Budva, Crna Gora
mij.jovan@gmail.com

Ni dela ni rituali, nego Hrist

„I reče Gospod: dobro videh nevolju naroda svojega u Misiru, I čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu. I siđoh da ga izbavim iz ruku Misirskih, i da ga izvedem iz one zemlje u zemlju dobru i prostranu, u zemlju gde mleko i med teče, na mesto gde su Hananeji i Amoreji i Ferezeji i Jeveji i Javuseji“ (2. Mojsijeva 3,7-8)

Dok je Božji narod bio u ropstvu u Egiptu Bog je kazao Mojsiju da je video patnju svog naroda, da je čuo njihov glas za pomoć i da sada želi da ih oslobodi iz egipatskog ropstva i dovede u obećanu zemlju. Treba primetiti da su Jevreji zapali u ropstvo kada su zaboravili svog živog Boga, kada su prestali da mu budu odani, da slušaju njegov glas, kada su se odali idolopoklonstvu i počeli da obožavaju mrtve bogove koje su oni napravili u svojim umovima i svojim rukama. Ali Bog ih je još uvek gledao milostivo kao svoj narod i nije se lako odrekao od njih, već im je pružio pomoć i izbavljenje iz ropstva u kom su sami zapali.

Da bi bili oslobođeni od ropstva, Bog im je dao određena upstva preko Mojsija da ih drže kao zakone. A oni su morali pokazati poslušnost reči Božjoj, pokajanje za puteve svoje i morali su da imaju poverenje u Boga i da mu veruju. Zato ih je Mojsije pozvao da im saopšti plan Božji za njihovo oslobođenje i konačno oslobođenje svih ljudi. Dok su bili u ropstvu Bog im je dao praznik pashu koju će oni držati kao uspomenu na oslobođenje iz ropstva. Ali pasha nije bila samo uspomena na oslobođenje već je bila simbol našeg budućeg oslobođenja iz svakog ropstva. Dakle Izrailjska pasha je imala duhovnu realnost jer je ukazivala na stvarnost, na stvarnu našu pashu koja je bila Hristos. Kada je Mojsije dobio uputstva Božja sazvao je zbor svih starešina Izrailjevih i saopštio im je kako će držati praznik pashu i kako će biti oslobođeni.

„I sazva Mojsije sve starešine Izrailjske, i reče im: izaberite i uzmite sebi jagnje ili jare po porodicama svojim, i zakoljite pashu. I uzmite kitu isopa i zamočite je u krv, koja će biti u zdeli i pokropite gornji prag i oba dovratnika krvlju koja će biti u zdeli, i nijedan od vas da ne izlazi na vrata kućna do jutra. Jer će zaći Gospod da bije Misir, pa kad vidi krv na gornjem pragu i na oba dovratnika, proći će Gospod mimo ona vrata i neće dati krvniku da udje u kuće vaše da ubija“ (2.Mojsijeva 12, 21-23)

Dakle jedno jagnje zdravo i bez mane žrtvovano je po jednoj kući i ono je simbolički ukazivalo na žrtvu Božjeg jagnjeta Isusa Hrista, Sina Božjeg.

„A sutradan vide Jovan Isusa gde ide k njemu, i reče: gle, jagnje Božje koje uze na se grehe sveta“ (Jovan 1,29)

Dakle Izrailjska pasha je imala duhovnu realnost jer je ukazivala na stvarnu našu pashu koja je Hristos. I sada se nameće pitanje: Kako su Izrailjci bili oslobođeni iz egipatskog ropstva kroz pashu? Videli smo da je Bog zapovedio Izrailjcima da zrtvuju jagnje i da krvlju tog jagnjeta pokrope gornji prag i oba dovratnika vrata svojih kuća sa jednom cvetnom grančicom i da ne izlaze iz svojih kuća te strašne noći kad bude uništenje svih prvenaca. Dakle prvo je trebalo žrtvovati jagnje, a potom što je odlučujuće u njihovim aktivnostima, krv tog jagnjeta se morala preneti od oltara (žrtvenika) do svojih kuća da bi se njome pokropila vrata svojih kuća i na kraju oni su morali ostati te kobne noći u svojim kućama kao zaštićenom prostoru i da ne izlaze do jutra. To je zapovedio Bog da oni čine, i oni koji su to činili i poslušnošću Božjoj reči čistili svoje duše i u veri gledali duhovnu realnost pashe bili su oslobođeni, a onima kojima je bio važni simbol od stvarnosti originala nije nikad došlo jutro oslobođenja. Treba primetiti da su oni u potpunosti izvršavali sve što je Bog rekao, nisu delimično. Da su oni izostavili samo jednu stvar ništa nebi pomoglo ceo proces izbavljenja bi pao. Da je recimo krv jagnjeta ostala na oltaru u nekoj posudi i da nije preneta do svojih kuća da njome pokrope dovratnike svojih kućnih vrata ništa nebi pomogla. Krv kao krv ništa nebi pomogla ni u slučaju da je neko te noći izašao iz svojih kuća nakon obeležavanje vrata svojih kuća. U tim slučajevima krv kao krv nebi mogla osloboditi ni spasiti ni jednog čoveka. Zato se nisu oslobodili oni koji su formalno izvršavali simbol, niti se mogu osloboditi oni kojima su forme važnije od stvarnosti koja je Hristos. Ali pasha je mogla osloboditi i spasiti samo život vernog čoveka za koga je ta krv bila znak ili slika Hristove krvi. Dakle Izrailjska pasha je imala duhovnu realnost jer je ukazivala na stvarnost na žrtvu Hristovu.

