Postoje određeni stihovi u Bibliji, naročito u Novom savezu, koje većina Adventista sedmog dana smatra teškim za objasniti.
Moj otac, koji je bio propovednik crkve ASD, je čuo da je jedan njegov kolega propovednik rekao da ponekad, kada razmišlja o onome što je Pavle pisao, poželi da prebije Pavla.
Vidite, Pavle govori neke stvari koje izgledaju kao da su suprotstavljene konceptu zakona, i kao adventistički propovednik on se ponekad osećao veoma frustriranim dok se bavio ovim izjavama. Evo primera nekih od tih izjava:
„Jer greh ne sme da vlada vama, budući da niste pod zakonom nego pod blagodaću.“ (Rimljanima 6:14)
„A sada smo oslobođeni Zakona, jer smo umrli onome što nas je sputavalo, da bismo bili sluge na novi način, po Duhu, a ne na stari način, po slovu.“ (Rimljanima 7:6)
„A ako vas vodi Duh, niste pod zakonom.“ Galatima 5:18
Najčešće, kada su Adventisti sedmog dana pozvani da objasne ove stihove, oni pokušavaju da ih objasne upotrebljavajući popularnu ilustraciju. Objašnjenje je da biti „pod zakonom“ jednostavno znači biti pod osudom zakona, a ilustracija glasi: ako čovek prođe kroz crveno svetlo na semaforu, on dolazi pod osudu zakona zato što ga zakon smatra krivim. Ukoliko ne prođe kroz crveno svetlo on nije pod zakonom, ali u trenutku kada prođe kroz crveno svetlo, on momentalno dolazi pod zakon.
Težak pasus
Ali ova ilustracija nema nikakve veze sa onim što znači biti „pod zakonom.“ Hajde da pogledamo izbliza 2. Korinćanima 3:7-13:
„Ali ako je služba smrti, čija su slova bila ugravirana u kamenu, nastala u slavi, tako da Izraelovi sinovi nisu mogli netremice da gledaju Mojsijevo lice zbog slave njegovog lica, dokle ne iščezne, zar neće onda služba duha biti još slavnija? Jer ako je zakon koji donosi osudu bio slavan, mnogo je slavnija služba koja donosi pravednost. Tako je i ono što je jednom bilo proslavljeno sada lišeno slave, kad se uporedi s onim što ima uzvišeniju slavu. Jer kad je slavno ono što prestaje, mnogo će slavnije biti ono što ostaje. Imajući dakle takvo očekivanje, nastupamo sa svom otvorenošću, a ne čak ni poput Mojsija koji je koprenom prekrivao svoje lice koje nisu mogli netremice gledati Izraelovi sinovi dok ne vide svršetak prolaznoga.“ (2. Korinćanima 3:7-13)
Nema sumnje u to o čemu Pavle ovde govori. Šta je to u vreme Mojsija bilo ugravirano u kamenu? To su bile Deset zapovesti. Ostatak zakona je bio zapisan Mojsijevom rukom, ali Deset zapovesti su bile ugravirane u kamenu. On nastavlja i kaže (‘ako je to bilo slavno’) „zar neće onda služba duha biti još slavnija?“
U ovim stihovima Pavle suprotstavlja dve stvari. On postavlja dve stvari nasuprot jednu drugoj. Jedna je služba zakona Deset zapovesti, koju on naziva službom smrti i kaže da je ta služba bila slavna, ali kaže da postoji nešto drugo što je još slavnije i on to naziva službom duha. Ponovo u stihu 9, on ukazuje na Deset zapovesti kao na službu osude i na službu duha kao službu pravednosti. Na kraju on kruniše svoju diskusiju sledećim rečima:
„Tako je i ono što je jednom bilo proslavljeno sada lišeno slave, kad se uporedi s onim što ima uzvišeniju slavu. Jer kad je slavno ono što prestaje, mnogo će slavnije biti ono što ostaje.“ (2. Korinćanima 3:10-11)
Kada sam bio mladi hrišćanin, neki Jehovini svedoci su došli da proučavaju sa mnom i mi smo diskutovali na temu zakona, nekad i sada. Na kraju su me usmerili na ovaj pasus i pitali „da li se ovde govori o Deset zapovesti?“ Rekao sam „da,“ nisam to mogao da poreknem. Onda su me usmerili na ovaj stih, „Jer kad je slavno ono što prestaje, mnogo će slavnije biti ono što ostaje…“ I postavili su pitanje „šta to prestaje?“
Priznao sam da u toj fazi svog hrišćanskog razvoja nisam imao odgovor. Izgledalo je da pasus govori o tome da su Deset zapovesti prestale i neko vreme sam sedeo i gledao ove ljude. Konačno sam rekao nešto kao, „pa ne mogu da objasnim. Znam da je zakon još uvek obavezujući, ali ne mogu to da objasnim.“ I otišao sam kući pognute glave i posramljen.
