima. Tu je zbog spaljivanja smeća uvek bilo dima i vatre, pa je zbog toga dolina postala simbol “večne vatre“ koja spaljuje zlikovce. Gehena je u stvari pomenuta samo kao simbol buduće kazne za nepokajane grešnike koji će biti uništeni ognjem i vatnom. To uništenje označava drugu i konačnu smrt, odnosno uništenje za večnost, a ne večno mučenje. Isus često govori o osudi nad zlima koja nosi nešto večno. Naš prevod kaže:
„Ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni“ (Matej 25:46).
Drugi prevodi, engleski na primer, prevode ovako:
„Ovi će imati večnu kaznu, a pravednici život večni“ (Matej 25:46).
Ovo jeste pravi biblijski smisao, večna kazna, a ne večna muka. Nije smisao u večnom trajanju mučenja, već je večna posledica i osuda. Ne treba mešati pojam “večna kazna“ sa pojmom “večno kažnjavanje“. Ključ za razumevanje pojma večan nalazimo i u primeru Sodoma i Gomora.
„Kao što se i Sodom i Gomor i okolni gradovi postaviše za ugled i muče se u večnom ognju“ (Judina 7).
Vidimo da se ovde oganj koji je uništio ove gradove naziva večnim, iako se odavno ugasio. Poenta je da je njegova posledica večna. Radi opisa sledećih tekstova, pomenućemo još jednu reč a to je “hadeš“ ili had. Ova reč je takođe grčka, i ekvivalentna jevrejskoj reči šeol, o kojoj smo već govorili. I ova reč je na mnogim mestima prevođena kao “pakao“. Potiče iz grčke mitologije i označava podzemno mesto u kome borave “duše“ nakon smrti tela.
Priča o bogatašu i Lazaru
Ovu biblijsku priču često koriste ljudi koji veruju u postojanje pakla. Analiziraćemo ovu priču kako bi videli šta je u stvari njena svrha. Priču možete čitati u jevanđelju po Luki 16:19-31. Radi se o bogatašu koji je “uživao“ ovaj život a nije mario za Boga, i o siromahu Lazaru koji je bio pravedan, a na koga bogataš nije obraćao posebnu pažnju. Drugi deo priče se odigrava u „hadu“ ili „prebivalištu mrtvih“ gde su se ove dve ličnosti našle nakon smrti.
Njihovi položaji su sada potpuno suprotni. Bogataš je u „velikim mukama“, dok siromah uživa u “Avramovom naručju“. Između njih je ponor preko koga bogataš moli Avrama:
„Pusti Lazara da ode kod mog oca jer imam petoro braće, neka im posvedoči da ne bi i oni došli na mesto mučenja. Avram odgovori: imaju Mojsija i proroke (Stari zavet) pa neka njih slušaju. Bogataš reče: ne oče Avrame, nego ako neko iz mrtvih ustane oni će se pokajati. Avram odgovara poslednji put: Ako ne slušaju Mojsija i proroke, da i ko iz mrtvih ustane, neće verovati.“
Da analiziramo koja je svrha ove priče. U ovoj priči Isus koristi izmišljeni događaj koji je očigledno uzet iz narodnog predanja, tj. onog u šta su ljudi tada verovali. Isus je tako hteo da dočara poentu slušaocima služeći se njihovim verovanjem. Priča nema nikakve veze sa čovekovim stanjem posle smrti, već je poenta: ako neko ne veruje Božijoj reči (Pismu), neće verovati čak ni ako mrtvi ustanu. Isus sigurno nije imao nameru da ovom pričom podrži grčko verovanje o hadu, jer je to u suprotnosti sa celim pismom. Ovo je samo poređenje, a ne realnost.
Razmislite logički, kakav bi to raj bio ako bi ova priča bila istinita? Majka na jednoj strani provalije gleda svog sina koji je na drugoj strani u večitom plamenu. Da li iko ko racionalno razmišlja može bukvalno da shvati ovu priču? Bog nije nikakav sadista koji roštilja ljude kroz večnost. Bog je ljubav, On je dao svog Sina da strada za naš prestup i tako nas spase od večne smrti.
Samo će oni koji uporno odbacuju istinu i veru u Hrista biti pogubljeni za čitavu večnost, ali neće se mučiti u “večnom plamenu“.
