Prilikom stvaranja neba i zemlje Bog je na kraju odredio sveto vreme za počinak. To je bilo vreme gde se čovek posebno pojavljuje pred Bogom da s njim boravi i razgovara. Ali Bog nije odredio nikakav građevinski objekat za mesto susreta i boravka sa Bogom.
Nakon pada u greh i velikog otpada prvobitnog izabranog Božjeg naraoda, njihovog ropstva i kasnije njihovog oslobođenja Bog im je rekao: “Neka mi načine svetinju jer ću prebivati među njima” (2. Mojsijeva 25,8).
Ovo je bilo prvi put da Bog kaže da se načini jedan objekat. Šta je bila svrha svetinje?
Svrha svetinje je bila da Bog prebiva među njima. To je sam Bog izgovorio. Ali svrha svetinje nije nikada bila ispunjenja. Hram može biti svakakav i u hramu može biti svašta, ali ga to ne čini svetim. Hram je svet zbog svetog Boga koji se u njemu nalazi. Ali oni nisu razumeli suštinu i svrhu svetinje. Verovali su da sama gradnja svetinje i njeno podizanje čini suštinu. I da je samo podizanje svetinje bilo dovoljno da ispuni njenu svrhu. Oni su mislili da Bog sada stanuje među njima. Upravo u ovome je napravljena najveća religiozna greška svih vremena, a koja je lično odlučivala sudbinu i živote ljudi. To je bio razlog zasto su Izrailjci pravu svrhu svetinje u potpunosti izgubili iz vida. Oni su zato imali samo to spoljašnje bogosluženje, ali očito promašili su cilj, a to je bilo lično obnovljenje i posvećenje. Zbog toga je njihov unutrašnji duhovni život opadao i čovek je postao neobraćen i neposvećen.
Dakle, svetinja kao svetinja nije bila cilj Božji, već sredstvo da ih dovede do cilja, a to je zapravo oproštenje i posvećenje svakog čoveka pojedinačno. Hram bez Boga ne može biti svet. A oni su smatrali da Bog stanuje u svetinji koju su oni sagradili i podigli, i da je bilo dovoljno da uđu u tu svetinju na bogosluženje. A zaboravili su činjenicu da Bog želi da bude u ličnom životu svakog pojedinačno. Zato su na kraju svi bili izgubljeni u pustinji, jer su svoje bogosluženje u hram koristili kao pokriće za najveće pokvarenosti i nemoralnosti i svega drugoga bezbožnoga.
Dakle, namera Božja sa svojim narodom od početka je još uvek ista kako je bila i pre. Bog šalje jevanđelje da je Hristos umro na krstu, ne samo za svoje učenike i za one koji ga prihvataju, nego za sve ljude pa i za one koji ga ne prihvataju. Kao što piše u Pismu da je umro i da je vaskrsao u treći dan. Dakle, mi to i takvo jevanđelje propovedamo. Bog šalje to jevandjelje i nema drugoga, a vesnik ga prima i prenosi drugom vesniku i tako je i on prima i tako se zida crkva Božja.
Crkva Božja nije mesto tajanstvenih pojava, niti je mesto pozorišta. Crkva Božja je mesto istinskih događaja. To je duhovna građevina nerukotvorna, za koju apostol Pavle kaže:
“I vi se kao živo kamenje ugrađujte u duhovni hram da bi ste bili sveto sveštenstvo kako bi ste prinosili duhovne žrtve ugodne Bogu kroz Isusa Hrista” (1. Petrova 2:5).
Vidite li da je građevina Božja neprekidno gradilište. Ovde je svaki pojedinac posvećen Božjoj službi i ponaša se kao sveštenik. Dakle, sveštenici Božji jesu hram Božji. Svetost hrama zahteva čistotu i čestitost. U ovom smialu Hristos je govorio jednog dana u hramu velikom mnoštvu ljudi i odgovarao im je na pitanja.
“Isus odgovori i reče im: Razvalite ovu crkvu i za tri dana ću je podignuti. A Jevreji rekoše: Četrdeset i šest godina građena je ova Crkva , a ti za tri dana da je podigneš. A on govoraše za crkvu tela svoga” (Jovan 2:19-21).
