„Dakle, šta ćemo reći? Hoćemo li ostati u grehu da bi se blagodat pokazala u još većoj meri? Nipošto! Mi koji smo umrli grehu, kako ćemo i dalje živeti u njemu? (Rimljanima 6:1-2).
Šta znači biti mrtav grehu? Očigledno je da to znači da smo u takvom stanju i položaju da ne odgovaramo, ne reagujemo na greh. Kao što se mrtva osoba ne može navesti da odgovori i reaguje na privlačnosti života, tako se mrtva osoba ne može navesti da počini greh. Ovo je Pavlov smisao u ovim rečima i on se trudi da mi razumemo nekoliko kasnijih stihova kada kaže:
„…Znajući ovo, da je naš stari čovek bio razapet zajedno s njim, kako bi se naše grešno telo onemogućilo, da više ni u kom slučaju ne robujemo grehu, jer onaj ko je umro, oslobođen je greha“ (Rimljanima 6:6-7).
Dakle, kako bismo bili slobodni od greha treba da umremo grehu. Ovo Pavle hoće da kaže: kada je neko mrtav grehu, onda je problem greha došao do svog kraja. Bog je obezbedio ovu smrt grehu u Hristu i kada se verom naš život ujedini sa Hristovim, mi smo „razapeti sa Hristom“ i u Njegovoj smrti pronalazimo slobodu od greha.
„Koji je sam poneo grehe naše u telu svom na drvo, da bismo prekinuli s gresima i živeli za pravednost. „Njegovim se ranama isceliste” (1. Petrova 2:24).
Dakle, lako je razumeti šta znači izraz „mrtav grehu.“ Ne postoji način da pogrešno razumemo značenje ovog izraza.
Međutim, na drugom mestu vidimo da se koristi isti izraz ali je zamenjena jedna reč.
Mrtvi Zakonu
„Tako ste i vi, braćo moja, posredstvom Hristovog tela umrli Zakonu, kako biste pripali drugome, onome koji je ustao iz mrtvih, da bismo donosili plod koji je Bogu na slavu“ (Rimljanima 7:4).
Ovde se kaže da smo mrtvi zakonu. U stihovima koje smo pomenuli ranije piše da smo mrtvi grehu. Reč „grehu“ zamenjena je rečju „zakonu.“ Sada budimo dosledni. Ako biti mrtav grehu znači ne odgovarati, ne reagovati na greh, šta onda znači biti mrtav zakonu? Očigledno mora značiti da nismo osetljivi na zakon. To ne znači da je zakon ukinut ili poništen, kao što to da sam mrtav grehu ne znači da greh više ne postoji. To samo znači da, što se mene tiče, ne postoji odgovor ili odziv na greh. Na isti način, što se tiče zakona, ne postoji odgovor ili odziv u meni na zakon. Ja sam mrtav zakonu.
Ova izjava će sigurno izazvati uznemirenost među nekima, ali sa druge strane, ne postoji način da izbegnemo ovu jednostavnu biblijsku istinu. Sve postaje jasno kada shvatimo da ovo znači da više nismo pod zakonom. Zakon više ne upravlja nama, taj sistem upravljanja više nije način na koji Bog upravlja Svojim narodom. Uzrok našeg ponašanja više nije zakon, mi ne odgovaramo na zakon. Pavle to kaže ovako:
„Sve mi je dozvoljeno, ali nije sve korisno. Sve mi je dozvoljeno, ali neću dopustiti da bilo šta ovlada mnome“ (1. Korinćanima 6:12).
Možemo li zapaziti o čemu govori? Poenta njegove priče je ta da mu zakon ne može zabraniti da čini bilo šta zbog toga što zakon više ne upravlja njime. On kaže „sve mi je dozvoljeno“ Stoga, što se tiče zakona, on može raditi bilo šta zato što zakon više ne upravlja nama, nije više naš staratelj. Ovo može da se uporedi sa situacijom kada sin ili ćerka napušta porodični dom i više nije pod nadležnošću svojih roditelja. Majka i otac ne mogu više da diktiraju šta će ta osoba da radi, ponašanje te osobe više nije uzrokovano zapovestima roditelja. Osoba je sada oslobođena sistema uprave.
