Ostružnica, Srbija
mojsic.jovan@gmail.com

Od ropstva do slobode

Spoljašnje ropstvo

Svi znamo da je nekada postojalo ropstvo, da su postojali robovi i robovlasnici. Gubljenjem slobode, narodi ili pojedinci dospevaju u spoljašnje ropstvo. U školi su nas učili, da smo srećni što danas živimo u slobodi, što imamo slobodu kretanja, govora i slobodu ispovedanja vere. Robovi su zaista teško živeli, jer su morali da rade ono što im robovlasnici zapovedaju. Oni nisu imali spoljnu slobodu. Rob je zavisio od robovlasnika. Robovlasnik ih je mogao kazniti, prodati ili na bilo koji način zlostavljati, a da pri tome nikom ne odgovara.

Unutrašnje ropstvo

Da li danas ima robova? Na prvi pogled svi ćemo reći “ne”, jer se danas drugačije živi. Da li je baš tako? Pođimo od sebe. Da li nekom ili nečem robujemo? Budimo iskreni prema sebi. Ako robujemo urođenim ili stečenim navikama, koje nisu dobre za naš život ili našu okolinu, onda smo porobili sami sebe i tada smo dospeli u unutrašnje ropstvo. Ako pušimo, da li smo robovi cigareta ili duvana? Ako mnogo radimo i dobro zarađujemo i nemamo vremena za naše najmilije, da li smo robovi novca i kapitala? Mnogi će reći da nismo robovi, ali smo zavisnici od nekih stvari. Rob uvek ima gospodara. On uvek mora da radi ono što mu gospodar naredi. Ko je naš gospodar? Od koga smo zavisni, odnosno kome robujemo? Možda robujemo alkoholu, cigaretama, raznim drogama, prejedanju, ogovaranju i mnogim drugim stvarima. Često puta robujemo stečenim i urođenim navikama kojih ne možemo da se oslobodimo. Znamo da te stvari nisu dobre, ali ih ipak činimo.

Vidimo da postoji spoljašnje i unutrašnje ropstvo. Na svu sreću, danas u svetu zvanično ne postoji spoljašnje ropstvo. Ali na žalost unutrašnje ropstvo postoji oduvek, od momenta kada su se Adam i Eva odvojili od Boga. Odvojenost od Boga je greh. Zbog toga su svi ljudi grešni, jer su nas, naši praroditelji, Adam i Eva sve odvojili od Boga. Ako se ne oslobodimo na vreme od greha i nekih ružnih stvari u životu, koje praktikujemo i za koje smo svesni da nisu dobre, onda ćemo sebe i sve one koji se nalaze u našem duhovnom i fizičkom okruženju dovoditi u nezgodne i neprijatne životne situacije. Treba da se menjamo na bolje. Ako ne postanemo bolji, postaćemo gori. Ne možemo ostati isti.

Da li se čovek sam može promeniti? To je filozofsko i religijsko pitanje.
Evo jedne poučne priče! Na obali jedne reke izbio je požar. Škorpija i kornjača našle su se u opasnosti jer su mogle izgubiti živote u požaru. Škorpija kaže kornjači: “Pošto ti znaš plivati, hajde da preplivamo reku, tako što ćeš ti mene preneti i tako ćemo obe sačuvati svoj život”. Kornjača odgovori: “Ti ćeš me ujesti i izgubiću svoj život. Bolje da idem sama.” Škorpija na to reče: “Nisam luda da te ujedem. U tom slučaju bih i ja izgubila svoj život, jer ne znam plivati. Kornjača razmisli i pristane da prenese škorpiju. Kada su bili na sredini reke, škorpija je ujela kornjaču. Kornjača je upitala škorpiju zašto je to uradila, jer sada će obje nastradati. Škorpija odgovori: “Nisam mogla da odolim iskušenju i da se suprotstavim svojoj prirodi”.

Može li čovek sam promeniti svoju prirodu koju je dobio kroz genetsko nasleđe? Čovek u svojoj prirodi može biti ljut, agresivan, zavidan, sklon svađama, da laže, krade, ogovara i da ima razne sklonosti koje mu ne služe na čast. Svaka osoba ima neku od ovih osobina. Da li je osoba kriva što je takva? Naravno da nije. Čovek se rodi sa sklonostima da čini greh. Te sklonosti, kod nekih ljudi, mogu biti više ili manje izražene i zavise od genetskog i vaspitnog, odnosno stečenog nasleđa i za svaku osobu su različite. Za grehe, koji se manifestuju u životu, svaka osoba za sebe snosi odgovornost. Neki gresi mogu biti sankcionisani i zakonskom odgovornošću, a većina ovih ljudskih osobina su moralne prirode. Ako je društvo na visoko moralnom nivou, onda će ove grešne ljudske osobine biti veoma uočljive. Sklonost ka grehu imaju svi ljudi bez obzira na boju kože, nacionalnost, socijalni status ili pol. To su sklonosti ka: uzdizanju sebe, preljubi, bludu, nečistoći, besramnosti, idolopoklonstvu, vračanju, neprijateljstvu, svađi, gnevu, pakosti, jeresi, zavisti, ubistvu, prejedanju, pijanstvu, lenjosti, uzimanju droga, ogovaranju, nedoličnom ponašanju, ljubomori, optuživanju drugih i sl. Svaka osoba ima makar jednu od ovih sklonosti, a neke na žalost i više.