Ali kasnije sam se vratio na ovaj pasus i čitao ga iznova i iznova i iskočilo mi je nešto što sam propustio. Postoji kritična reč u pasusu koja mi je promakla. Ova reč je reč „služba“. Stih 7 jasno kaže da je ono o čemu Pavle govori – služba, koju on naziva „služba smrti.“
Koje je značenje ovog izraza “služba“, kako se koristi u pasusu?“ Umesto da kaže „služba,“ Pavle je mogao da kaže „administracija“ ili „uprava.“ To je značenje ovog izraza u ovom pasusu. „Administracija“ predstavlja sistem kontrole ili uprave. Taj sistem definiše način na koji će se ljudi ponašati i funkcionisati.
Pod zakonom mojih roditelja
Kao dečak nisam kontrolisao tok svog života. Moja majka i otac su donosili odluke i imali su neke ideje koje mi se nisu sviđale. Moja majka je, na primer, verovala u kukuruznu kašu. Ona je mislila da će nas kukuruzna kaša učiniti zdravim i snažnim tako da smo svako jutro morali da pojedemo kukuruznu kašu, i kako sam odrastao počeo sam da prezirem kukuruznu kašu. Moja majka bi stavila kašu na sto i nije bilo važno da li volimo da je jedemo ili ne, reč moje majke je određivala ono što ćemo jesti. Imala je još jedno pravilo koje sam kao mali dečak smatrao nerazumnim. To pravilo je bilo da je trebalo da se kupam svaki dan, u većini slučajeva nisam mogao reći zašto, jer kada bih se pogledao, izgledao sam sebi prilično čisto. Ali ona je rekla da moram da se kupam svaki dan, i voleo to ili ne, morao sam da slušam, zato što je reč moje majke upravljala mojim ponašanjem. Njena reč je bila zakon koji je upravljao mojim životom. Ali pošto je to bio njen zakon, a ne moj, da li znate šta sam ponekad radio? Ponekad kada ona ne bi gledala, moja braća i ja bismo bacili kašu psu. Nismo slušali kako treba, zato što to nismo želeli, to nije bilo naše pravilo. Mogu čak i da se setim vremena, kada se kao mali dečak nisam kupao kako treba. Kupao sam se tek toliko da prođem kontrolu svoje majke!
U svemu ovome se krije važna poenta. Kada smo bili pod upravom moje majke, zato što to nije bila naša želja, zato što se to suprotstavljalo našim željama, bili smo poslušni samo onoliko koliko smo morali i ni malo više. Nismo voleli neka od pravila, i onim pravilima koja nismo voleli, bili smo poslušni samo koliko smo morali. Radili smo samo ono što smo morali da bismo prošli dalje. Naša poslušnost nije bila savršena i nije bila iz srca.
Da li je postojalo nešto loše u jedenju kukuruzne kaše? Šta je sa svakodnevnim kupanjem? Ne postoji apsolutno ništa loše u vezi sa ovim stvarima, zapravo, to su veoma neophodne stvari. Bar je pravilno kupanje. Ali molio sam se da dođe dan kada ću odrasti i kada ću moći da radim kako mi volja. Konačno je došao taj dan kada sam prestao da budem pod upravom svojih roditelja. Počeo sam da radim, da zarađujem novac za sebe, da kupujem sebi odeću i konačno sam bio slobodan da prestanem da se kupam, bio sam slobodan da prestanem da jedem kukuruznu kašu! Ali zapanjujuće je da sam se sada ponekad kupao i dva puta na dan, iako više nisam bio pod kontrolom svoje majke!
