Vranje, Srbija
draganche78@gmail.com

Očekivanja i čovekova prava vrednost

Kada u Bibliji čitamo „da je proklet čovek koji se uzda u čoveka“ (Jeremija 17,5), važno je pravilno shvatiti na šta misli pisac ovih reči. Ako pogledamo kontekst, videćemo da se ovde, i u više drugih biblijskih tekstova, podrazumeva preterano oslanjanje na ljude kao da su bogovi, precenjujući njihove mogućnosti. Takvo uzdanje u čoveka znači očekivati od njega samo ono što samo Bog može i treba da nam pruži.

Svakako da postoji pozitivno uzdanje u ljude, koje je jedan od temelja čvrstih međuljudskih odnosa: to je oslanjanje na prijatelje i članove porodice koji nam pomažu i vole nas, a u skladu sa njihovim stvarnim sposobnostima i odanošću.
Biblja nas podstiče da jedni drugima budemo podrška i oslonac: „Nosite bremena jedan drugog, i tako ćete ispuniti zakon Hristov.“ (Galatiima 6,2) „Zaista, ako se neko ne brine za svoje, a naročito za svoje ukućane, odrekao se vere i gori je od nevernika.“ (1. Timotiju 5,8)

Međutim, nerealna i prevelika očekivanja mogu dovesti do velikog razočarenja u najbolje i najdraže ljude iz našeg okruženja. Sa takvim očekivanjima i iz velike ljubavi može nastati veliko ogorčenje i gnev jer smo se na voljenu osobu oslonili preko njenih moći. Od čoveka očekujmo samo ono za šta je sposoban, što uključuje i mogućnosti da nas ponekad izneveri i razočara. Da je bar ponekad ili često umoran, ne zna neke stvari, sebičan, neuviđavan…
Međutim, od Boga možemo da očekujemo samo najbolje jer On može i želi da nam pomogne. Osloniti se na Boga ne znači nikada nemati problema, nikada ne patiti i ne plakati. Ne znači obavezno biti bogat i lep i slavan i zdrav. Osloniti se na Boga znači da u svemu što čini ljudski život, u dobru i zlu, možemo računati na Njegovo prisustvo i na Njegovu pomoć da izađemo na svetlost sunca.

Na taj način, znajući šta očekivati od ljudi, a šta od Boga, čuvamo svoja prijateljstva, čuvamo jedni druge od preteranih zahteva i opterećenja, i tražimo od Boga ono što On jedva čeka da učini za nas: „Sve svoje briga bacite na Njega, jer se On brine za vas.“ (1. Petrova 5,7)

Ako volimo druge ljude kao same sebe, i njih i sebe ćemo videti u pravom svetlu. Nije potrebno čoveku pripisivati svojstva koja sada nema. Čovek nije bog, čovek umire i mnogo greši. Kada mu zaprete, kada je u nevolji, kada je pod pritiskom, ume da izda i najbližeg prijatelja, a kasnije se stidi toga. U čoveku sa palom Adamovom prirodom ima mnogo blatnih izvora koje samo Bog može da očisti novorođenjem, pa je izlišno očekivati od njega da se ponaša onako kako bismo mi želeli. Čak i kod novorođenih ljudi, sa prirodom novog Adama, dešava se da nekad padnu i iznevere, kada skrenu pogled sa Hrista.

Ako je na ovoj zemlji ovakvo stanje, šta onda reći o čovekovoj vrednosti? Kada otkrijemo najveću istinu u univerzumu – kakav je Bog i kako postupa prema nama, onda možemo da budemo sigurni da mnogo vredimo već sami po sebi, kao ljudska bića, kad je toliko ljubavi i žrtve uloženo u ljudski rod. I to što Biblija na svojim početnim stranicama kaže da je Bog stvorio čoveka po svom obličju, već puno govori o našoj vrednosti. Kada se sjedinimo sa Bogom kroz Njegovo Sina Isusa Hrista, primajući Ga u naše srce, u naš duh, možemo prirodno i spontano da Ga sledimo i sve više ličimo na Njega. S kim si, takav si. Bolje rečeno, On sada živi kroz nas sa našim dopuštenjem. Sada imamo drugačiju perspektivu na svet i ljude oko nas. Sve vidimo drugačije, ljudi izgledaju drugačije. „Dakle, ako je neko u Hristu, on je novo stvorenje. Ono što je staro, prošlo je, i evo, novo je nastalo.“ (2. Korinćanima 5,17)