Samo je jedan čovek hodao ovom zemljom bez greha. To je naš Spasitelj Gospod Isus Hristos. Sklonost ka grehu, ljudi veoma vešto prikrivaju kod sebe, predstavljajući sebe u sasvim drugačijem svetlu u skladu sa moralnim normama sa kojima su okruženi. Da li će se sklonost ka grehu manifestovati ili ne, i u kojoj meri, zavisi od čoveka i od njegovog ličnog odnosa prema životu i prema Bogu. Isus Hristos nam poručuje:

Jovan (8:34) “Zaista, zaista vam kažem da svaki koji čini greh, rob je grehu”.

Iz ovog stiha se vidi da greh nije dobar za onoga ko ga čini. Niko ne voli da bude rob. Ako smo robovi onda moramo slušati svoga gospodara. U ovom slučaju naš gospodar je greh. U ljudskom srcu čovek treba da se oslobodi od greha, da ne robuje grehu. Mnogi ljudi ne žele da prihvate da su grešni i ne žele da se suoče sami sa sobom. Svesni su da su drugi grešni, a u većini slučajeva sebe smatraju da su bolji od drugih. Svoje postupke u životu opravdavaju time što se teše da drugi u njihovom okruženju čine ružnije stvari od njih.

Evo jedne poučne parabole! Stao ovan pred ogledalo i kada je video sebe, kaže: “Kakav je onaj čupav i dlakav, hvala Bogu što nisam takav”. Zaletio se u “neprijatelja” i razbio je ogledalo.
Kod drugih uvek vidimo nedostatke koje kod sebe ne primećujemo. Ako nismo svesni da sagledamo sebe u realnosti života, onda ćemo za svoje probleme u životu, a svi ih imamo, optuživati druge: roditelje, bračnog druga, ljude u našem fizičkom okruženju, državu, versku instituciju i sl. To ne znači da su oni savršeni, i da ne snose odgovornost za svoje greške, ali mi sami, svako za sebe, treba da preuzmemo odgovornost za svoj život. Ako smo svesni svojih nedostataka i ako pokušamo sami da se oslobodimo greha, videćemo da to ide teško i da je to gotovo nemoguće. Evo šta kaže apostol Pavle, jedan od najvećih sledbenika Isusa Hrista:

Rimljanima (7:19-20) “Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim. A kad činim ono što neću, to ne činim ja, nego greh koji živi u meni”.

U nekim slučajevima, greh može da se suzbije i da se otkloni na kratko vreme, ali loše životne navike se veoma brzo vraćaju. Greh se može transformisati iz jednog oblika u drugi, ali se jako teško otklanja. Neke osobe koje ostave cigarete, počinju naglo da se goje, poveća im se apetit i umesto robovanja cigaretama, postanu zavisnici od prekomerne hrane. U većini slučajeva, rob je pokoran. Osoba je pokorna kada je na prisilan način, ili zbog ličnog interesa, dovedena u poziciju da se ponaša na način koji joj ne odgovara u datim životnim okolnostima. Kada nestane spoljnjeg uticaja, ili ličnog interesa, osoba se menja. Zbog toga su pokorne osobe licemerne. Licemerne osobe koje robuju grehu, opravdanje za svoj greh nalaze u tome što su pokorne “autoritetima”, a njihovi “autoriteti” su obično gospodari zla. “Autoriteti” su osobe koje odobravaju postupke robova greha i njihovu sklonost ka grehu i koji umiruju njihovu savest, govoreći im kako su oni dobri, posebni i jedinstveni. Mnogi robovi greha, ne žele da se oslobode svoga ropstva, odnosno ne žele da preuzmu odgovornost za svoj život, nego svojim postupcima i ponašanjem ugrožavaju, svesno ili nesvesno, i sebe i sve one koji se nalaze u njihovom duhovnom i fizičkom okruženju.