Kako sam odrastao i postajao zreliji u razumevanju, moj stav se promenio, čak se i moj ukus promenio. Kada sam shvatio stvari vezane za higijenu i zdravlje, naučio sam da cenim kupanje, sve što nisam radio kao dečak, sada radim kao čovek bez nadzora svoje majke. Više nisam pod njenom upravom i istina je da mi to nije više ni potrebno.
Stvarni problem
Ovo mi je pomoglo da shvatim na šta Biblija misli kada kaže da više nismo pod zakonom. Kada sam bio dečak postojao ja ozbiljan problem, ali u čemu je bio problem? Zašto je zakon tako teško funkcionisao dok sam bio pod upravom svoje majke, a sada je tako lako kada više nisam pod njenom upravom.
Pavle objašnjava problem u Jevrejima 8:7-10:
„Jer da je onaj prvi savez bio bez mane, ne bi bio potreban drugi. Jer prekoravajući narod, On kaže: „‘Evo, dolaze dani’, govori Gospod, ‘kad ću s Izraelovim domom i s Judinim domom zaključiti novi savez, koji nije kao onaj savez koji sam sklopio s njihovim praočevima onog dana kad sam ih uzeo za ruku da ih izvedem iz egipatske zemlje, jer oni nisu ostali u mom savezu, pa više nisam mario za njih’, kaže Gospod. Jer ovo je savez koji ću sklopiti s Izraelovim domom posle tih dana’, kaže Gospod. ‘Svoje zakone staviću u njihov um i upisaću ih u njihova srca. Biću njihov Bog, i oni će biti moj narod.“ (Jevrejima 8:7-10)
On je rekao da je prvi savez imao nedostatak i da je zbog toga morao da bude uspostavljen novi savez. Ovo kaže prvi stih, ali osoba koja kaže da je zakon ukinut će reći: „Vidiš! Nešto nije bilo kako treba, postojao je nedostatak, Bog je morao da ukine zakon, morao je da ukine taj savez i umesto njega uspostavi novi savez.“ Ali zapazimo u čemu je tačno bio nedostatak. Kaže, „jer prekoravajući narod…“ Problem u Starom savezu nije predstavljao zakon, već narod.
Kada sam bio dečak i kada je moja majka govorila, „jedi kašu“, ovo pravilo koje mi je majka nametala, donosilo je takav konflikt, da sam bacao kašu psu. Šta je bilo pogrešno između, mene, kaše, moje majke i pravila? Šta je bilo pogrešno? Da li je kaša bila loša? Činjenica je da moja priroda nije bila usklađena sa zakonom moje majke. Nešto nije bilo u redu sa mojom prirodom u pogledu kaše i u pogledu kupanja. Nešto je trebalo da se promeni.
Sada Biblija kaže da je ovo bio problem sa prvim savezom. Bog je pronašao nedostatak u narodu. I tako je obećao da će promeniti ovaj sistem. On će uspostaviti novi sistem u kome će zakoni biti upisani u njihova srca i umove umesto na kamene ploče.
Koje zakone će upisati u njihova srca i umove? Iste zakone koje oni nisu držali. Bog kaže da nešto nije bilo u redu sa sistemom, sistem nije funkcionisao, narod nije činio ono što je trebalo da čini. Ali postojao je samo jedan način da se Bog pozabavi ovim problemom, a to je da radi na ovim ljudima.
Da li je Bog mogao da se pozabavi ovim problemom na bilo koji drugi način? Šta je sa jednostavnom promenom zakona, jer je očigledno držanje tog zakona predstavljalo opterećenje za narod.
Pa, znate, to bi bilo kao kada bi moja majka rekla, „Pokušavala sam da nateram ovu decu da se kupaju svaki dan i nije funkcionisalo, znate šta, od sada niko u ovoj kući više ne mora da se kupa i to će rešiti problem.“ To bi rešilo sukob između moje majke i mene. Ja se više ne bih kupao i ona više ne bi imala problem sa mojom neposlušnošću. Međutim, učinila bi pogrešnu stvar. Preduzimanjem takvog koraka ona bi podstakla nečistoću. Uništila bi savršeno načelo. Pokušavajući da reši problem na taj način, stvorila bi veći prom.
Šta se moralo promeniti?
