“Ljubav sve podnosi, svemu veruje, svemu se nada, sve trpi…” 1. Korinćanima 13:7
Kada Ljubavi dođeš i kažeš: “od sada želim biti čovek, dosta je bilo, pomozi mi da budem čovek jer sam to ne mogu biti” – Ljubav sluša pažljivo i nežno prilazi i veruje i čini. I kada po nebrojeno puta kažeš isto a potom je svojim neverovanjem oteraš od sebe ona i dalje veruje. Ne veruje jednom ili dva puta ili stotinu puta. Ona uvek veruje. I kada mi izgubimo svako nadanje i svu veru i ostanu nam samo prazne reči: dođi, ne mogu više… Samo oblik reči, bez duha, dovoljno je i to, jer Ljubav dolazi na neočekivano nežan način i reč oživljava duhom svojim. Potrebno je samo naše dopuštenje, jer ona de dolazi u sili nego u “tihom i blagom glasu” (1. Kraljevima 19:11-13). I kada reči nestanu i ostane tek samo krhka misao o našem bespuću Ljubav dođe i uzme naša neverovanja, naše padove, naša lutanja i strahove. I tada Ljubav dođe da nas nežno podigne. I kada reči nestanu i ostane tek samo krhka misao o našem bespuću i potrebi da ona dođe i uzme naša neverovanja, naše padove, naša lutanja i strahove. I tada Ljubav dođe da nas nežno podigne. I kada se misao izgubi i ostane samo nemi uzdah napušten i nepoznat drugima, sakriven toliko duboko da nam se čini da ga više ne živimo, Ljubav čuje i odlazi u dubine ponora duše, uzima taj uzdah, tu nevidljivu klicu, leči je, neguje i zaliva svojim suzama i od nje stvara ono što je i sama ona, novi život u Ljubavi koja sve podnosi, sve veruje, svemu se nada. Čak i dok je neko otišao daleko u ponore greha. Ta Ljubav koja je Očeva i Hristova veruje nama i ozbiljno nas shvata, i jedino Njihovom ljubavlju koja postaje naša kada je primimo i mi možemo verovati (Luka 10:33,34; Luka 15:11-32; 1. Jovanova 4:8).
