Kroz istoriju ljudi su često projektovali u svojim mislima ideju o Bogu, samo što se ta ideja oslanjala na zemaljski, ljudski koncept Boga.
Zapravo, nije ni bilo moguće drugačije ako uzmemo u obzir da je ljudska misao omeđena nesagledivim prostorom koji u zemaljskoj izmaglici ostavlja njen svaki pokušaj da se vine iznad onoga što joj je domet. A domet je ljudska filozofija o prirodi Boga. Svaki oblik te filozofije je nova građevina, novo ljudsko kazivanje o karakteru Boga.
Biblija za Boga, Oca nebeskog, kaže da je “milostiv i milosrdan, spor na gnev i obilan dobrotom” (Ps. 103:8), “ali ljubav Gospodnja oduvek je i zauvek na onima koji ga se boje”(Ps. 103:17).
Osnovna karakteristika ljubavi je milosrđe, njen neraskidivi deo. On je Milosrđe zato što je Ljubav. Bogu se ne može oduzeti niti dodati ljubav odnosno milosrđe. To bi bio pokušaj menjanja strukture nečega što je nepromenljivo, menjanje Boga od strane nekoga ili nečega, što je apsolutno nemoguće.
“Svaki dobar dar i svaki savršen poklon odozgo je, jer dolazi od Oca svetlosti kod kojeg nema ni senke promene.” (Jakov 1:17)
Idemo sada na nekoliko trenutaka do pozorišta. Sedamo na svojim mestima i očekujemo da se pojave scena i glumci. Danas je na repertoaru tragedija. Svetla se gase, scena se otvara, glumci polako izlaze…. Dok predstava traje performans uzima maha. Performans boli, tuge i očaja. U glasu i na licima glumaca vide se obeležja celokupne pozorišne tragedije. Dok se predstava privodi kraju u srcima mnogih gledalaca javlja se poistovećivanje sa tragedijom glavnih likova i (ili) oda i naklonost kao omaž ovoj izvrsnoj izvedbi. U srcima nekih sumnje prerastaju u odluke, a perspektiva se počinje da menja.
Hrišćani umeju itekako dobro da izvode performans poput glumaca u pozorišnoj predstavi, u skladu sa farisejskom zaostavštinom, nadajući se da će uspeti da pridobiju Boga i zasene ga svojim spektakularnim prikazom drame u više činova (molitva, položaj tela, ponašanje, suze, dela itd.). Sve bi ovo bilo moguće da Otac nebeski nije Bog nego čovek i da misli njegove nisu toliko daleko od ljudskih.
“Koliko su nebesa viša od zemlje, toliko su i moji putevi viši od vaših puteva i moje misli od vaših misli.” Isaija 55:9
Umilostiviti se može neko ko po prirodi nije milostiv i zapravo njemu je potreban performans umilostivljenja. Kada se u publici, koja po prirodi nije milostiva, pronađu srca koja su dirnuta scenskom tačkom, onda to znači da je izvođenje uspelo. Nažalost, umilostivljenje je proces koji zahteva uvek iznova novi performans.
Mnogi hrišćani smatraju da kada pogreše moraju da se pokaju kako bi im Bog oprostio. I tako nastupa scenska tačka pokajanja. Ne govorim o iskrenom pokajanju vođenom tugom što smo povredili Oca koga volimo, nego o pokajanju kao paketu koji se sastoji od dobrih dela kojima ćemo promeniti Očevo mišljenje. Mnogo puta i na mnogo načina sam učestvovao u takvim predstavama i znate šta? Uvek se radilo o meni, svako takvo izvođenje je umilostivljavalo moje ja. Svaki takav paket aranžman dobrih dela vraćao bi me, nakon bežanja, Njemu, mireći moju savest. Do novog paketa, do nove predstave. A međutim, On je uvek nakon počinjenog greha bio spreman da me, prljavog, zagrli nežno. Da mi zatim odeću zameni blistavo čistom i da mi još jednom kaže da me voli, i još jednom, i još jednom… Iako ja Njega nisam voleo. Ali vidite, ne radi se o tome da mi možemo zavoleti Njega čišćenjem naših uprljanih haljina paketom dobrih dela. To nije moguće. Nežni naš Otac nebeski ne traži ništa od nas. Pa On je dao sebe za nas, svog Sina, još dok nismo ni postojali pa kako da traži dela ljubavi? On želi samo da odemo kod Njega, takvi kakvi smo, uprljani, bez osećaja, bez ljubavi…
Kažimo mu to. Sve ostalo je Njegovo. Bog naš je naše Milosrđe. Zavolećemo Ga, zbog Njega samog, zbog toga što nas te nežne grudi, koje jedva čekaju da prislonimo glavu na njih, vole ljubavlju večnom. Preobrazićemo se u trenutku, nesvesni da smo počeli da volimo Njegovom ljubavlju. Dela (performans) ljubavi sada bivaju zamenjena istinskom ljubavlju iz koje prirodno proističu dela a umilostivljeni postaju milostivi poput svog milosrdnog Oca.
“Neka je blagoslovljen Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista, jer nas je po svom velikom milosrđu – vaskrsenjem Isusa Hrista iz mrtvih – ponovo rodio za živu nadu.” (1.Petrova 1:3)