Nakon ovog saznanja sledi suštinsko pitanje. Kako naša pasha koja je Hristos može nas izbaviti i spasiti od sigurne smrti? Dakle, videli smo u prvoj Izrailjskoj pashi da snaga njena nije bila u ritualu, već u stvarnosti na koju je ritual ukazivao. Zato naša pasha koja je Hristos udeljuje nama izbavljenje i spasenje našom verom u Hrista i Njegovu krv prolivenu na krstu, a ne učešćem u nekim ritualima što su naša dela. Bog je dao čoveku da sazna za vrednost Hristove krvi kojom je otkupljen i da mu lično bude uračunata, ako je prihvati. Što znači ako mi imamo Hrista u srcima našim i ako ustima našim ispovedamo tu Hristovu krv svedočeći o njoj našim životom i našom rečju i dovodeći je u svoj život mi postajemo verni ljudi. Mi ne možemo postati verni ljudi držanjem rituala. Život vernog čoveka nije više njegov život nego u njemu živi Hristos i on je Hristov i samo on ima život večni. I mi iz tog života koji ima znak Hristove krvi nećemo izlaziti, kao što nisu izlazili Jevreji iz svojih obeleženih kuća krvlju prirodnog jagnjeta kao područja svog života. Ali ako ta Hristova krv ostane na krstu Golgote i ne prenesemo je duhovno na područje našeg života, kao što su Jevreji prenosili bukvalno krv prirodnog jagnjeta u područje njihovog života ona ne može postati znak spasenja. Jer je Bog rekao: Kad vidim krv jagnjeta proći ću vas i neću uništiti kuće one. Bog nije rekao kad vi vidite krv jagnjeta proći ću vas i neću vas uništiti, jer ljudi gledaju različitim očima na krv jagnjeta. Bog je rekao kad ja vidim krv Božjeg jagnjeta u područje vašeg života, proći ću vas od uništenja i oslobodiću vas i spasiću vas od sigurne smrti. Dakle od razumevanja i prihvatanja Hristovog krsta ne kao predmeta već kao žrtve je od presudnog značaja za naše izbavljenje.

„A Isus im reče: zaista, zaista vam kažem ako ne jedete tela sina čovečijega i ne pijete krvi njegove, nećete imati život u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv ima život večni i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je telo moje pravo jelo i krv je moja pravo piće. Koji jede telo moje i pije krv moju stoji u meni i ja u njemu“ (Jovan 6,53-56)

Mnogi misle da je to Isus kazao za pričest, ali nije to što je Isus rekao. On kaže da mi sudelujemo u njegovom telu i njegovoj krvi verom. Život vernog čoveka nije više njegov nego u njemu živi Hristos. I svako ko se „hrani Hristom“ verujući ima život večni. To je to što je On govorio. On ne govori ko učestvuje u obredu ima život večni. Ne mogu se telesnim stvarima zadobiti duhovni ciljevi, jer Biblija kaže što je od tela telo je, a što je od Duha duh je. Dakle Hristos im je govorio duhovno, a oni su razmišljali telesno. Čovek Bogu ne može doći drugačije osim duhovno kroz krv Božjeg jagnjeta.

„Znajući da se propadljivijem srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnoga svog življenja, koje ste videli od otaca; nego skupocenom krvlju Hrista kao bezazlena i prečista jagnjeta. Zato, braćo sveta, zajednicari zvanja nebeskoga, poznajete poslanika i vladiku, kojega mi poznajemo, Isusa Hrista“ (1. Petrova 1,18.19; Jevrejima 3,1)

 

Print Friendly, PDF & Email
26 Decembra 2023