Otac je imao dva sina. Uvek, kada bi međusobno pričali, razgovarali bi u lepim i harmoničnim odnosima. Jedne prilike, između oca i jednog od njegovih sinova, vodio se interesantan razgovor.
Otac je rekao sinu: “Sine, mi smo siromašni i ne mogu tebi i tvome bratu ostaviti veliku imovinu posle smrti, ali zato ću ti dati tri saveta koji ti mogu koristiti u životu. Te savete prenesi i svome bratu:
1. Potrudi se da jedeš najbolju hranu
2. Nastoj da spavaš u udobnom krevetu
3. Organizuj se da stanuješ u najlepšim kućama”
Sin je pažljivo saslušao svoga oca, a onda ga je upitao: “Tata, mi smo siromašni. Skromno se hranimo, ne spavamo u udobnim krevetima, a kuća nam je stara i oronula”. Otac je nastavio:
1. Svaka hrana koju jedeš je dobra, ako si gladan. Nemoj se prejedati i nemoj jesti kada nisi gladan. Tada će hrana koju budeš jeo biti dobra za tvoje zdravlje.
2. Pošteno radi i živi bez stresa, tako da pred spavanje osetiš umor. Tada češ lepo spavati i svaki krevet će ti biti udoban.
3. Potrudi se u svom životu, koliko do tebe stoji, da budeš u lepim i harmoničnim odnosima sa svim osobama koje se nalaze u tvom duhovnom i fizičkom okruženju. Ako u tome uspeš, onda ćeš stanovati u njihovim srcima. Ljudska srca su najlepše kuće za stanovanje.”
Sin je sve razumeo šta mu je otac rekao i onda je pitao oca: “Tata, ako ja stanujem u srcima drugih osoba, da li i druge osobe treba da stanuju u mom srcu?” “Naravno sine!”, odgovorio je otac.
“Može li mnogo osoba stati u moje srce, jer mene vole mnogi ljudi?”, pitao je sin. “Sine dragi, dovoljno je da otvoriš svoje srce samo za jednu osobu i da je držiš u srcu svome i da joj omogućiš da deluje u tvome životu. Ta osoba je Isus Hristos, Sin Boga živoga. On je na krstu umro za sve ljude ovoga sveta. Pretrpeo je smrt koja je naša da bismo mi imali život koji je Njegov. Uzeo je grehe ovoga sveta u kojima nije imao udela da bismo mi nasledili Njegovu pravednost koju nismo zaslužili. On je živeo u telu kao što ga mi imamo, da bismo mi živeli u Njegovoj Božanskoj prirodi koju On ima. Kada primimo Hrista u srce svoje, mi smo automatski primili i sve osobe koje su ranije otvorile svoje srce za Hrista. Hristos se nalazi u tim osobama i te osobe su u Hristu. Ako se te osobe nalaze u Hristu, onda se nalaze i u našem srcu, jer Hristos živi u nama,” rekao je otac.
“Tata, onda je naše srce veliko, kada može da stane toliko ljudi u njega”, rekao je sin. Otac je odgovorio: “Hristovo srce je veliko. On nas čini velikima, jer živi u srcima našim. Mi živimo takođe u srcu Njegovom, jer nas On voli, a to je dokazao na krstu kada je umro i za tebe i za mene”. Sin je nastavio: “Pošto Hristos voli sve ljude ovoga sveta, a On živi u srcu našem, onda i mi treba da volimo sve ljude koje On voli”. “Tako je sine! Ako On živi u srcu našem, onda mi sigurno živimo u srcu Njegovom. Tada pripadamo Njegovoj porodici, Božijoj porodici ili Nebeskoj porodici. Ta porodica se naziva Božija Crkva. Glava toj Crkvi je Hristos. Ta porodica živi ovde na zemlji, a jednoga dana živeće i na nebu, kada dođe vreme za to. Svi članovi Nebeske porodice nalaze se u srcu svakog vernika koji pripada toj porodici. Takav vernik voli članove nebeske porodice sa Božanskom ljubavlju “agape”. Takva ljubav za uzvrat ne traži ništa od onih koje volimo. Takvom ljubavlju možemo voleti i neprijatelje svoje, ako ih imamo. To ne činimo mi, nego Hristos u nama”, rekao je otac.
Sin je nastavio : “Ako je Hristos u nama, mi smo sigurno u Hristu. Onda mi volimo druge i drugi vole nas. To je uzajamna Hristova ljubav i to je nešto najlepše što možemo imati u životu. Nije mi jasno, šta se dešava, ako neko nas ne voli Hristovom ljubavlju”? Otac je odgovorio: “Trebamo se moliti za takve osobe, da im Bog omekša srca i da mogu svoja srca otvoriti za Hrista. Mi nikog ne možemo naterati da nas voli. Ako je to trenutno ili prolazno osećanje osobe koja nas ne voli Hristovom ljubavlju, onda nije opasno, jer će nas vremenom zavoleti. Može se desiti da stari i grešni čovek gospodari nečijim životom i tada se ne može voleti sa Hristovom ljubavlju, nego se voli sa ljudskom ljubavlju koja je prolazna, nepouzdana, promenjiva i uslovna. Ljudska ljubav je takođe dobra, ali nije dovoljna za spasenje. U ljudskoj ljubavi nemamo Hrista u srcu svome i bez obzira što je ta ljubav lepa, ljudski egoizam dolazi do izražaja. Za razliku od ljudske ljubavi, čak i ako neku osobu svesno ili nesvesno povredimo, ta osoba će nas voleti, ako Hristos živi u toj osobi, jer je Hristos na krstu voleo i neprijatelje svoje. Onaj ko ne voli je u velikoj opasnosti, jer je Božanska “agape” ljubav pokretačka snaga našeg života. Hristos nam kaže: “Onaj ko ljubi mene i moj Otac ljubiće Njega i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti”. Ako imamo Boga Oca i Sina u srcu svome, onda ćemo sigurno voleti druge, bez obzira što su nas vređali, ogovarali ili ružno pričali o nama. Božije srce je veliko i ono može oprostiti i voleti. To mogu i vernici ako su povezani sa Bogom kroz Njegovog Sina. Blagoslovljen je onaj ko ume da voli, ko ljubi Boga i bližnjega svoga.”
Otac je izgovorio ove reči i zagledao se u svoga sina sa Božanskom ljubavlju. U toku razgovora je primetio da svaka njegova izgovorena reč ulazi u sinovljevo srce. Bio je radostan i mnogo je voleo svoga sina, kao i onog drugog koji nije bio prisutan. Voleo ih je ne samo roditeljskom ljubavlju, nego Božanskom “agape” ljubavlju. To je ljubav koja je uzvišenija od roditeljske i kada otac ili majka vole svoju decu sa takvom ljubavlju, tada su spremni i svoje živote dati za svoju decu.
Sin je nastavio: “Sve si lepo objasnio. Ponosan sam na tebe, tata! Zahvalan sam tebi i mami što ste mi preneli život od Boga. Slava Bogu Ocu i Sinu i sada i uvek i u vekove vekova. Amin!”
“Amin, sine”, odgovorio je otac.