Postoji i druga vrsta ljudi koji su “opasniji” od robova greha. To su gospodari zla. Gospodari zla su osobe koje robuju zlu, koje su gorde i ne žele da se bilo kome pokore. Oni pokoravaju one koji se nalaze oko njih i oni su “autoriteti” onima koji robuju grehu. Jovan Bogoslov nam kaže:

1. Jovanova (5:19) “Znamo da smo od Boga, i sav svet u zlu leži”.

Zbog robova greha i gospodara zla, sav svet u zlu leži, osim onih koji su otvorili svoje srce za Boga, onih koji žive u Božanskoj ljubavi “agape” i mole se Bogu u duhu i istini. Gospodari zla su obično gorde, ponosite i bahate osobe koje sebe uzdižu iznad drugih i prihvaćeni su za “autoritete” od robova greha. Oni nameću svoju volju robovima greha, i na taj način dolaze do “ugleda”, “časti”, novca i bogatstva. Sve je to nama potrebno i do toga se dolazi radom i poštenim odnosom prema životu, a ne nametanjem svoje volje drugima. Gospodari zla su takođe robovi greha, jer služe svome uzvišenom “egu”. Postoje osobe koje su istovremeno i robovi greha i gospodari zla. Takve osobe su u pojedinim životnim situacijama pokorne gospodarima zla, a u drugim okolnostima su gospodari zla i pokoravaju robove greha. Gospodari zla i robovi greha su dve različite strane istog novčića. Taj novčić nalazi se u rukama neprijatelja ljudskoga roda, koji gospodari ovim svetom i zbog toga sav svet u zlu leži.

Spoljašnja sloboda

Kada se u istoriji misli na slobodu, onda se misli na spoljašnju slobodu. Ako se narodi ili pojedinci oslobode od spoljašnjeg ropstva, onda oni žive u spoljašnjoj slobodi. Kroz istoriju uvek i stalno su se vodili ratovi, a i danas imamo ratove na nekoliko mesta u svetu. Pobednici u ratovima uvek kažu da su vodili oslobodilački rat, odnosno da su se borili za slobodu. Spoljna sloboda je potreban uslov za ljudsko dostojanstvo, ali nije dovoljan uslov. Videćemo kasnije da nam je potrebna i unutrašnja sloboda za moralan i osmišljen život. Država funkcioniše sa ciljem da ljudi u toj državi imaju spoljnu slobodu. Ljudi nisu radi države, nego je država radi ljudi. Isus Hristos nije došao na zemlju da spasava države, nego je došao da spasava ljude. Bez obzira na to, ljudima je lepše u slobodnoj nego porobljenoj državi. Od dobrih građana i država bude dobra. Spoljna sloboda je zaista dobra, ali unutrašnja sloboda je još bolja.

Unutrašnja sloboda ili sloboda u Hristu

Unutrašnju slobodu zadobijamo onda kada se oslobodimo stečenih ili urođenih navika koje nisu dobre za nas i okolinu u kojoj živimo i to navika koje veoma lako primećujemo kod drugih osoba ili naroda, a teško ih uočavamo kod sebe. Da bismo zadobili unutrašnju slobodu treba da promenimo sebe. Sveti spisi, pogotovu od apostola Jovana i Pavla, u Novom zavetu, nam kažu da se čovek ne može promeniti sam od sebe, da se ne može osloboditi od greha u svojoj sili. Potrebna nam je nova duhovna snaga da bismo se promenili iznutra.

Zamislimo osobu koja propada u živom pesku i pokušava da se spasi. Sve što se više trudi, osoba sve brže propada. Ona se ne može sama izvući iz živog peska. Potrebna joj je pomoć sa strane od osobe koja se nalazi izvan živog peska. Ako isti taj događaj posmatramo u širem kontekstu, onda se čitavo čovečanstvo nalazi na živom pesku i polako propada, neko brže, a neko sporije. Većina čovečanstva nije toga svesna. Tokom života čovek postepeno propada kroz živi pesak i svakim danom svoga života sve je bliži smrti. Plata za greh je smrt, a čovek je grešan i mora umreti. Međutim, Bog je milostiv i dobar i pružio nam je ruku spasenja kroz Sina svga jedinorodnoga i ljubljenoga, tako da ni jedan, koji poveruje u Boga Oca i Sina, ne pogine nego da zadobije život večni.