Kako ga ljudi tada nisu razumeli, tako isto ni danas. Šta je to što je Hristos govorio? On je govorio za crkvu tela svoga. Kada se Hristos pozvao na “crkvu tela svoga” želio je da im objasni da je telo nihovo zapravo crkva ako Bog u njihovim telesima stanuje. Dakle, njihova tela su trebala da budu hram živoga Boga, time što bi On u njima boravio. Međutim, ovu istinu koju je objasnio sam Hristos oni nisu razumeli. Ljudi je ne razumeju ni danas. To je bila sakrivena tajna za koju svedoči apostol Pavle.
“Tajna koja je bila sakrivena od postanja sveta i naraštaja a sada se javi svetima njegovim. Kojima Bog naumi pokazati kako je bogata slava tajne ove među neznaboscima, koja je Hristos u vama nada slave” (1. Korinćanima 1:24-27).
Dakle, Biblija nedvosmisleno kaže: U crkvi koju je utemeljio sam Hristos sa svojim učenicima Bog je odlučio da se useli i stanuje u ljude koji ga iskreno prihvate u dušama svojim gde On može jedino da boravi i deluje. Dakle, reč je o duhovnim građevinama i duhovnom zidanju. Hristos je tako utemeljio svoju crkvu koja se gradi od živih ljudi, koju ni vatra pakla neće savladati. U takvoj crkvi Hristos je odlučio da se useli i da je posveti. Dakle, svetost nije nešto što je izdvojeno i ograničeno samo na sebi. Svetost ulazi među ljude i utiče na njihovu savest i život.
Prostorije hrama
Živi hram ima svoje dvorište ili predvorje, svoju svetinju i svoju svetinju nad svetinjama, isto kao sto je to imao rukotvorni hram. Šta je dvorište ili predvorje živog hrama? To je mesto gde se Bog susreće sa izgubljenim da bi ga poučavao i lečio. To je to mesto gde su se sreli otac i onaj stariji sin u onoj priči o izgubljenom sinu. Proucavaoci Biblije prepoznaju to mesto. Mogli bi reći da je dvorište stariji brat iz te priče. To je zapravo škola poučavanja, a nije služba. Tu se vrši poučavanje za službu. Treba razmisliti, mozemo li mi možda nekada postati stariji brat koji se naljutio i razgnjevio na oca. Iz takvog razloga dvorište biva odbojno za starijeg brata, a privlačno za Oca. Razmislite o tome.
Živi nerukotvorni hram ima svoju i svetinju. U nju ulaze hrišćani koji su se uzidali u sveštenstvo, prihvatajući Hristovu žrtvu koja ih iskupljuje i oslobađa od telesnih osobina i prestupa, a koje Hristos preuzima na sebe i baca da se nikada više ne spomenu u najdalji nespomen (Isaija 44:22).
Takođe, živi nerukotvorni hram ima svoju i svetinju nad svetinjama. U njoj se ostvaruje život u Duhu. Kada Duh Božji živi u čoveku. Kada je Hristos umro na krstu, zavesa u hramu se pocepala bez ljudskih ruku. Time je služba u rukotvorni hram završena, a Hristovom žrtvom otvoren je nerukotvorni hram. Tako je Hristos preko svoga Oca obezbezbedio Božji Duh za svoje učenike kao i za sve svoje sledbenike.
Dragi prijatelju, ne ostupaj ni ti ni levo ni desno, već učestvuj u veliko Božje gradilište duhovnog zidanja, i nikada ne napusti nerukotvorenu svetinju nego postani i ostani živi hram za svagda. Kao hram novog Božjeg naroda, gde se funkcioniše po Duhu, a ne po pravilima. Dakle, akcenat je na odnos, a ne na ponašanje po nekakvim pravilima.
Prošlo je vreme i Sinaja i rukotvornog hrama, pristupite novoj gori Sionu, duhovnom hramu i posredniku Novog zaveta našem Spasitelju Gospodu Isusu Hristu. Biblija svedoči i kaže da smo mi službenici Novog zaveta, ne po slovu nego po Duhu (2. Korinćanima 3:6).
“Ne u rukotvornom hramu, nego u nerukotvornom živom hramu u kojem se kao živo kamenje ugrađujete u duhovni hram.” (1. Petrova 2:5).
Dakle, moramo imati neprekidnu vezu sa Bogom. A ne da se ugnezdimo u ovaj svet i u negov fanatizam i formalizam.