Ne, ne bi bilo dobro i ispravno da moja majka promeni pravila, trebalo je da se promeni moj um. Nešto je trebalo da mi se dogodi, pre nego što budem u stanju da se uskladim sa pravilom kupanja i pravilom jedenja kaše. Bilo je potrebno da odrastem. Ovo je upravo ono što je Bog rekao da će učiniti, On je nameravao da im uvede promenu kako bi oni mogli da se usklade sa onim što su nekada mrzeli, sa onim čemu su nekada bili suprotstavljeni. Nameravao je da im da novi um i novo srce, nameravao je da ispiše zakon u njihove umove i njihova srca.
Dakle, Biblija kaže da greh ne sme da vlada vama, budući da niste pod zakonom nego pod blagodaću (Rimljanima 6:14). Biti pod zakonom, znači biti pod sistemom, gde vas zakon motiviše da uradite nešto. Zašto to radim? Zato što zakon kaže tako.
Zakon naspram nove prirode
Isus je rekao da bi trebalo da volimo svoje bližnje kao sebe same. On ide čak i dalje i kaže da bi trebalo da volimo svoje neprijatelje. Hrišćanin počinje tako što kaže, „voleću svoje neprijatelje.“ Ali zašto će voleti svoje neprijatelje? Da li zato što reč tako kaže, da li zato što pravilo tako kaže? Da li je to razlog zbog koga je Isus voleo svoje neprijatelje? Da li zato što je zakon tako zapovedao ili zato što Ga je njegova priroda navodila da tako čini? A zašto Bog voli svoje neprijatelje? Da li zato što postoji pravilo koje kaže Bogu da voli svoje neprijatelje?
Odgovor koji tražim i koji bih voleo da razmotrite je da Bog voli svoje neprijatelje zato što ne može drugačije, zato što je On takav. Ne možete biti drugačiji od onoga što sami jeste.
Jedna od stvari koju najviše prezirem od svih jeste homoseksualnost. Od same pomisli na to počnem da se tresem. Ako bi mi neko rekao da ću jednog dana učestvovati u homoseksualnom činu, ja bih tu osobu smatrao za neprijatelja, zato što toliko prezirem tu ideju. To je moja priroda, ja sam takav i ne mogu biti drugačiji. Nije mi potrebno pravilo da mi kaže, „ne smeš da imaš intimne odnose sa drugim čovekom.“ Ako biste mi dali takvo pravilo, uvredili biste me, jer je to tako mrsko mojoj prirodi. Isto tako, Bogu nije potrebno pravilo da mu kaže da treba da voli bilo koga, On ne može činiti drugačije, jer je to ono što On jeste.
Sada, da li je Božji plan, da bi hrišćani trebalo da proizvedu pravedno ponašanje, zato što nam pravila vise iznad glava? Zato što kazne čekaju da nas tresnu? Apsolutno ne. Hrišćani će biti u harmoniji sa zakonom, hrišćani će biti poslušni zakonu i radiće to savršeno kada su pod ispravnom upravom. Bog kaže da će nam dati novo srce i da će to proizvesti pravednost.
Ali dok smo god motivisani zakonom, dok god smo poslušni zato što pravila tako nalažu, to znači da naša priroda nije promenjena. Mi funkcionišemo na osnovu spoljašnjih pobuda i motiva i istorija Božjeg naroda je pokazala da to tako neće moći da funkcioniše.
Svinje nisu mnogo popularne među ljudima koji dolaze iz okruženja crkve ASD, ali svinje imaju svoje mesto, one imaju svoju ulogu kao čistači otpada. Jedna od stvari koju svinja najviše voli je da se valja u blatu. To je priroda svinje, ona je tako rođena. Ne možete kriviti svinju za to što ona jeste. Ali pretpostavimo da ste dobili na poklon malo prase i da ste ga poslali u školu, gde će svaki dan da uči „nemoj da se valjaš u blatu.“ Pošaljete ga u školu na deset godina i ono svaki dan uči „nemoj da se valjaš u blatu.“ Nakon deset godina, obrazovana svinja sa diplomom izlazi iz škole hodajući putem. Deset godina je učila da ne treba da se valja u blatu i nailazi upravo na jednu blatnjavu jarugu. Šta će uraditi? Zašto baca svoju jaknu, kravatu i diplomu niz vetar i baca se u blato? Jer od dana kada se rodila postoji nešto u tom svinjskom srcu što govori svinji „blato je najbolja stvar na svetu.“ To je usađeno u svinju i ne može se obrazovanjem izbaciti iz svinje.