Ali da li Pavle iskorištava ovu slobodu? Ni najmanje. On kaže, „neću dopustiti da bilo šta ovlada mnome.“ Njime upravlja i upućuje ga Božji Duh. Ovo je daleko uzvišenije pravilo od zakona. Upravitelj koji živi u njemu, Sveti Duh, neće mu dopustiti da postane rob nečemu što nije dobro pa tako on kaže, „neću dopustiti da bilo šta ovlada mnome.“
Dakle, da li je zakon loš? Nipošto. Bog nije dao Izraelcima nešto što nije dobro da upravlja njihovim ponašanjem. Ali vladavina zakona nije mogla da proizvede pravednost, ništa nije učinila savršenim, stoga taj sistem upravljanja nikada nije mogao da proizvede dobre ljude i nikada nije mogao da ispuni želje Božjeg srca.
„Da li je onda Zakon protiv Božjih obećanja? Nipošto! Jer da je bio dat zakon koji bi mogao dati život, tada bi pravednost dolazila putem zakona“ (Galatima 3:21).
„Jer Zakon nije ništa učinio savršenim, nego je to učinila bolja nada uvedena umesto njega, kojom se približavamo Bogu“ (Jevrejima 7:19).
Zakon dok Hrist ne dođe
Zato je ovaj sistem upravljanja morao da se promeni. Zato nikada nije bila Božja namera da ovo bude trajan sistem. Biblija jasno uči da je to bio samo privremeni sistem postavljen da upravlja ljudima dok ne dođe Božji savršeni sistem vladavine.
„Čemu onda Zakon? Bio je dodat radi prestupa, dok ne dođe seme koje je obećano, bivši prenesen preko anđela u ruke posrednika“ (Galatima 3:19).
Sistem zakona završio se sa Hristovim dolaskom. Kada se Hrist vratio kao Utešitelj na dan Pedesetnice da zauvek prebiva u istinskom Božjem Izraelu to je bilo ispunjenje Novog saveza. To je bila primena i postavljanje novog Božjeg sistema vladavine, vladavine novog srca, vladavine novog stvaranja, vladavine Duha umesto zakona.
Dakle, kao što Hrist živi život u potpunosti posvećen Bogu, kojim ne upravljaju pravila, već načela čiste i pravedne prirode, tako onima koji su sudeonici Njegovog života upravlja isto načelo. Dakle, izbavljeni smo od zakona (sistema zakona). Mi smo mrtvi zakonu (ne živimo više naše živote pod kontrolom zakona). Naš fokus je na živom Hristu koji živi u nama, to je naša realnost i na ovaj način se naši životi usmeravaju i na ovaj način ih mi živimo.
Da li to funkcioniše?
Oni koji ne poznaju Hrista će reći, „nije moguće živeti tako, moramo imati neka pravila ili će da nastane haos.“ To je zbog toga što poznajemo samo svetovne načine, ali ne i načine Duha. U svetu, kada se bavimo telesnim ljudima, istina je da moramo imati pravila. Telesnim ljudima moraju da upravljaju pravila i da ih podstiču stroge kazne.
Da li je to Božji savršeni način? Da li Božje savršeno pravilo predstavlja sistem gde On kaže „poslušaj ili ćeš biti kažnjen?“ Nažalost, na ovaj način funkcionišu mnoge hrišćanske crkve, na žalost, to je jedini način koji oni koji tvrde da su hrišćani, poznaju. Oni ne vide ni jednu mogućnost da služe Bogu bez pravila. To je zbog toga što Hrist za njih nije realnost, oni ne znaju šta to znači imati Hrista kao živu realnost, koja živi u nama.
Ali istina je da vladavina zakona nikada nije predstavljala Božji savršen plan za čovečanstvo. To je način na koji se tretiraju telesni ljudi, to je način na koji se tretiraju robovi, ali to nije način na koji Bog upravlja sinovima carstva.
Božji savršen način predstavlja novo stvaranje. Stavljajući Svoj Duh u nas, Sam Hrist proizvodi u nama ono što On želi. On nam ne zapoveda da uradimo nešto, već stvara u nama uslove koji proizvode ono što On želi. Ovo je savršeni sistem upravljanja, sistem koji proizvodi ono što Bog želi jer sam On kroz Svog Sina proizvodi dobro. Ovo je Novi savez i ovo primamo u Hristu.
Neka nam Bog pomogne da razumemo. Oni koji nastave da prihvataju zakonski način neće proizvesti ništa više od pravednosti po zakonu, ništa bolje od onoga što su fariseji imali. Tragedija je u tome što takve osobe uvek teže ka tome da veruju da je to što imaju dovoljno dobro.