Dakle, jedini način da svet vidimo iz prave perspektive, Božje perspektive, jeste da budemo u Hristu. To znači da smo povezani sa Njim u duhu, a kao posledica toga osvojene su i naše emocije i razmišljanja. Tak tada smo spremni da prihvatamo, bezuslovno volimo i praštamo. A znamo da u svetu nije tako. Bezuslovna ljubav nije biljka sa ovog sveta, već je nebeskog porekla. Mi živimo u društvu gde se ljudi bezumno i bezdušno takmiče. Bore se jedni protiv drugih i nadmeću kao da je Bog među sve nas bacio samo jedan dar da ga ugrabi najjači i najsposobniji. Istina je drugačija: darova je bezbroj, i nema čoveka da nije dobio nijedan. Potrebno je samo dobijene darove prepoznati i prihvatiti sa zahvalnošću. Ali postoji jedan najveći dar koji je dat svakom čoveku. Bog je poklonio Svog Sina ljudskom rodu. On je bio istinita, neprocenjiva svetlost. „Istinita svetlost koja svetli svim ljudima trebalo je da dođe u svet. Ona je bila u svetu, i svet je postao kroz nju, ali sve je nije poznao.“ (Jovan 1,9.10)

Čovečanstvo nije svesno šta ima na dar i zato se ponaša tako grabljivo i nemilosrdno. Jedino poruka jevanđelja može da promeni ljudska srca da shvate šta imaju već sada, kako bi odustali od besomučne trke, borbe i gramzivosti i dobili istinski mir i zadovoljstvo. Onaj ko sebe vidi kao trkača na atletskoj stazi, koji se sa drugima bori za jedan pehar ili venac, nije shvatio svoje mesto među ljudima ni Božju volju za čoveka. Zamislite koliko je tek apsurdna i sramna scena: hrišćani na atletskoj stazi na kojoj se bore jedni protiv drugih, upoređuju jedni sa drugima, osuđuju jedni druge, uzdižu jedni iznad drugih… Očito da ovakvi hrišćani nisu razumeli jevanđelje koje kaže: „Ko hoće da bude prvi, neka bude od svih poslednji i svima sluga.“ (Marko 9,35)

Jedina osoba protiv koje se hrišćanin bori na atletskoj stazi je njegovo „ja“, koje treba biti usmrćeno verom, svaki dan. Iskustvo Hristove pobede nad samim sobom nam je dato na dar i mi ga trebamo praktivati verom svakodnevno. To je jedina naša borba, borba vere. Naša borba nije protiv ljudi i sistema, protiv tela i krvi. Ljudi zaboravljaju da svako od nas ima različit zadatak u životu i da taj zadatak nemamo samo u odnosu na Boga, već i jedni u odnosu na druge. „I služite se među sobom, svaki darom koji je primio…“ (1. Petrova 4,10)

Upravo zato svi imamo različit karakter, temperament, umeće i darove – da bismo jedni drugima mogli da pomognemo, da bismo jedni drugima bili potrebni, da bismo, između ostalog, upravo dajući sebe drugima, i sebi i njima otkrivali svoju vrednost koja nam je data u Hristu. Bilo da smo bogati ili ne, uspešni ili ne, u velikoj porodici ili sami, veoma ili manje lepi, cenjeni ili potcenjeni, jedno je sigurno: nismo rođeni slučajno, već imamo uzvišeno poreklo, i svhu postojanja koja podrazumeva vrhunski cilj – večnu sreću sa Bogom, ljudima i anđelima. Neizmerna je vrednost svakog čoveka, bez obzira na to koliko su ga životne prilike unizile i osiromašile, i koliko je skrivio sam sebi i drugima. Bog je u Hristu pomorio svet sa sobom i pokazao nam da je svako ko to želi dobrodošao u Njegovo naručje. „Da objavljujemo da je Bog bio u Hristu i pomirio svet sa sobom, ne računajući im njihove prestupe, i stavio u nas reči pomirenja.“ (2. Korinćanima 5,19)

Majka razbojnika, ubice i varalice jednako voli svoje dete i u njemu vidi vrednosti i vrline koje izmiču ravnodušnom i surovom oku nepoznatih ljudi, za koje on ne zaslužuje ništa osim zatvora i smrti. Na sličan način, ali u mnogo većoj meri, pravu vrednost svakom čoveku daje ljubav Boga i Hrista, i uzvišena svrha svakog ljudskog života. To je vrednost koju ćemo u potpunosti razumeti tek kada dosegnemo besmrtni cilj svog ljudskog putovanja, kada se ovo smrtno obuče u besmrtno.
Hvala Ocu i Hristu što vredimo!

Print Friendly, PDF & Email
12 Avgusta 2021