Na isti način, greh se ne može obrazovanjem izbaciti iz grešnika. Grešniku se može stalno iznova i iznova govoriti, „moraš prestati da piješ alkohol, moraš prestati da biješ svoju ženu, moraš prestati da činiš zlo ili ćeš otići u pakao,“ on može biti ukoren ili obrazovan, ali znate šta će se dogoditi? On će početi da se oseća sve više krivim, ali neće prestati da radi ono što je radio, zato što zakon ne može da promeni prirodu neke osobe!
Sve što zakon može je to da vam kaže „da ste osuđeni, da ćete umreti“, zakon može samo reći „ne ukradi“, a kada ukradete, zakon vas osuđuje: „Lopove! Umrećeš!“ Zakon kaže „ne ubij“ i vi ubijete, a zakon kaže: “Ubico! Umrećeš“ zakon vam ne može ni malo pomoći, on vam samo može pokazati gde grešite i šta radite pogrešno. Zakon može definisati greh i može osuditi grešnika, ali mu ne može pomoći.
Dakle za telesnu osobu, biti pod zakonom znači, biti pod upravom nečeg spoljašnjeg, nečeg što vas primorava da se ponašate na određeni način, koji se suprotstavlja vašoj prirodi.
Ali Biblija kaže da hrišćani nisu pod zakonom, nama ne upravlja zakon. Šta je to što upravlja hrišćaninom i određuje kako će da se ponaša? To je Božji Duh. Mi imamo novi um, mi imamo Hristov um.
Isusu nije trebalo pravilo da mu kaže kako da čini dobro, kako da voli ljude. On je jednostavno živeo Svoj normalan život, prema ljubavi iz svog srca, i pravednost bi se pojavljivala svuda kuda bi otišao.
On nije mogao da čini drugačije i obećao je, „daću vam svoj um i svoje srce, kako biste stvari koje niste mogli da činite, sada bili u stanju da činite prirodno i spontano (Rimljanima 8:4).“
Možda će sa brzim napretkom tehnologije jednom biti moguće da uzmete mačku izvadite joj mozak i presadite ga u glavu svinje. I bez ijednog dana obuke i obrazovanja, ova svinja sa mozgom mačke hoda putem i nailazi na blatnjavu jarugu. Ona hoda kao svinja, izgleda kao svinja, ima boju glasa kao svinja, iako će možda pokušati da kaže „mjau.“ Ona dolazi do ove jaruge sa blatom i šta radi? Pažljivo izbegava blato, jer iako ima svinjsko telo, ona ima mozak mačke. Telo je svinjsko, ali pošto je mozak drugačiji, a mozak upravlja telom, svinja izbegava blato i više ne treba da joj govorite, „ne treba da se valjaš u blatu.“ Ova svinja više nema želju da to radi, i ako biste je bacili u blato, ona bi, na vaše iznenađenje, izvodila razne akrobacije, pokušavajući da to izbegne.
Dakle, Biblija naglašava da je ključna stvar vrsta prirode koju imamo. Mnogi Adventisti su grešili pokušavajući da budu poslušni zakonu, pokušavajući da budu poslušni pravilima i više su se fokusirali na ono što treba ili ne treba da čine, nego na razvijanje odnosa sa Bogom i Njegovim Sinom koje bi dovelo do promene njihove prirode.
Oni su obrnuli redosled i prioritete. Sve što zakon može je da nas edukuje i da nam pomogne da malo bolje shvatimo šta zadovoljava Boga, ali nam ne može pomoći i ne bi trebalo da predstavlja upravljačku silu u našim životima.
Videli smo to kod naše dece, mi im kažemo da urade nešto što vole, nešto što je u skladu sa onim što žele da rade, onda nemamo problem, ali kada im kažemo da urade nešto što ne žele, oni će vući svoje noge i gunđati, zato što njima upravlja pravilo koje se suprotstavlja njihovoj volji.
Božji zakon je suprostavljen telesnom ljudskom srcu, i Bog zna da ova vrsta programa ne bi mogla da proizvede nešto što je istinski dobro. Nije doneo rezultate, iako je doneo kozmetičku, spoljašnju poslušnost.
Kada se Mojsije ili neko od proroka nalazio u blizini, ili kada su osećali da ih Bog posmatra, ljudi su pokušavali da budu poslušni, ali kada bi osetili da mogu da se provuku, vraćali bi se svom prirodnom ponašanju.