Kada govorimo o slobodnom čoveku, onda ne mislimo na spoljnju slobodu. Hrišćanska revolucija traži promenu u sebi, a ne u svetu. Hristos nije došao da oslobodi Jevreje od rimskog ropstva, nego je došao da oslobodi ne samo Jevreje, nego čitav grešni ljudski rod od ropstva grehu. I oni narodi koji imaju spoljnju slobodu su robovi greha ili gospodari zla. Spoljnja sloboda je dobra, ali nije presudna za naše spasenje. Kada bi čovečanstvo imalo unutrašnju slobodu, to bi značilo automatski da postoji i spoljna sloboda. Unutrašnjom slobodom se zadobija i spoljnja sloboda, a spoljnjom slobodom se ne zadobija unutrašnja sloboda. Unutrašnja sloboda spašava! Evo šta nam kaže Hristos:

Jovan (8:31-32) „ …Ako vi ostanete u nauci mojoj, zaista ste moji učenici; i poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“

Jovan (8:36) „Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni.“

Kakav je slobodan čovek u strukturi svoje ličnosti? On nije rob greha. Sin Božiji ga je, svojom smrću, oslobodio na krstu od greha, jer je plata za greh smrt. Hristos je na krstu pretrpeo smrt koja je naša da bismo mi imali život koji je Njegov. Ako čovek prihvati Hrista u srce svoje, Hristos će u Njemu (Hristov Duh) pobediti greh. Čovek sam ne može pobediti greh, ali Hristos može. Na taj način Hristos čoveka oslobađa od ropstva greha. Primanjem Hrista u srce svoje vernik neće robovati gospodaru zla, jer u sebi ima silu i snagu da se može suprotstaviti zlu. Vernik je tada ponizan, ali nije potčinjen drugima. Povezan je sa Bogom i Bog ga čuva. On je hrabar i može se odupreti grehu jer je blagodat Božija sa njim. Vernik zna i može da čuva sebe od drugih, da ga drugi ne porobe, jer dobija mudrost i snagu od Boga. On se ispravno odnosi prema životu, prema Bogu i prema drugima. Slobodan čovek neće porobiti druge, kao što to čine gospodari zla. On čuva druge od sebe, tako što im ne nameće svoju volju. Slobodna volja koju je čovek dobio od Boga je izraz Božije ljubavi. Slobodan čovek daje drugom čoveku takođe slobodnu volju. To je izraz Božanske ljubavi koja se nalazi u slobodnom čoveku. Slobodan čovek se ne može pokoriti da robuje grehu, jer kroz veru živi u Božijoj blagodati. Slobodan čovek neće da pokori druge, da bude gospodar zla, jer su Božija ljubav, blagodat i milost sa njim.

Ako otvorimo svoje srce za Hrista i prihvatimo Ga za svoga Spasitelja onda će On u nama pobediti i otkloniti svako zlo i greh. Bićemo slobodni! Samo je pravi i istinski hrišćanin slobodan!
Hrišćanstvo je kreativan život koji nam daje slobodu da budemo iskreni o sebi, da možemo prihvatiti i voleti druge, jer to ne činimo mi nego Hristos u nama. Tada nećemo osuđivati druge zbog njihovih postupaka i ponašanja, jer znamo da je to njihova priroda koja je nasleđena od Adama, odnosno pala i grešna priroda koja je odvojena od Boga. Nećemo osuđivati pripadnike drugih religija ili onih koji ne veruju kao mi, jer znamo da Bog i njih voli i da će neki od njih biti spašeni, pogotovu oni koji iskreno traže jednog jedinog istinitog Boga i Njegovog Sina.
Umesto osuđivanja, bićemo spremni da oprostimo i onima koji su nas povređivali u životu i onima koji su nas svojim postupcima i ponašanjem doveli u nezgodnu životnu poziciju. Oprostićemo i voleti druge radi nas, radi našeg duhovnog i telesnog zdravlja i radi našeg spasenja. To ne znači da ih mi podržavamo u njihovim postupcima i u njihovom ponašanju, nego treba da im oprostimo i da ih ne osuđujemo da bi se smanjilo zlo u svetu i da bismo imali unutrašnji mir i ostali na uskom putu spasenja.

Sloboda u Hristu, ili Hristos u nama, nam omogućava da ljubimo i neprijatelje svoje, da blagosiljamo one koji nas kunu, da činimo dobro onima koji nas mrze i da se molimo za one koji nas vređaju i gone (Matej 5:44). Za razliku od Mojsija, koji je bio veliki čovek u istoriji ljudskog roda, jer je, uz Božiju pomoć, oslobodio Jevreje od spoljašnjeg ropstva, i izveo ih je iz Egipta, Isus Hristos je najveći čovek u istoriji ljudskog roda, koji je oslobodio ne samo Jevreje, nego čitav ljudski rod, od unutrašnjeg ropstva, pod uslovom da pojedinci ili ljudski rod otvore svoje srce za Njega i dozvole Mu da On u njima pobedi i otkloni svako zlo, greh, nevolju, tugu , žalost pa čak i bolest.

Slava i hvala Bogu Ocu i Njegovom Sinu na slobodi koju su nam darovali! Amin!

Print Friendly, PDF & Email
5 Februara 2024