Recimo da čovek koji je alkoholičar počne da dolazi u crkvu, i članovi crkve počnu da ga kritikuju zbog pijenja alkohola i insistiraju na tome da mora da prestane sa tim. Oni pominju patnju kroz koju prolaze njegova deca i žena, i on pomisli, „znate, biću bolji, pokušaću, radiću naporno.“ Tako se pridruži društvu anonimnih alkoholičara ili nečem sličnom. Snagom svoje volje on može prestati da pije alkoholna pića, ali kada prođe pored bara, to će ga skoro kao magnet privući, zato što njegova priroda nije promenjena. To nije pobeda koju Bog želi da imamo.
Nije namenjen pravedniku
Postoji interesantan stih u 1. Timoteju 1:8-10, koji glasi:
„Znamo da je Zakon dobar ako ga čovek primenjuje kako treba, svestan toga da zakon nije namenjen pravedniku, nego bezakonicima i nepokornima, bezbožnima i grešnima, nevernima i onima koji skrnave ono što je sveto, ubicama očeva, majki i drugih ljudi, bludnicima, muškarcima koji ležu s muškarcima, trgovcima ljudima, lažovima, onima koji se lažno zaklinju, i svima drugima koji čine ono što se suproti zdravom učenju.“ (1. Timoteju 1:8-10)
Ljudi koji odbacuju Subotu, često upotrebljavaju ovaj stih i kažu, „vidite, ovde se kaže da Subota nije za pravednog čoveka, tako da ako ste hrišćanin, zakon nije za vas.“ Neko vreme nisam razumeo o čemu govori ovaj stih, ali bih se suprotstavljao ideji da zakon nije namenjen hrišćanima.
Ali pravilno razumevanje ovoga što su govorili je ispravno, jer Biblija tako kaže, „zakon nije namenjen pravedniku.“ Ali pitanje je, šta to zaista znači? Evo još jedne ilustracije za koju mislim da će razjasniti neke stvari.
Na Jamajci, gde ja živim, u Mančesteru, zemlja je crvena i kada dospe na odeću teško se skida. Zemljište je bogato aluminijumom, i takvo zemljište je veoma crveno. Ako šetate napolju po blatu, dok pada kiša, i unesete blato u kuću na patos, jako je teško da se patos opere. Žene ne vole da vide crveno blato na podu i ponekad, kada treba da dođu gosti, a napolju je kiša, moja žena stavi znak na vrata, na kome piše, „ne zaboravite da obrišete svoje cipele.“
Primetio sam da ona postavlja znak samo kada se radi o nekoliko ljudi. Zašto je to tako? Zato što postoje neki ljudi koji nisu navikli da brišu cipele. Znak ili zakon postaje neophodan zbog nekih ljudi čija priroda je suprotstavljena zakonu. Njihov stav je učinio pravilo neophodnim, kako bi se sprečilo prljanje.
Međutim, postoje neki ljudi koji uvek brišu svoje cipele, koji se izuvaju pre nego što uđu u kuću, naročito kada je napolju blato. Ovim ljudima nije potreban znak. Kada dođu drugi ljudi, onda će biti potrebno da se stavi znak. Dakle, video sam da zakon nije namenjen pravednoj osobi, takvoj osobi nije potreban zakon da joj kaže kako da se ponaša, zato što ta osoba ima promenjenu prirodu. Takvom osobom ne upravlja zakon. Nije potrebno da neko ide iza takve osobe i govori joj, „moraš da se kupaš, moraš da jedeš kašu, moraš da brišeš svoje cipele.“ Zato što takva osoba već ima prirodu zbog koje radi stvari koje su ispravne.
Ali osobi koja nema promenjenu prirodu, trebaju pravila. U društvu mora da vladaju red i disciplina, u suprotnom, anarhija bi preplavila svet i zato je Bog načinio zakon, pre svega da nas edukuje o tome šta je greh, i drugo, da uspostavi standard ponašanja, kako bi se i u najbezbožnijem sistemu mogli održati red i disciplina. Ali Božji ideal za Njegov narod i ono što će nas spasiti, nije takva vrsta poslušnosti. To nije poslušnost gde vaše telo čini jedno, a vaše srce nešto sasvim drugo.
Da li Bog očekuje od nas da primoravamo svoja tela da se ponašaju na način koji se suprotstavlja željama našeg srca, dok frustriranost izjeda naše duše, kako bismo stigli do zlatnih ulica i palata od slonovače? Kakvo bi to oslobođenje bilo? Da li na to Bog misli kada govori o pobedi? Apsolutno ne.
Pod blagodaću
Dakle, Pavle kaže da smo izbavljeni od zakona, da više nismo pod zakonom, već pod blagodaću. Šta je blagodat? Blagodat predstavlja Božju nezasluženu naklonost i dobrotu, ali smo mi ograničili ovu blagodat samo na stav dobre volje, sa Božje strane. Međutim, Božja blagodat uključuje svaki dar koji dolazi od Boga, zar ne? Koji od Božjih darova mi zaslužujemo? Da li je dar Božjeg Sina delo Božje blagodati? Šta je sa Njegovim Svetim Duhom? Sve što nam je Bog obezbedio, uključeni je u Božju blagodat.
Pod blagodaću imamo Božji život, Božju silu, imamo Božji um. Kada smo pod blagodaću, greh više ne vlada nama. Kada nama upravlja Božji Duh biće nam mnogo teže da pogrešimo, nego što bi meni bilo da postanem homoseksualac. Greh je toliko odvratan Hristu, da kada Njegov um zaista postane vaš um, greh po prirodi postaje vaš neprijatelj, vaše srce više ne želi greh.
Biblija kaže o Isusu, „voleo si pravednost i mrzeo bezakonje.“ Kada Njegov um postane naš um, i mi ćemo voleti pravednost a mrzeti bezakonje.
U jednom potezu, što dve hiljade godina edukacije nije moglo da učini, Bog će učiniti za one koji Mu dopuste da dođe i prebiva u njima.
To što su pod zakonom navodi mnoge hrišćane da veruju da je put do pobede oponašanje Hrista. Pogledaj šta je Isus činio i ako možeš da oponašaš to, ako možeš da učiniš sve na isti način kao On, onda ćeš nadvladati greh. Ali ovim načinom razmišljanja zanemaruje se vitalan element, a to je, da se naše srce razlikuje od srca koje je Isus imao i ima. Ono što nam je potrebno nije da oponašamo Hrista, već da imamo Hrista u svojim srcima. Hrist kaže, „ti to ne možeš učiniti, ali ja ću to učiniti u tebi. Ukoliko mi dopustiš, doći ću u tvoje srce i učiniću za tebe sve ono što ti ne možeš.“
Nije nam potrebno oponašanje, potrebna nam je zamena. Njegov život za naš život, njegov um za naš um.
Bez obzira na to koliko dobro razumemo zakon i kako nam je zakon propovedan, bez obzira na to koliku krivicu osećali i koliko nas savest grizla, nikada nećemo postati bolji, osim ukoliko ne primimo novo srce kao dar od Boga.
„Ako je neko u Hristu, novo je tvorenje. Ono što je staro prošlo je, i evo, novo je nastalo.“ (2. Korinćanima 5:17)
Jevanđelje je centralno učenje hrišćanstva. Zapravo, sa pravom možemo reći da ne postoji istina u Bibliji koja ne nalazi svoje uporište u jevanđelju. Reč „jevanđelje“ označava „dobru vest“ i ovaj fokus na dobru vest je ono što odvaja hrišćanstvo od bilo koje druge religije.
Dok se druge religije fokusiraju na to kako možemo pronaći put do Boga, hrišćanstvo objavljuje da je Bog pronašao put do nas i pozabavio se svim faktorima koji su nas odvajali od Njega.
Osnove jevanđelja
Kroz Svog Sina Isusa Hrista, Bog je vratio čovečanstvo Sebi. Hristovim utelovljenjem, životom, smrću i sadašnjom službom, Bog je uklonio sve prepreke koje su stajale na putu čovečanstvu da se u potpunosti pomiri sa Bogom. Hristovo delo u naše ime može se ukratko sumirati u tri tačke:
- Božja ljubav prema nama se otkrila u daru Isusa Hrista. (Jovan 3:16)
- Hrist je otkrio Boga životom koji je živeo. (Jovan 1:18; Jovan 5:20)
- Hrist je prošao kroz naša iskustva kako bi mogao da predstavlja nas. (Jevrejima 2:16-17)
